недеља, 31. јануар 2010.

ПОЕЗИЈА: У жичкој припрати


У ЖИЧКОЈ ПРИПРАТИ
Радошу Ракушу

Онај који је наизглед нем
Човек паралелног тока
Проговара под косином
Стубишта које води келији
Библиотеци препородитеља речи
Забележеној у трајању

Молио сам пред висином
Рукама и ногама у чвору
Николаја помоћника дављеницима
Желех пророчке песме
У лиру цара и песника да прозбим
Али ме и Сава виде

Зато је у припрати проговорио
Онај наизглед нем
И дао по молби одговоре
На питања зачета у срцу
Са ауторитетом брата
Који је раније путем прошао

субота, 30. јануар 2010.

ПОЕЗИЈА: Светом Антонију Великом




СВЕТОМ АНТОНИЈУ ВЕЛИКОМ

Умирио си пустињу
и засадио зеленим кедром
умирио си запитаност
и одговорио на многа питања

Антоније свети
поносе монаха

Задао си путеве
благочашћа
узаним стазама шибан
и поплочао хоризонте

Антоније свети
поносе монаха

Унизио у себи величину
и ставио друге испред
тиме добио јеси првенство
у пустињи родној твојој

Антоније свети
поносе монаха

Искушења тешко замислива
прошао јеси очишћен
тако да порадовао се
анђео твој

Антоније Велики
поносе хришћана

Померио си границе
и задао нова правила
разговарао с висином
и предао плод спасоносни

Антоније Велики
поносе човечанства

петак, 29. јануар 2010.

ЕСЕЈ: Сузе - лекарије спасења



СУЗЕ – ЛЕКАРИЈЕ СПАСЕЊА
О књизи Зорана Распоповића «Сузе над Србијом»

Поетска казивања Зорана Распоповића, полазе од доживљавања народа као једног мистичног организма, међусобно повезаног. Он као лекар утврђује стање тог организма и дијагностикује болести једну за другом, које су све до једне у сфери морала, а могло би се пре рећи у сфери духовности. Распоповић се ухватио тешког и страдалног посла и успешно га обавио у шест казивања, да би као лекар понудио стари и врло делотворни лек за све падове и сагрешења: покајање. Он лековитост сведочи својим примером у последњој песми «Сузе над Србијом», по којој је цела ова певанија добила име.

Прву слану и лековиту кап излива за за Србијом и Косовским заветом, кога многи заборавише и тиме заборавише и Бога. По речима Светог владике Николаја «ал се Срби Бога не сетише, нити Бога нити својих греха». То стање Распоповић описује током свог летописања српског грехопада. Тај пад је тим већи када се осветли чињеницом да је у 20. веку баш српски народ прошао велику Голготу и да је чак и од неких еминентних јеврејских интелектуалаца признат за Нови Израиљ. Али што је већи узлет, већи је потом и пад. Други вапај душе само се надовезује на питање физичког опстанка српског народа, чији разлог опадања аутор ове књиге, види у суноврату духовном и у обезбожењу његове елите, која тиме постаје квази-елита.

Трећа и четврта суза, једна за другом нижу се за утврђење српске цркве, као стуба српске духовности, али и српске културе која је сва прожета одушевљењем објаве спасења, а посебно као један од јачих фактора опстанка државотворног духа у народу. Та заслуга води од Савиног правилног, симфонијског уређења односа између цркве и државе. Чак и у редоследу установљења две значајне ове народне творевине, јер је прво устројио поредак и организацију Српске православне Цркве, па потом са својим братом Стефаном Првовенчаним реорганизовао државу, краљевину већ ухристовљеног народа. Тако да је српски народ, а тиме и српска нација старија од своје државе, како је то у једном свом историјском есеју приметио др Жарко Видовић, што данас није случај ни са једном европском нацијом, јер су нације у Европи стварале државе. Због ове особине и задатог светосавског и светолазаревског завета, српски народ има ту способност да без државе, када је у историјским вихорима изгуби, преживи са дубоко увреженим осећајем државотворности. Ту способност ојачала је и освештала православна вера. Зато и две сузе за цркву, једна за тело њено, народ и душу њену, веру тога народа у оно највише и добро и спасоносно у богооткривеном свету и објављеном спасењу од греха, смрти и ђавола, кроз личност Исуса Христа и његово Богочовечанство.

