среда, 02. септембар 2009.

ЕСЕЈ: Родољубве Рајице Драгићевића


Александар Марић
РОДОЉУБВЕ РАЈИЦЕ ДРАГИЋЕВИЋА
о књизи А заводи ме бескрај


Ако бих морао једном речју да сажмем сву природу књиге Рајице Драгићевића, била би то реч сложеница из старог нашег језика васкрсла у новом телу родољубве. Зашто посежем за речју љубав на не љубије? Зато јер је љубве извор љубљу, а ова књига враћа нас на извор. Било да је то у сами почетак човека, у детињу перцепцију или у сусрет са чудесним лицем прве љубави, или на место где нада извире и има је за свагда, било да отаџбини приноси запис или се опомињемо језика из кога потиче наше бивство. Све што Рајица пева, записује, потиче из завичаја душе, који једино љубављу постоји. А други део сложенице „род“ именује завичај тела, заједнички именује, све топониме замишљеног раја и датог света и чистоте и невиности. Јер кроз њега теку рајске реке, на њима митске праље беле платна за ратнике светлости, ту се воде вавилонске комешају. У том роду који је запис и памћење предака песникових, али није само то већ и запис свеукупне човечанске цивилизације, у том роду који се обрео у Косовини, топониму коме труд браће Жарка и Рајице Драгићевића, не дозвољава да буде заборављен, али том борбом обезбеђују место у колективној меморији и другим мање опеваним, а ништа мање значајним местима одакле потиче род коме песник припада. У том роду садржи се сав род српски, а од њега неодвојива је и драма опстанка једног новозаветног Израиља, племена порођеног у духу којим је прожета Рајицина поезија. Садржи се род српски, али не само српски, јер песник позива свечовечанство на памћење, које само љубав испуњава бескрајем, уствари обезбеђује постојање у мерилима вечности.
Док пева, Рајица и ствара и тако испуњава у потпуности тврдњу светог владике Николаја Велимировића у којој он песника пореди са Творцем васколиког света. Јер дело стварања света је поетски чин Творца, како стварање описује епископ Атанасије Јефтић. Рајица у песми творачки заповеда „Нека буде љубав“, а потом у песми цитира Творца „Нека буде светлост“. Трећа заповест која додаје трећу суштину „Нека буде песма“, заокружује систем предуслова за певање и постојање. То Драгићевићево тројство чине љубав, светлост и песма. Рајица Драгићевић инсистира на записима срца и тврди да само постоје оне суштине које су у срцу нашле своје место. Тиме се придружује светим оцима православним који су своје учење темељили на потреби да се оно што се разумом достигне мора пребацити у срце да би могло вечно да пребива. Ако човек жели да своје спознање овечи и спасе од пропадања мора га дакле записати у срцу јер „ шта су слова шта су речи спрам записа у срцу“ пева песник, поета, дарован поетским даром.
Рајица Драгићевић трага у својој поезији за балансом вечног и пролазног и на њиховој борби чије поприште је душа човекова. Тако се у циклусу „Сновидица“ на крају сваког певања бави односом ова два појма „бескрајем“ који илуструје вечност и „трептајем“ као сликом времена. Вечност је садржана у трагању и трајању наде, док је трептај варљив блесак леденог сада. Вечност – летопис земљиног хода, вечност – тамна ноћ и мутна вода, вечност – анђелак нежног погледа, време – нестанак и пролазност... сва драма која се збива у човеку описана је у Рајициним стиховима међу-односу ове две мере и њиховим односом према самом песнику. Вечност песника заводи, он се у њу заљубљује и тако заљубљеног и рањивог прогања га време.
„А заводи ме бескрај
Она водиља што се из недостижа јави
А прогони ме трептај
Тачка тачкица што се на крају свега ставља“

Поред певања завичаја, кроз певања срца, поред певања вечности, кроз певања срца и поред певања рода, кроз певања срца, Рајица Драгићевић пева кроз своје лирско срце и сами језик из кога је потекао и све оно што је тај језик племенило или сиромашило и све оно што се у тај језик уткало и све оно што се том језику отргло. Тако да на бираним местима у стиху налазимо речи старо српске али и речи језика изворног из кога је песник потекао. А четири певања у овој књизи написана су у потпуности у духу народног језика који се у једном тренутку зауставио у Косовини и одатле кренуо даље.
Певањима посвећеним оцу песник дефинитивно заокружује омаж завичају, пореклу и доказује аутохтоност језика којим је песник проговорио, па пропевао и на послетку доказао способног тог језика да може да буде одлична основа поетског стварања.