петак, 27. март 2009.

ПОЕЗИЈА: С ДУШОМ НА ГОТОВС


С ДУШОМ НА ГОТОВС

Ако смо занети
Тешком работом часа
Искру из камена
Реч вишњу да пренесемо
И ако цедимо нектар
Из суве дреновине

И ако смо потомци Лазареви
Или бар духа његовог чада
Зашто нам трне мисао
Пред најездом саблазни и гада

Ако смо у збегове гусле
И сваку песму огласили
Зашто смо данас тронути, тихи

Кад добро се од зла развенчава
И Христос се јасно види
И Црква његова над коровом злати

среда, 25. март 2009.


ЦВЕТИ
Благословен који иде у име Господње

На престолу творевине
Већ прокужене
И унижене до срама
Ушао си у гротло злобе
Која је набујала око Храма

Палмино грање, руке ништих
Узбуркале су етар и душе
Благословен који иде
Који се опоменуо човека
У колу греха заточеног

Кличу уста изван
Зидина лукавства
Изван угаслог града
Светлости и достојанства
Кличу оном ко иде

У име Господње, хвала
И тело тражи цара и успон
Уз лестве власти и сујете
Страх у лажи привидној чедности
Змија, она са почела, риче

Изгониш трговину и ћар
Растерујеш демоне
И учитеље лажне честитости
Јагње долази у Име
Међу вукове овештале

понедељак, 23. март 2009.

ПОЕЗИЈА: Пре исхођења


ПРЕ ИСХОЂЕЊА

Треба пронаћи тиху пећину
Ненаметљиви дом, скромну избу
И у њој прекривен са седам слојева
Оклопа спавати мирно
Ушушкан прекаљеним металом
Који из твоје песме исходи
Онако у природи првог дана
Као у трену када још нисмо
Скренули поглед у тајно делање

Треба пронаћи ту пећину
Кад нас фебруар изненади
Обиљем сунца и цвећа
Или нас мај пресретне снегом
И небом затвореним
Треба ковати оклоп
Седам пута седамдесетседам пута
И не поклекнути, не стати
Јер баш у том оклопу врлинском
Душа поћиће једном
И неће бити промрзла и гола

понедељак, 16. март 2009.

ПОЕЗИЈА: Придошло време


ПРИДОШЛО ВРЕМЕ
По Миодрагу Павловићу

Зар није дошао
Прво у сламу пећине
Под надзором ока звезде
Зажигане само за ово послушање

Зар није дошао тренутак
И више него трептај
И више него век, међустепеник
Почетка и коначног испуњења

Зар није дошао тренутак
Да освану чекана обзорја
Сахрањене у књигама пророчким
И свет да добије коначан облик

Зар није дошао тренутак
Да свану благе вести

Уморним створењима пролеће
И место спокоја измољеног

Зар није

ПОЕЗИЈА: Молитва за војинство


МОЛИТВА ЗА ВОЈИНСТВО

Кисну митровске стазе
Пусте негдашње славе
Нити се ко о Ђурђевдану откинуо
Нити се ко данас јатаку привија
Извести Ђорђа, покрени Димитрија

Робље се утопило у мук
Ни светлих ‘аљина жељно
Ни славе мегдана
На микро-пољу светске драме
Убеди Теодоре, узми Меркурија

Изгубиле се књиге
У пећинама зараслих победа
А песма преоденула у ехо
Бруј под каменом сахрањен
Извести Ђорђа, покрени Димитрија

Кисну митровске стазе
Раздвојено море чека у тишини
Да заборављени народ ступи
За гласовима небеских служби
Убеди Теодоре, узми Меркурија

Народ се један сравнио срамом
Хероји драме опстанка и воздвижења
Скамењени у фиокама, замрзнути
У гену затеченом у забораву
Извести Ђорђа, покрени Димитрија

У часу овом, закаснела јесен
Натапа стазе
А пуста је као утрине
Што множе се око градова
Убеди Теодоре, узми Меркурија

Кнеже у слави, победиоче трена
У коме прелаз светом имао си
Ватре погашене забележи спасом
Прими уморене утробом у ново војинство
Извести Ђорђа, покрени Димитрија

Убеди Теодоре, узми Меркурија
И Прокопија
И четрдесет мученика не остави

Кисну митровске стазе

Из циклуса "Цитати"

субота, 14. март 2009.