Пета суза тече за војинством, изразом српске слободе и спремности да се уз највеће жртве брани и одбрани светиња олтара и светиња кућног прага. Кроз питање и наде да ли ће се у Срба појавити још хероја и јунака, Распопвић се ослања на визију благочестивог и христољубивог војинства. Војинства у чијим шаторима се неће наћи филистејско злато, војинства састављеног од хиљада малих Давида који пркосе својом непорочном душом, војинства које не силује, које се не свети, јер ко се свети тај се непосвети. То је војска митска Лазарева за светитељима у небо вазнета, војска Карађорђева феникс из пепела слободом и Крмчијом Савином васкрсла, војска која прелази Голготу албанских планина и сеје благоухане и освештане кости по свим континентима земаљским ради слободе, части и опстанка свога народа, цркве и државе. И шеста суза пада за правду. За онај високи морал који приказује песма «Марко Краљевић и Мрњавчевићи» у којој Марко нити суди у корист оца, нити у корист својих стричева, на које чак и не окреће главу, већ суди по правди Бога истинитог.

Зоран Распоповић на крају увиђа да је Србин, због свих ових запуштених и напуштених завета и остављених вредности, постао сам себи супротност и највећи непријатељ. У томе је, по аутору, сва несрећа народна. Распоповић на крају опомиње своје савременике, да се не оглушују његовог позива на поправљање и сагледавање својих грехова и промашаја, јер то од нас траже нове генерације. Тако да Распоповић на крају позива, да ако нећемо да радимо на себи по оном Божанском високом, макар да порадимо по оном људском да своме потомству оставимо што бољу ситуацију и услове за опстанак једног високог идеала и вредности које су нам задали наши многострадални преци. А ко Бога не љуби не љуби ни човека, и исто тако ко човека не љуби ни Бога не љуби.


Фото> www.prezviter-ivanterzic.blogspot.com

среда, 27. јануар 2010.

ПОЕЗИЈА: Стихира Светом Сави


СТИХИРА СВЕТОМ САВИ
По Теодосију

Уледињену земљу срца
У заточењу и по усуду
Наследио си
Спознајом благодати
У тачки призива
И двери света духовног
За твоје очи отворене
Уледињену земљу срца
Људи својих

Анђелима сродан
Жудњом за чистотом
Светитељу Саво

Речима
Семе корова
Које непријатељ посади
По ноћи
Чупао си и бацао
У огањ беседе
Уледињену земљу срца
Људи својих
Речима

Анђелима сродан
Жудњом за чистотом
Светитељу Саво

Обделававаши
Градину одушевљене сушти
Изливао си низ стране
Сунчане, и оне северне
Мелодије охерувимљене
Песме
Уледињену земљу срца
Људи твојих
Речима обделавши

Анђелима сродан
Жудњом за чистотом
Светитељу Саво



Вечноцватеће
Доба проповедао си
И град откривао Нови
У келији
Пренасељеној псалмима
Уледињену земљу срца
Људи твојих
Речима обделавши
Вечноцватеће плодове
Благочашћа


Анђелима сродан
Жудњом за чистотом
Светитељу Саво

субота, 23. јануар 2010.

ПОЕЗИЈА: Маглич, Рас, Ибар



Маглич, Рас, Ибар

Сакривен рог је под травом и саћем
Винут на гору град и замисао
Треба нам сведок древног тока река
И људског страха од другог човека

У само име, у магли и вјеки
Стрмим путем пењемо се страни
Ту зид је само, ни дома ни цркве
Ни војске ине ни наше постројбе

Ово је покушај држања времена
У шаци којој прсти трну и цветају
Сунце је давно почело да жари
И ветар и киша да гребу ламеле

Сакривен рог је под травом и грмом
Лозинка запис у кориту реке
Камење живо писмена извија
И носи собом одразе и еха

Пало је царство, јорговани стоје
Прешле су војске и језици разни
Донжон кула осматра и ћути
И чека смену окаснелу снену

Скривен рог је под маглом и скрамом
Док гласник не приђе своме послушању
Или мала чета науком избрана
Алатима смерним и душама жељним


foto> www.milovic.net

петак, 22. јануар 2010.

