среда, 30. децембар 2009.

ЕСЕЈ: О "Завету" Емира Кустурице


ЗАВЕТ ЉУБАВИ И СТВАРАЊА

О филму Емира Кустурице “Завет”


Ако би судили по синопсису или кратким коментарима које смо могли пронаћи у штампи, о филму Емира Кустурице ”Завет”, могли бисмо отићи погрешним трагом и помислити да је то једна мелодрама о одумирању села и очајничком покушају да се пропадање неких вредности прекине или барем успори. Међутим, по пројекцији филма у бископу у Мећавнику, отворила се сасвим другачија слика, која уопште није тако проста и једноставна, већ вишедимензионална и дубока.

Почетак филма је, као својеврстан пролог, јесте судбина сеоске школе, која се затвара јер је спала на једног ђака. Тако барем изгледа. Позадина свега је злоупотреба положаја и позивање на прописе само када то неком лично одговара. Наиме, службеник Министарства просвете је заљубљен у учитељицу и гаси школу не би ли је пребацио у град на службу и тако довео ближе себи. Овај излет у пуко препричавање, је само илустрација тврдње да је овај филм у ствари сатирични осврт на српско друштво у транзицији. Друштво помешаних улога и помереног погледа на реалност, која тиме постаје веома пријемчива за уметнички израз, јер је и уметност поглед из другачијег угла.

Иза јаког сатиричног слоја и безбројних одлично изведених гегова крије се танано високо уметничко ткиво филма. У њему сапостоје два стања људког постојања љубав и стварање. Љубав представљена са, са једне стране стрпљивим чекањем и бесконачним праштањем, а са друге стране готово детињастом, али искреном перцепцијом. Стварање, наизглед, постављено у други план постамент је овог филма и његово везиво. Док је љубавни троугао између деде, учитељице и чиновника комични заплет са готово невероватним епизодама. Адолесцентка љубав Цанета и Јасне иако невина није лишена уплитања света одраслих, који су чини се и превише одрасли и у том одрастању изврнули сваки појам и појаву. Међутим, обе љубави завршавају браком. Што симболизује пуну победу љубави над љубомором, посесивношћу и развратом сваке врсте…

Стављањем у епицентар појма “завет”, који се у ова времена губи и проглашењем брака “хепи ендом”, Кустурица преводи доба метежа и страховите брзине, која се осећа у филму, у бајковити свет сигурности и уметничког погледа на свет.

Стваралаштво се огледа у непрекидном и упорном раду деде на оправци црквеног крова, на готово ритуалном ливењу звона, јер при овим кадровима нестаје брзине и Емирово “вајање у времену” успева сами ток времена да успори. Поменута два тока љубав и стварање сусрећу се на сакралном месту, где стрпљење и праштање добијају свој пуни смисао, младалачки занос и страст своје смирење и озакоњење у вечности. Тиме се љубав и стварање венчавају, али опет не без борбе и отпора света “који у злу лежи”, чија је пројава буквално приказана нападом паравојне формације под командом локалног мафијаша. Они јуришају свим средствима на светињу, братство, љубав, стваралаштво и успевају донекле да збуне и оне који су се окупили ради добра. Резултат ове борбе је да је саблазнитеља свега лако прогутала земља. Али зашто толико силан напад, наизглед на неугледну сеоску цркву брвнару и на људе окупљене, толико обичне и реално немоћне у расподели снага? Зато што их је уметник све ту сабрао ради венчања љубави и стваралаштва на вечност и на поглед разбистрен и непомућену мисију савлађивања времена и смрти.

Али поред стварања , које је и очигледно и љубави као врхунског осећања и вечности о којој човек у времену сања, нисмо поменули још један значајан сегмент филма, а то је сведочење, пошто уметничко делу увек сведочи уметника и његово животно окружење обратићемо пажњу и на то.

Емир Кустурица ништа није сакрио, било да је видео нешто добро или лоше све је ставио пред нас и то у јаком контрасту. Корупцију и правдољубивост, мржњу и љубав, сарадњу званичника са криминалом и непристајање на правила изврнутих вредности. Далеко од тога да има идеализованих ликова и тиме је приказао немирну и готово неухватљиву слику духа времена у коме не постоји прецизно повучена црта између добра и зла. Постоје само стремљена људи ка добру или ка злу. А где се налази данас наше друштво, а и сам човек, Кустурица је приказао символичним сусретом свадбе и сахране на једном уском путељку у селу кога има и нема.