ПОЕЗИЈА: Песма ратника


ПЕСМА РАТНИКА

Ми смо ратници
Које су водили безбожни
Цареви
Ми смо ратници
Као и ви Ђурђије, Димитрије
Меркурије

Ми смо деца
Одрасла на бојишту
Животи као струне
Ми смо деца
Као и Макавеји, као
И Прокопије

У нашим рукама
Наоружане речи
Речи тужне
У нашим устима
Усклици јуриша
На ветрењаче

Зарасле су нам
Читанке и пера
Заломила
Зарасла су нам
Уста за бол
И страх

Ми смо ратници
Као и ви Ђурђије,
Димитрије, Прокопије
Ми смо ратници
Као и ви Лазаре, Дечански
Милоше

Ми смо песници
Наше су речи меци
Наше су речи молитва
И наши саборци
Пали већ су постали
преци

понедељак, 09. март 2009.

НОВА КЊИГА: Анђели жетеоци


О књизи песама Анђели жетеоци,
Александар Марић, Књижевни клуб Краљево, 2008.




У време раслабљеног и видно униженог положаја поезије на хоризонту друштвеног интересовања и бриге, у доба када предани аутори стихова опсесивно траже нове начине и поступке казивања, не би ли свој песнички глас учинили препознатљивим и обезбедили себи издвајање из слојева просечности и рутине – ретка је прилика срести се са остварењима ствараоца који се готово императивно ослања на у великој мери канонску, утврђену поетику.
Својом трећом књигом песама Анђели жетеоци, Александар Марић стваралачки суверено настоји да евоцира поетичку матрицу духовне поезије, као незаобилазног наслеђа наше средњовековне књижевности. Традиција, као и њен утицај на нашу стварност, за овог песника су, очигледно, иницијални мотив. Прошлост је стављена у функцију делатне силе, живо присутна и инспиришућа.
Овакво тематско полазиште, Марић је имао и у своје две претходне збирке Студеница,Студеница и Косовски прозбеник. Међутим, чини се да је у књизи Анђели жетеоци песник склон нешто стишанијем гласу, изразу који је доста прочишћен и остварује се у медитативнијем тону. Бираном лексиком, често поетски зачињеном архаизмима, чак и старословенским речима, аутор ових стихова остварује стилско-мелодичну линију певања карактеристичну за поезију литургичкога одређења. У појединим песмама ове збирке могуће је препознати и конкретне елементе молитвеног певања, плански подражаване, како би се донекле опонашао канон. У ту сврху, песник каткада користи и јектеније, понављање одређеног позива, карактеристичног за литургијски обред кји подразумева саборност (Подај Господе, Господе помилуј...) Свесно или не, Марић у извесном броју песама, норочито онима које су писане као сведочанства о савременицима или псеудоповести инспирисане неким историјским догађајем или личношћу, посеже за књижевним облицима, стандардним у средњовековној књижевности, као што су молитва, виденије, приказаније или, рецимо, запис. Ово се може тумачити и као пресудан утицај очигледно преовладавајуће лектире. Ипак, мера ауторске тежње ка модернистичкој интервенцији у примењеној класичној форми мора се приметити и признати.
Уочава се и напор учињен у намери да се књига ваљано структурира, да се след песама успостави према логици мотивске међузависности. Књига је сачињена од пет циклуса, са прологом и епилогом. Са становишта организације песама и циклуса у књизи Анђели жетеоци, можемо разазнавати и делове тематско-мотивских простора које она отвара.
Једна од доминантних тема ове књиге песама јесте извесна врста духовног осврта аутора на дела и животе појединих стваралаца, историјских личности и светаца, али и на кључне догађаје чије је историјско значење дубоко укорењено у културном и традицијском ткиву колектива. Песнички поступак је такав да аутору обезбеђује позицију индивидуалног гледишта и расуђивања, али итовремено препознајемо и склоност ка прихватању општих, устаљених истина.
У неколико песама, Марић се обраћа песницима савременицима, изразитим стваралачким фигурама српске модерне поезије: Миодрагу Павловићу, Ивану В. Лалићу, Богдану Мрвошу, Даринки Јеврић, али и сликарима Милићу од Мачве и Мићи Михајловићу и другим уметницима. Оваква потреба песника да кореспондирају са ствараоцима које доживљавају као духовне сроднике није реткост. У Марићевом случају, могли бисмо приметити још један повод (сем овог зазива по сродности) да у својим песмама тематизује властити однос према делима других стваралаца. Објашњење би се могло наћи у ауторовој потреби да продубљује своју увереност како је могуће бити модеран стваралац и у већ освојеним поетичким просторима, јер поменути ствараоци то најбоље потврђују. Отуда и прија чињеница да један млад песник, као што је то Александар Марић, посвећено и куражно трага за својом стваралачком индивидуалношћу тамо где ју је најтеже наћи. Отворити нови траг у живом ткиву традицијски освојеног и установљеног поетичког простора јесте најтежи изазов за једног ствараоца, али је добробит вишеструка.
Остаје само да се песнику Александру Марићу пожели да то и оствари.