ПОЕЗИЈА: Светој Петки


СВЕТОЈ ПЕТКИ

Свијам се око речи
Јединог имања
Светитељко светла
У твојим рукама душа
Је као младенац
Занемео од чуда

Свијам се око песме
Дома јединог
Србска звездо водиљо
Јер и лик твој свети
Пострада са нама
Прогнаницима из света

Свијам се око молитве
Јединог оружја
Оздравитељко бића
Покров распростри
Над нама као небеса
Под њим да починемо

понедељак, 18. јануар 2010.

ПОЕЗИЈА: Канон о ћутању



КАНОН О ЋУТАЊУ

прва

Повешћу те у ћутање
Међу тополе густо изџигљале
На обалу преображене реке
Пуне мрких влати биљне косе

У давно створени свет
Да видиш у тишини
Нечујне ствари и ситне немире
Под тек засеченом кором

Где заборављена историја
Обичног дисања царује
Уместо времена преломљеног
Кроз призму нејасних подухвата

Повешћу те ако се сетиш
Где извори наших гласова
Загађени грцају и зову нас
У ћутање међу тополе узвишене


друга

Повешћу те у ћутање
Даровано благорастворењем
Повратницима намученим
У танку размеђу неба

Тог високог привида
Превученог да вида јад
Пред вечни ток реке
Моћан и смеран

До одсеченог живота
У борбу смрти и духа
Питања да сакупљаш
По испуцалој суши

Повешћу те у ћутање
Бешумних одговора
Међу зачуђене тополе
Обележене за сечу


трећа

Повешћу те у ћутање
Смерних топола
На саму обалу дрскости
Пред горди брлог

У рањиву творевину
Презрену и саму
Да трчиш у слободи
И спустиш мисли отежале

Са травом да се поравнаш
И сваку замку обесмислиш
У реци да заплешеш древно
Постидиш сваки грех

Водићу те у ћутање
Ако прећутиш данас
Једну реч изоставиш
И душу на трен пустиш

Да васкрсне

четврта

Повешћу те у ћутање
Међу благословени мук
Да мирно у мелодији постојања
Сачекамо да прође ова смрт

Помор и расап да размине
И оде вечним током реке
Низ водену васељену
Узнемирену кружним дрхтајима

Да без суза издржиш туге
Заборавиш злости прирасле
И однегујеш плод до сладости
Без прекорачења Заповести

Повешћу те у ћутање
Златне кованице да нађеш
Дубоко у себи и Лик на њима
Препознаш заборављени

пета

Повешћу те у ћутање
Васкрс природе да снатриш
И тугу безразложну смртних
Одагнаш над младицом

Да седнеш на натруо пањ
И помилујеш лиске нове
У неометаним звуцима тишине
У радости птица и благог ветра

Под гране у благом наклону
Међу безбрижне траве
И трепераве инсекте
Међу црна благодарна срдашца

Повешћу те у ћутање
Да нови подвиг направиш
И пресадиш мир кротких
И једноставност ништих

шеста

Повешћу те у ћутање
Да ћутиш тако пуно
И зрело у дуге сате
Летњих поподнева

Повешћу те да ћутимо
Да би бар једном све
Једно другом саопштили
Без лажи и друге мисли

Повешћу те на место
Које од постања ћути
Где расте лоза тишине
Где цвета мук и тих

Повешћу те у ћутање
Међу зрна од слоноваче
Која премећу прсти светаца
Храм да воздигнемо

седма

Довео сам те у ћутање
Разбацаних тесаника
Стамених темеља храма
У трави и чичку

И као да није ненавидник
Већ немарни зидар
Разбацао заборављени говор
Око започетог дела