Филм завет и поред многих контраста, доста трагикомике и наглих преокрета ипак велича добро у људима и позива све на што већу природност за коју смо, чини се у великој мери разоружани.

понедељак, 28. децембар 2009.

ЕСЕЈ:Свети Спиридон и Срби

Образ Светог Спиридона
Свети Спиридон и Срби

Повод настанка овог текста је у чудесном осећању празника на дан када се у православном свету који поштује јулијански календар прославља свети Спиридон, заштитник острва Крфа, а на Западу и у код православних који негују григоријански календар прослављао се Божић, један од најрадосних празника Цркве. Дан је почео тако што се већ неко време затурени црквени календар нашао у рукама моје жене и она са занимањем прочитала да је данас, то је био прошли петак, Свети Спиридон Чудотворац. И сама констатација «да је данас» а не «данас се прославља» је у нашем народу израз веома живе вере и осећања присутности светитеља који тога дана уписан у календар. Свети Спиридон је једноставно био присутан васцелог дана. Колико овај светитељ значи нашем, српском, народу илуструје једна готово библијска, епска прича о спасавању целог једног народа и његове војске и државе.

Храм Светог Спиридона у Трсту
Црква светог Спиридона у Трсту

Прича би могла да почне када су Срби у Трсту, који су тада били један од имућнијиих етоса у граду, подигли 1863. године велелепни храм и посветили га древном балканском светитељу Светом Спиридону Чудотворцу. Расејана српска трговачка елита уложила је много труда и средстава да би се служило у православном храму усред католичког света. Свакодневно се у њој прослављао и овај чудесни светитељ. Да ли због тога или других веза нама непознатих у току Великог рата, за који се веровало да је јединствен као такав, српска војска и народ, али и српска држава и култура и свако семе српско налази једино и последње уточиште на острву Крфу. На том оству боравио је и борави Свети Сприридон и судећи по сведочанствима он као заштитник острва прима или не прима туђе војске. Очито да Српска војска није била страна овом светитељу и то можда баш због оног храма. У тој небо-земној операцији спасавања једног православног народа учествовали су други светитељи, а неки актери су се накнадно пројавили као светитељи. Да је свети Никола био на помоћи и саделатник светом Спиридону говори чињеница да ниједно пловило на коме су се налазили Срби није потонуло. Да поменемо и оног другог Николаја тадашњег руског цара, без чије наредбе се не би ни кренуло у спасавање Србије. Он се за мало времена са целом својом породицом мученички преставио Господу и пројавио светитељем. На оствру Крфу где је функционисала цела српска држава, Влада, скупштина, позориште, часописи и све велико у малом и мало у великом, боравио је и др Николај Велимировић који је био на почетку исписивања свог обрасца светости, који се некако у исто време пројавио светитељем као и свети цар Николај. Овде морамо да поменемо и Александра Карађорђевића који је тада учинио велику жртву, када се уздржао од привилегије монарха и искрцао се на Крф тек када је и последњи српски изгнаник ступио на острво. Срби су тада да подсетимо носили на својим плећима и првог српског краља Стефана Првовенчаног, светог Симона монаха, и остарелог краља Петра као представнике Небеске и земаљске Србије. Александар I Карађорђевић пострадао је мученички две деценије касније као један од првих жртава фашизма. Дакле у операцији спасавања учествовала су два мученика јеадан цар-мученик пао од руке комуниста, а други краљ-мученик пао од руке фашиста. (Обојица пали као жртве две паклене стихије. Нестанком ова два монарха «антихристима» је био отворен пут да од целог света направе велику кланицу).

Дакле један кад и храмом засведен простор и похвални пој на северу Јадрана допрео је било морским путем или оним невидимим, а постојанијим до острва у Јонском мору. Да је посреди чудо сведочи податак да се на острву није десио ниједаn инцидент између Срба и Крфљана. Како су мртви оживели и кренули у епску победу је наставак ове велике небо- земне акције.