Дејан Алексић

ЕСЕЈ: Жичко созерцање


ЖИЧКО СОЗЕРЦАЊЕ


Може ли данашња поезија да се такне бар делића Неба, у времену земаљске журбе и све осетније кризе свих вредности. Кризе од грчке речи крисис што значи суд. Сви осећамо тежину тог суда. Тражимо начина да се извучемо са што мањим последицама, трагамо за сламком спаса. Има ли места поезији? Имали хлеба песницима? Хлеба? Узмимо ову уморну, како се по новом каже сморену цивилизацију као једну поетску пустињу. Пустињу којој не мањка воде, већ само Неба. Када је у пустињи безводној кушан Господ наш Исус Христос Спас наш, Богочовек а не сламка, његов одговор био је да човек не живи од хлеба већ од сваке речи која из Божијих уста излази. Одговор је од речи, живи се дакле од речи. Шта данас заточници речи да кажу на кушање у пустињи која ускраћује Небо? Шта данас да раде залутали гласници поетике на поље сатанске економије и поприште тужне и залудне борбе за опстанак оних којима је Небо обећано? Да траже речи које могу украдено Небо да окусе. Да траже мале оазе дубоко у свести језика и високо у свештеном путу жртве народа који том језику припада. Да траже у тишини међу зидинама које осамсто година или већ миленијум ћуте своје Небо и предају га у безмолвију честицу по честицу ходочасницима, а међу њима и песницима као семе будуће песме која суду не подлеже. И шта да раде када не могу да се сакрију, јер именовани су песницима, делатељима поезије. Поезије. Опет стара реч поесис и опет грчка што значи стварање. Тако обележени у свету који урушава и урушава се, који разара и разара се, не могу никуда. Вичу гласови плаћени на поете, одредите се према овоме, осудите оно, дајте подршку сада и овде, певајте нам успехе, певајте нам поразе наших непријатеља, дајте нам хвалу, ћутите нам о Богу. Шта да одговори песник Неба. Једино „Заиста вас не познајем“ а како и да их познаје када се урлици њихови мере секундама, а дружбе оностране трају минутима и грађевине стоје у данима. Како да их познаје када ништа њихово не трпи меру вечности и пада када стане пред суд будућег века. Па шта песници да чине? Да траже Небо у себи и када га нађу да га певају свету и тако пустињу пораза претворе у њиву победе, на којој коров, смрт и грех немају шансе.