Довео сам те у ћутање
На земљу одвише стару
Да сможди похрањене
Молчанике под њом

Која се сама јавља
Миомиром и бехаром
Док певају хорови птица-анђела
Усред венчања тишине

И наших гласова

осма

Таји ово ћутање
Када одеш у громогласни
Свет навикнут да исисава
Речи и баца их

Таји већ посечене тополе
И већ заломљену младицу
И пањ давно извађени
Прећути и реку и небо

Све оне немире остављене
У замену за трен мука
Оћути храбро и тихуј
Колико можеш да истрпиш

Ћути дуго ћути
Све док те не замоле
Да проговориш и умреш
Поново за тишину

девета

Ако и умреш
Ти ћути и даље у бескон
Васељену да не реметиш

Јер ко живот без вапаја
Приложи
Задобио га је у безмолвију
И тишини над тишинама

Примајући васкрсне мелеме душе
Чији су рецепти
Познати само оном
Чија се се сила
Кроз Ћутање показује

субота, 16. јануар 2010.

ЕСЕЈ: Плач мајке Јевросиме над Косовом


ПЛАЧ МАЈКЕ ЈЕВРОСИМЕ
(Тумачење назива једне слике Милића од Мачве)

“Погледај, Господе, јер ми је туга, утроба ми се усколебала, срце се моје преврће у мени, јер се много супротих; на пољу учини ме сиротом мач, а код куће сама смрт.”
Плач Јеремијин 1,20

За ким плаче пророк, а за чим плаче мајка Јевросима? Пророк рида за градом Јерусалимом, некада “главом међу земљама” који “подпаде под данак”. А зашто подпаде? Због грехова многих. А за чим плаче мајка Јевросима? Она плаче за Косовом. Она је та “утроба усколебала” и оно срце које се “премеће”. Јевросима је и сестра великог јунака Момчила и супруга владара Вукашина, али се само њено мајчинство овде истиче. Чије је она мајка? Она је мајка Краљевића Марка. Ко је он и шта симболизује? Марко је непоткупљиви сведок и одговорни судија у тренутку када се одређује будућност Царства српског. Али се не одређује само будућност једне државе, већ и вечно благосиљање и вечно проклетство за све актере драме која је почела и пре Душанове смрти, а добила митске димензије косовком страдијом 1389. Марко је био онај који се определио за “правду Бога истинога” и за Царство Његово. Марко се за њега опредељује из послушности према мајци која му каже “Боље ти је изгубити главу, него своју огрешити душу”. Одакле чита ову поруку Јевросима мајка? Директно из јевађеља. Она цитира самога Господа и многе његове следбенике у које спадају и Срби са својим прецима и својом Црквом. Марко је човек у великом искушењу да препише лажју царство на себе тиме што би оца именовао за цара, али он “на шатори не окреће главу”. И тако прође и поред стричева Угљеше и војводе Гојка. У песми коју наводимо “Урош и Мрљавчевићи” Марко је и кум цара Уроша и тога се кумства он не одриче. И онда по сведочењу истине родитељ се подиже на Марка да га погуби, Марко уточиште налази у цркви. И не само то. Небеска правда полаже анђела за живот Марков.

Зашто плаче Јевросима мајка данас? Јер се српски синови огрешише о правду и светле претке. Запустили свете задужбине, оскрнавили језик, народ бацили у ад распре. Плаче она јер нигде нема Марка “по Косову, по пољу убававу”. Плаче јер се српски синови претворише у кесеџије и сецикесе. Јер су синови српских мајки пружили руке на туђе. Јер није само један под кров донео плен, већ многи. И нема Марко данас где главу да склони. Плаче мајка за јунацима и дивовима и плаче над Косовом, над посрнућем нашим. Плаче јер се Срби за земаљско царство определише 1989. баш на Видовдан и баш на месту боја и страданије Лазареве, Милошеве, Топлицине, Страхињине, Орловићеве… Тог судбоносног дана светац Лазар беше тамо нетрулежан и вечан, а Срби се окренуше за земаљским и кратковременим. Зато плаче Јевросима мајка и не само она него вапију небеса. Вапију она и за кумством разрушеним и убијеним јунацима у утроби својих сурових мајки. Вапију небеса и вапије Јевросима јер и мајчинства неста са Косовом.