Прослава победе Српске војске на Крфу


Дан обележен присуством светог Спиридона се завршава прилогом на локалној телевизији. Млади Енглез из Лондона Стевен је крштен тог јутра у Храму Свете Тројице у Краљеву, граду у коме на главном градском тргу, доминира споменик оним умрлим па васкрслим српским борцима. Он је син из мешовотог брака и до тада није био крштен. На крају обреда на поклон је добио икону светог Спиридона Чудотворца, којег је по српском обичају узео за патрона свог дома. Ако је веровати подацима са глобалне мреже то је десета по броју свечара слава у Срба. А што се тиче оне мреже невидиме, мреже светости и спасења рода људског, па тако и нашег народа за крај овог размишљања расветлићемо могућу символику зашто се све десило баш у Тројичном храму. У томе ће нам помоћи једна од кључних епизода из живота светог Спиридона Чудотворца: «На светом Првом Васељенском сабору свети оци вођаху дуге спорове о Једноме Богу у Светој Тројици. Да би показао Јединство Свете Тројице свети Спиридон учини ово: узе циглу, стисну је, и из цигле изиђе огањ увис, вода наниже, а блато остаде у руци. И рече светитељ: Ето три стихије а једна цигла. Тако је и у Светој Тројици: три Лица а један Бог.»
Чудни су путеви Господњи и мученички пут на уској стази светости нашег народа. Свети Спиридон један је од оних који су својим благословом и покровитељством услишили молбе и вапаје Српског народа на путу Новог Израиља. Слава му и милост.

петак, 25. децембар 2009.

ПРИЧА: Силуан


СИЛУАН


“Море се игра песком плаже. Натапа га, односи, доноси. Велика стихија се зрнима игра, а мени утопљенику, али не у води, чини се да песка увек има једнако. У даљини црвени див гине и просипа се по води. Моје раслабљене ноге, раслабљене од душе раслабљене, делом су поринуте у море, делом насукане на копну. Моја су питања тешка. Овако крхки склоп, као што је пројава живота у мени, преузео на себе товаре васељене и никако да се растерети. Унутрашњост моја, непозната, жал моја видљива на први поглед и тишина из мојих уста, која није безмолвије, чине сценографију трагедије мог постојања.”

“Знам”, одговорио је неко на моја размишљања.

Осврнем се и видим човека у црном. Ништа чудно за Свету Гору. Али човека простог и неугледног, тако ми се чинило. Али његове речи биле су невидљиве руке које су лагано терет за теретом скидале са моје душе. Сваки пут када сам помислио, и то не увек сам, ма шта ми овај говори он ни себе не може да избави, постајало ми је тешко. Разгонио сам те помисли брзо, јер се и моје уморно тело натоварило до конца издржљивости. А он, уз благи осмех, читајући ми сваку помисао, и одмахујући руком када лоша наиђе, скидаше топлим гласом прљавштину са моје душе. Глас му се некада стапао са шумом мора, некада римовао са котрљањем песка, а некада одлазио за крицима птица, које траже своја коначишта.

“Радост, а не трагедија”, понављао је прозорљиво одговор на моју дилему.

Моје шаке, полако су, налик пешчаном сату, испуштале ситан песак које су стискале и каниле понети у море, као последњи товар душе и тела мога, који су дошли до бесмисла. Радост о којој сам већ читао, сведочио је он тих и радостан до нестварности. Чинило ми се да та радост попуњава празнине мог бића и тражи остатке трагичности моје да их преобрази.и ја који сам бежао, чак до овог пустог жала осећао сам се, не као странац већ, као домаћи. Као да сам се на овој обали, у смирају отежалог дана, поново рађао срећан. Срећан што могу да слушам и да расуђујем. А он и даље ту, присутан као хладовина у жарким данима и уједно као топлина дома за време непогоде.

“Радост преображења”, био је следећи стих ове похвале живота.

Колена су ми очврсла, и он виде да сам спреман да кренем за њим, али ме још није позивао. Говорио је и даље житије за житијем, мучеништво за мучеништвом и причу о крсту који свако носи. Причу о човеку коме је Бог дозволио да изабере крст који му се чини најлакшим, а овај изабрао баш свој. А ја сам, већ добро олакшао, почео готово да лебдим на песку тик поред мора, које се све више бунило, јер се сунчев заменик месец већ помолио уз пратњу своје сапутнице. Бунило се јер је полако губило и ону црвену боју и добијало рухо сребра, које има много мању вредност него што му је људи дају. Питах предивног гласника за име. А он је избегавао да га каже. Али ми је у овој лакоћи и то било очекивано, после објаве божанствене “не живим више ја него Христос у мени”.

“Христос воскрсе”, називао је он, на језику мом и на другом језику “Христос анести”.

Одговарао сам брзо, пазећи да неки поздрав не оде сам у пределе вечности, који су постали видљиви за моје очи. Видљиви, јер сумрак је ометао моја физичка чула и ја сам гледао у нове пределе. Пределе, неописиве, недохватне. Поново сам га питао за име, а он је питао мене знам ли своје. Оно које сам знао није ми изгледало истинито. Било је име које је срасло с теретом и нисам могао да га изустим. Тада је он полако почео да изговара своје име, мени тако познато, као да је мени упућено, у магновењу. Као да је изговорио моје име. Било је то предивно име. Било је то тако логично и очекивано име. Име тихо, име његово, име моје:

“Силуан”.

недеља, 20. децембар 2009.

ПОЕЗИЈА: Диптих


ДИПТИХ

а.

Нисмо имуни, нисмо
Та страва испотиха
Што доспева пулсирајућем
Живот се плаши у нама
Грчи се привијено несавршенство
Навике наше именоване узроком

Ти си Живот и Пут
Утврди нас, Боже милостиви
Ти који си прешао границе
Тела жеженог и смрти
Помози устрашеним и малим

б.

Мрва сам земље
Брижно одабране да заплаче
Изабрене да запоје
Грудва коју низбрдице
И ниспутице маме
У пропаст без лозинке
Којом се мрак развејава

Ти који си Живот и Истина
Спаси ову прашину одуховљену
И страх и облаке што лед
Смрти сипају на главе низложи
У сну запитаног и затеченог
У блату размандаљеног раја
Помилуј

уторак, 15. децембар 2009.

ПОЕЗИЈА: Византијски вишебој


Велико Трново

Некада је страшно тражити
Узрок стихије која је расла
Наизглед кулу необориму
Јер последице тешко да сећају се
Почела и смрти

То је замка привржености
Наслеђу несмотрених предака
И корака првих из жеље
Да твар постане божанском
Прекршајем једне молбе

А Јован Асен добио је благослов
За свој град и земно житије
Када примио је уморног путника
Свиту његову пратиоце земне
И ону тиху раскриљену у светлу

Добија град штит свој и покров
Плод на доброј земљи узрео
Засејан у храму
Знаци и силе воље Божије
Духовна узбуна у отачаству

О када би делић макдар у трену
Спознао целину, не би се гурао
И тражио више но што може
Јер јарам добијени је лак
А жеља громада што ломи кичму




Цариград, звоно, топ

Тешко је нижњем проникнути
У сврху кола устајања и пада
Јер човек сличан је ливцу
Који звоно трудом живота обличи
И не зна до краја тајну

Јер када клатно зането
Осети додир нутрине облика
Занеми ако наиђе на квар
Тако су у граду седмобрдом
Звона одједном ускратила фон

У табору опсадника
Клатила се супротност изливена
Њено клатно разорно гневно
Враћало се граду
У коме је науком зачето

Топови од чије рике се круни
Неосвојива граница светова
У рукама разума бистрог
Или мутног претапају будућност

Тешко је убогом да схвати
То кружење благодати и проклетства
Јер човек је сличан ливцу
Који напором обличи житије
И не зна лије ли звоно или топ




Картагина, Египат, пад

Остао је само камен
Антички свет се увлачи у чауре
Арабљански песак засипа нагло
Затрпава метрополе, житница
Египат под српом полумесеца

Картагина, артетрија Африке
У светли топоним туристички карту
Персија већ је у праху
Одбачено семе Аврамово
Долази да отме свој део

Свет се увлачи у тврђаве
У дебљину зида, крије се у мистици
А под зидинама народ објаве
Одушевљен и затечен у походу
Остварење страшног пророштва

Надмоћ у науци и опреми
Последњи савезник права божанског
Али песак у клепсидри миленијума
Цури у корист нових релација
И питање је допуштења само остало

Али кад ужу они из чадора
Или превере задихане са Запада
Добиће име, чауру
Непојамне сушти

четвртак, 10. децембар 2009.