Мајка владике Његоша није плакала за сином и није дала другима да туже за њим “ јер га није родила за плач, већ за понос” и поручује да “мајке лопова и убица треба да плачу, а не мајке хероја и праведника”. Зато плачу српске мајке и зато се свето место одузима од нас. Јер не дорастосмо ни до првог прага наше свете земље, недорастосмо јер нисмо хтели да узрастамо. Зато данас ридамо као некад пророк Јеремија, и то силније и трагичније јер се записа судбина у Писму, а ми се писма одрекосмо. И то писма које је Бог дао преко пророка да се каже, Бог са киме смо и ми Срби завет положили и у исто време сами себе проклели ако се самог завета не држимо.

Не плаче Јевросима мајка што силни узима, него што се изабрани одрече.

ПСЕУДО ИСКАНДЕР: Посланица господарима речи


ПОСЛАНИЦА ГОСПОДАРИМА РЕЧИ

Послање ово упућујем вама који газисте и газите речи, јер ваше се дело не разликује умногоме од оних који газе главе људске и преко телеса прелазе да корист неку за себе добију. За сваку реч коју ви осрамотисте, једна је девојка за чедношћу својом закукала. За сваку реч коју изврнусте и обнажисте је од суштаства, једна мајка је рухо своје у црно обојила. За сваку реч употребљену у лукавству, неки се сиромах дрзнуо лоповом да постане. Чувајте се господари над речима и њихови израбљивачи!

Ваше лепе китњасте и пером вештим изображене речи, чауре су празне и труле. Оне су шака осиромашеног уранијума и зраче, пуне слушаоце, примаоце проклетства пеном непостојаном и надимајућом. Ваши се поклоници претварају у лутке споља узвишене и суптилне. Са нутрином празнијом од замишљеног свемира без Бога. Празнине се њихове по наговору вашем умрежавају и лове све лаковерне и непажљиве!

Читајте пажљиво тражите своје место, јер ако га овде налазите одмах се пуноћи богочовечанској окрените и позовите Васкрслог да ваше мртве мисли и речи згажане у пуноћу истине врати. Вапите и ридајте над сваком проћерданој речи и над сваком суштином прокоцканом. Тражите опроштај да вам се у тешко сведочанство не призна и оклоп бесловесни који словесно начинисте не постане обиталиште за вас вечно!

ПОЗИЈА: Псалам за спас Њу Орлеанса


ПСАЛАМ
за спас Њу Орлеанса


Војни савези оборите главе
Пактови разврата клекните
Саблазнитељи у рупе
Јер иде Господ над војскама
Иде Сведржитељ
Долази Бог Цар Славе
Силни узмите молитвенике
Вође признајте вођство
Богати делите сувишан товар
Лекари лечите
Трговци тргујте тамјаном и воском
Сликари образе светитељске
Почните да созерцавате
Зидари сваки посао пустите
Храмове и домове сиротих подижите
Јер иде Васкрсли којега чекамо

уторак, 12. јануар 2010.

ПСЕУДО ИСКАНДЕР: Извештај уочи битке


ИЗВЕШТАЈ УОЧИ БОЈА

Утваре су све ближе. Њихова супстанца страна је дану и страна оку, које све више чкиљи. Ко опкољава зидине већ срушене и разнете по дољама Новога Вавилона. Црн и густ дим диже се из крематоријума слободе и воњ паклени допире промовисан као рајски благоух. Сва се лицемерна цивилизација полако показује у правом светлу. Толико моћне силе, које себи дају за право порицање Бога указују се на видику хоризонт мењајући у коначност.

Борба је све отворенија и тражи се од ратника светлости, читај овде ратника светости, јавно да викне, као што су и Георгије, Димитрије, Прокопије, Лазар... Сами се отац лажи овде испољава и ради директно преко ођавољених људи који гори од демона постају. Све те зидове који су рушени по наговору и директивом, треба окаљати и запушити Содомом. Јер свети осташе темељи намучених богомоља и гробови намученог народа.