ЕСЕЈ: Свети Јустин Ћелијски - страдални поета


СВЕТИ ЈУСТИН ЋЕЛИЈСКИ - СТРАДАЛНИ ПОЕТА
(Скромни поглед на књигу «Богоносни христолов»)


Човек страда у овом свету, јер свет какав је сада како смо више пута чули и осетили у злу лежи. Човек домаћин тога света састрадава са светом и бива узроком целукопног страдања у томе свету. Он једини страда са знањем, са свешћу о самом страдању и практично сам је узрочник и главни лик у тој драми. Главни заплет те драме је спасење човека као боголиког бића и самим тим и света коме он домаћинује. Ако је свест о страдању услов учешћа у драми спасења, онда су они најсвеснији међу људима највећи страдалници и трагичари. Један од великих страдалника био је доктор Јустин Поповић, Свети Јустин Ћелијски, Нови Богослов.

Где се обрео Јустин, у воденици смрти. За њега се свет открио као једана велика воденица смрти, која гута генерације без престанка и застанка. Колико је само страдање у спознаји те визуре света, који су други или волели до утопије или мрзели до пакла. Њен жрван меље све како у једној песми каже Иван В. Лалић «меље колац и конопац» и све меље без изузетка. Јустин тражи једини могући спас од овог стравичног призора, други призор, призор васкрсења Богочовека Христа. И он пева свет и уједно док га страшним сликама описује, блажи освртом и загледањем у Богочовека који проже ту воденицу и на коме она жрвањ свој поломи.

Где се још нашао Јустин, усред космичке завере замешене против наше планете, које назива острвом смрти, јер се само на њој, поред свих светова, умире. Колико је само то страдање и у самом разотривању тог савеза греха, смрти и наговарача. Колике му се само војске спремају да га растргну и да му изједу душу и срце? ( И он их својом боговидом душом све види!) И док путевима земаљским ходи, којег нема «да се у бездан смрти не сурвава», он поје и помиње оно једино ново под Сунцем, и које није ограничено ни временом ни простором, Христа Богочовека, «који је са сваке стране бесконачан и бескрајан».

У свом страдању Свети Јустин Ћелиски суочава сву људску науку, философију. И свако друго човечанско батргање и даје одговор. Врло страшан и страхотан, да се све то меље заједно са генерацијама у оној воденици, а да остаје само оно Богочовечанско, оно васкрсно, бело, од греха очишћено. Он осећа сву нагомилану бол, наталожену смрт у човеку и састрадава са Богочовеком, који пуни је човек и пуни Бог, и који без греха сав талог у крви својој и страдању пере и спира. Песник богочовечанске поезије, уподобљава се срни, њеном оку и срцу у коме сва туга бивствује и плаче за свет и све створено, а увучено у замку греха, чији плод бива у умирању.

Све се наше туге уливају у личност Светог Јустина Новог Богослова, страдалника демаскираног света, а из њега излази молитва и песма која пева о Богочовеку и дивној жртви учињеној за свет. Тој жртви богонсони христослов, Јустин затворник из Ћелија принео је своју жртву сву своју поетику и сврстао се међу Богослове, времена који неки упорно хоће да окарактеришу као постхришћанско, а оно је уствари пред апокалпично. Јер вереме се дели на оно пре Христа и оно по његовом Рождеству, али то друго време је и оно пред Његов други долазак, кијом ће се, како је сам Господ најавио, завршити сва историја и време добити конац. Тим концем песма Цркве Христове неће уминути, тако ни њени гласови, а међу њима и дивни пој Светог Јустина Ћелијског.

понедељак, 07. децембар 2009.

РЕПОРТАЖА: Хор свети Јован Дамаскин


“ДИПЛОМАТИЈА” ЉУБАВИ И БРАТСТВА

О чудесна трубо вере православне, / О монаше славни обитељи славне, / Јоване песниче, вере поборниче /За иконе свете свети страдалниче, пева свети владика Николај Жички светом Јовану Дамаскину. А ми смо стигли у свету лавру Студеницу да би на божанственој литургији чули дечији - омладински хор “Свети Јован Дамаскин” из Петровграда. Када смо ушли у наос богородичине цркве све је прожимала песма “Иже херувими” у византијском напеву. Једва тридесеторо деце из руског хора замењивало је стотине гласова дајући тиме утисак дубоке вере. Сам византијски напев и словенски језик у “мекој” варијанти, како га Руси изговарају потврђивао нам је припадност једној саборној и апостолској цркви. Уједно векови српског вероисповедања били су присутни ту око нас, а кивоти са моштима били су отворени тако да се и мирис пророштва псалмопевца Давида “да светац Господњи неће видети труљења” на делу се показивао.

Пред побожном децом изразитог певачког дара стајала је Ирина Валентиновна Болдишева, диригент хора. Ирина је завршила Петровградски конзерваторијум у класи за композицију и клавир 1986. Године. Древно руско пјеније изучавала је у Петровграду, а византијско појање у Јерусалиму под руководством професора Духовне семинарије архимандрита Аристовула Кириазиса. Да Ирина полазницима школе појања и члановима хора не преноси само певачка знања, већ да им сведочи дубоку веру у Бога и ревност каква се ретко среће код мирјана видели смо по понашању деце на служби. Деца су сваки пут при изношењу светих дарова падала без размишљанја на колена у дубоки поклон, што је и сама Ирина Валентивна чинила.

Хор “Свети Јован Дамаскин” основан је при храму сада Сабору иконе Владимирске Богородице 1990. То је био први храм у Петровграду који је враћен Руској православној цркви, а пре тога је био оскрнављен и претворен у магацин. Када се указала потреба за предавачем црквеног појања при недељној школи веронауке тадашњи старешина храма отац Николај Бељајев позвао је Ирину Болдишеву на чији се позив она радо одазвала. Промислом Божијим позив је уследио непосредно поселе неочекиваног благослова да ради са децом у цркви, који је Ирина добила од архимандрита Псовско – Печерског манастира баћушке Јована Крестјакина. Школа данас броји око 300 полазника.

Десет година касније хор се удостојио имена светог Јована Дамаскина великог црквеног песника који је испевао посмртне песме, саставио Октоих, Ирмологију, Месецослов, Канон пасхални и написао многа богословска дела. Хор је до сада обајавио два компакт диска у серији “Пјесмопјенија византијске традиције” и дупли албум посвећен царским мученицима светом цару Николају Романову и његовој страдалној породици.

На овом гостовању, а пре би могли рећи поклоничком путовању по светињама српске земље, хор је већ наступио у Београду, Пљевљима, Милешеви, Чачку. Оно што смо са великом знатижељом ишчекивали то је наступ у Краљеву. Путовање овог хора је и везано за Краљево јер је краљевчанин Небојша Ћосовић пријатељ хора и преводилац са руског био организатор и вођа пута на овом путавању.
Када је архимандрит Сава, који је служио у Студеници позвао да се приступи причешћу већина чланова хора је приступила путиру и причестила се. По завршеном причешћу полако се служба на црквено – словенком језику приводила крају. Када смо изашли напоље у порти смо узели благослов од оца Владимира Фоменка, старешине Сабора Владимирске иконе у Петровграду, који време је пре послужења у конаку повише манастира провео у шетњи и разговору са архимандритом студеничким Савом.

Други сусрет са хором десио се истог дана у сали биоскопа “Кварт” на концерту који је по благослову епископа жичког г. Хризостома, организовао краљевачки огранак Српског сабора Двери. Концерт је почео, на изненађење свих, српском химном “Боже правде”, а наставио химном царске Русије “Боже цара храни”. По маестрално изведеним стихирама Пасхе и песмама које прослављају Богородицу, отпевали су богомољачку песму “Вера наша православна” са додатим деловима који се однсосе и на Русе. Затим су изведене три песме посвећене царским мученицима којеје написао руски песник Сергеј Сергејевић Бехтејев (1878. Јељц – 1954. Ница), а које компоновала сама Ирина Болдишева приликом поклоничког путовања по крстном путу царске породице Романових. Песник Сергеј Бехтејев је после револуције у Русији боравио девет година у Београду и за то време написао је четири књиге песама. Хор је поред поменутог дуплог албума објавио и књигу песама са записаним композицијама, коју је такође представио српској публици. После ове три песме следио је емотивни удар, песмом “Са Косова зора свиће” и песмо “За сватају Рус, помољус”. За њима је ништа мање делотворна следила песма “Креће се лађа Француска” двојезично на руском и српском, јер ова композиција због понављања стихова то дозвољава. После “Благослова” друго топљење срца посетилаца било је песмом “Тамо далеко” и одмах за њом песмом “Србија и Русија две сестре рођене” на руском. Када су сви гледаоци већ били на ногама хор је отпевао песму “Каћуша” коју су певали и сви присутни.

На крају дана и трећи пут смо имали прилике да чујемо ову изванредну децу и то у Народном музеју Краљево на отварању изложбе “Драгутин Гавриловић мајор са чином пуковника” где је хор извео српске родољубиве песме из Првог светског рата и химну царске Русије. После свега речи су биле сувишне и стекао се генерални утисак да духовност и уметност, а пре свега љубав коју су сведочили гости из Русије и несебично је изливали кроз песму, могу да учине много више на зближавању два народа него сва дипломатија и економија. Јер по обећању Богочовека Христа које гласи “где сте двоје или троје сабрани у име моје ја сам међу вама” осетило се присуство Љубави и Саосећања који се пишу великим словом, јер богољубље не иде без човекољубља и обратно.

Данас када су се наши гости вратили својим домовима у умилни гласови који молитвено поју још увек су присутни у посвести и чини се да нас је са хором посетио сами светац Јован Дамаскин.

РЕПОРТАЖА: Мећавник


БУДУЋНОСТ У ПРОМИШЉЕНОЈ ДРЕВНОСТИ

Иако је данашњим путницима доминантни звук брујање мотора аутомобила, у крају као што је ужички као да повремено иза неке скривене звучне завесе доспе звук пастирских двојница или се заоре скупљени гласови од еха који одзвањају овим планинским крајем. Када томе додамо пут за Вишеград поред лепо осветљене старе ужичке тврђаве, који води кроз мистиком засведену Кремну у којој прота Захарије записао је речи чувених пророка Тарабића, па даље ка тинелу „Шарган“, који је овога пута био затворен и обилазнице око њега препуне четинара чији су облици као извајани, човек је већ припремљен за оно што следи. Ако сте помислили да идемо ка чувеној шарганској осмици вара те се. Упутили смо се у Мећавник или Дрвен-град.

С пута он је опасан зидинама са крстоликим рељефима. Пред главном капијом је огромни топ из давних времена, а ми садашњи људи и зантижељници улазимо на мала врата, где нас дочекује скулптура у облику људске главе која има шлем из ИИ светског рата и уз то још чачка нос. Ваљда из досаде. Чим смо загазили плочником Мећавника приметили смо да газимо по дрвеним праговима и гредама, зналачки сложених у равни плато. На самом крају платоа доминира црква брвнара изразито косог крова, на две воде. Пут ка рецепцији водио је преко Трга Никите Михалкова, а по добијеним кључевима упутили смо се коначишту изнад кафане „Проклета авлија“. Пењући се уз, наравно, дрвене степенице оставили смо нараџасто-жуте светиљке да се боре са планинском маглом.

По ходнику коначишта разастрте су тканице прелепих народних шара, а зелена врата соба сакривају једну аутентични поглед на могући изглед спаваћих соба у старини. Све у соби одише неком древношћу, али све је ново. Наравно лепо опремљено купатило и ТВ плазма са даљинцем. Дакле, наизглед, за модерног човека, све је ту. Када шкљоцнете даљјинац један од кабловских канала доноси само снимке са концерата „Забрањеног пушења“ и репризе емисија „Топ листа надреалиста“. Е, ту смо. То је наш први директни сусрет са домаћином овог града на планини. Кажем директни, јер смо привремено и живели у његовој уметничкој разради идеје етно села.

Када се магла разишла, а ми одморили сишли смо на плато испред коначишта и избили право пред апартман Дијега Арманда Марадоне. И већ, иако је јутро, река туриста тече овим местом. У башти ресторана после кафе и доручка покушајте да наручите, рецимо неки газирани сок. Можете само да покушате, јер се у Мећавнику служи искључиво природни сок под називом „Био-револуција“, на чијим етикетама су Тито, Дража, Че Гевара и сам Емир Кустурица. То је други директан сусрет са домаћином. Улице и тргови носе називе познатих људи из света филма као што су Фелини, Брус Ли или Андреј Тарковски, па из света књижевности Бранислава Нушића, спорта Новака Ђоковића, научника Николе Тесле. Дуж њих уместо жардињера поређане су шерше и лонци на туфне из којих расте разнобојно цвеће. И свуд а мирис дрвета, на који се касније навикнете и јер и сами постанете део декора.

Са Дрвен-града се пружа леп поглед на околне планине са једне стране и на долину у којој је насеље Мокра Гора. Сверемена на време се зачује врска и радосни узвици са недиљиве шарганске пруге, а једна мала птица у свом монологу може да замени хорове. Тишина, ипак, овде влада упркос бројности посетилаца и близине пута. У стању те тишине која обузима сваког можемо обићи и „Галерију мацала“ у којој је била изложба карикатура посвећена, погодите чему, дрвету. А за оне који не могу без потрошачких навика постоји продавница сувенира у којој је све у знаку Мећавника и филмови, наравно Емира Кустурице. А ако хоћете да се и потпуно предате перцепцији и погледу на свет нашег уметника отићићете, као што смо и ми урадили, у биоскоп у самом граду и погледати најновији Кустуричин филм „Завет“, који вас неће оставити равнодушним, јер је сниман у аутентичном амбијенту Мокре Горе и говори језиком уметника о идеји стварања, љубави и о свету који у злу лежи.

Самог Емира Кустурицу нисмо срели, јер није тренутно био код куће, али сумњам да би нам много више рекао од онога што смо доживели жевећи пар дана окружен кућама од дрвета и ходајући дрвеним путевима, понегде и каменим стазама и дружећи се са љубазним младим особљем Дрвен-града, које махом гравитира на Мокрој Гори и у њеној близини. Једино нисмо могли ових предивних септембарских дана да замислимо ово место под снегом. Али с обзиром на име Мећавник могли смо сваког трена да очекујемо обелеле кровове и покривене тргове снегом.

Остављамо Мећавник , који се и даље гради, а када други пут дођемо сигурно ћемо затећи нове тргове и улице, можда и нови филм Емира Кустурице или можда и самог домаћина ове матерјализоване уметничке фикције оплемењене погледом у древност, а понајвише у једну од могућих будућности.

четвртак, 03. децембар 2009.

ПОЕЗИЈА: Обнова царства


ДЕСЕТ ЧЕСТИЦА


Попушта кора света
Под изливима учесталим
Цури восак и крв затечених
Полако се храмови узвисују
У збегове небеске
Док цару само име остаје

Попушта кора града
Нагрижена споља, трула изнутра




Почетак тајанствен је
Реликвије и мошти, честице вечног
У темељ, и памћење
Град-калем на старо стабло
И слава поклоњена свише
Човечанство недри покушај покајни

Почетак тајанствен је
Као и крај, ако га има



У замаху људи, художници
Да у будућем делу освану
Саобразе тихој усамљености
Учионици народа, сведочанству
Побећене смрти кроз Христа
Повељама непролазним

У замаху људи, ствараоци
Али у замаху и они други




Како да истина вређа
И до унижења символ заноса
Топографија смисла погрешно
Виђена очима недораслим
Последице њима су циљ
А узрок недомислив остаје

Како да истина врећа
И светост поврећује


Хвалите Бога у светињи
Да обнову доживите сновиђењу
Чежњу мало мању од рајске
Скините са плећа подлеглих
Хвалите га на тврђи славе
Да нелишени живота не останете

Хвалите га према сили
Јер семење у живот расцветава



У тамну пећину историје
Загазили смо без луче
И труд, сабори, војинства
Населише неразговетне скаске
Док слепи мишеви надлећу
Род светлости затечен мраком

У тамну пећину историје
Сакрила се грешка у корацима



Тешки налети постројбе пакла
Слуге занесене у остварењу пада
Обукле на себе благослове
Прелешћених наследника трона
У име милости подлажу ломаче
У темеље архитектуре Неба

Тешки налети пакла
Оклоп пада, суштост засијава



Реч зачета у дну јаме
Стварност не саглашава
Распеће хтења на крсту времена
Вековну паузу отвара
Док испотиха љубав
И покушај њен певају у вртовима

Реч зачета у ноћи
Слепа је и варљива сенка



У час тегобни и кобни
Падају зидине града и ноћи
Сновиђени пораз приводи стварности
Цивилизација глувих седа
На патњу и далекосежност
Флоте жедне и руља прегладнела

У час тегобни и кобни
Немоћни пред испуњењем краја



Андреј светлописац у потрази
За светлом удружен Чорним
Данилом обасјаним уметношћу
Гледа за фотонима, за траговима
Византије, заходше за чудна брда
Покретом руке и крилом записане на плочи

Андреј светлописац пред ликом
На плочи липовој