У граду лажног светла утваре пију шампањац, а у развалине Царства насрћу као побеснело зверје и све затечене убожјаке међу темељима кољу и пале и месо њихово бацају људождерима. Док у далеком граду порока повлаче ручице једноруких машина и врте кругове збира Звери већ препознате Јованом са Патмоса, крваву надницу шаљу у далеке земље и спремају главосече за бербу.

Затире се име и свака успомена и трагови у генима и залутали пигменти на пољима старих мајстора. И тон можда прошао преко неке жице или писка бере се и баца у огањ, који предпаклени би требао да буде. Играју блуднице око земаљске кугле и дегенерисана лица са екрана контроле ума шаљу својим, пискавим и отеклим гласовима и немаскираним лицима. Шљам шљама и отпад отпада се устоличио на трон света.

Трошна је снага и свет који у злу лежи већ у њега тоне. Умови здрави, духови небески и деца Божја траже тихо пристаниште да се искцају са Титаника времена. За то време синови погибли трагају, копају по миру за васкрсење припремљеном и вичу да Бога нема. Синови погибли у ћелију своје нокте забијају и вичу крај јој нема Бога. Синови противљења гледају себе у огледало и вичу на своје лице ниси ти боголик него мајмунолик. Људи овакве науке постају креатуре лажног постања и зомбији, читај мртви већ иако живи. Прикључени на апарате, штаке ума и супституте душе.

Као да трубе у даљини одјекују за светом и човеком домаћином његовим. На изборима слободе сатанске људи изабрали Превару. И вапију за њим сада и призивају га и црни и црвени, и просјаци и богаташи, и затвореници у затворима и затвореници у градовима, и угледају се на њега сина противљења и погибли. Тачке се историје приближавају концу и припрема се позив. Јер удвајач већ је дубоко зашао у домове, зашао у утробе мајки и сече нове изданке. Плеви коров светлости, читај светости. Благодатни коров који рода даје и по десет и по тридесет и по сто. Коров света, а жито живота Неба, со соли.

Подај Господе снаге да се до краја издржи у светлости, у светости и врлини тобом пројављеној. Придржи браћу моју, па и мене најслабијег се сети.

Псеудо Искандер

ПОЕЗИЈА: Стефану Првовенчаном


СТЕФАНУ ПРВОВЕНЧАНОМ
(Светом Симону Монаху)

Не презри блажени
Певаче
Трагаоце тајне
Златне жице
Не презри

Певаче
У време мука
Остављених нада
Отачаства у расколу
Блажени
Не презри

Певаче
Тихе, певаче краја
Ујармљене ризом
И оне наизглед луде
Не презри

Блажени
Који и сам певао јеси
Ловце на речи
И творце њихових суштина
Не презри, блажени
Певаче

ПОЕЗИЈА: ДОСТОЈЕВСКИ


РУСКА ДУША
(по судару песника са Достојевским)

Високе двери
прошаране као торњеви
Светог Василија Блаженог
сигурност ненадана
као благословена дубина
која привија те као мајка

Срце отврдло и срце хладно
у додиру с њом почиње
да ври благословено
и самилост нека плави
свет огрезао
суза креће сама очишћењу

Плач над коленима људским
над временом проведеним
у злу и греху
преумљење и исповест
преображај свега у топлоту
у бајку детињег света

Додир суштог добра
невиности изражене у поклону
самоунижење дивова
коленопреклона молитва
вапај девичанства
невољнику утеха и слава

Високе двери
непостижне у дане промашаја
степа и Сибир и Урал
и Грозни и Велики
и суза за њима огњена Николај
онај последњи коме је првенство

Траг вечности забележен
у дубини руског човека
који извире у висинама
и као гејзир залива пустињу
и претвара је у љубав и покорност
распетом Сину

понедељак, 11. јануар 2010.

ПОЕЗИЈА: Александру Солжењицину


АЛЕКСАНДРУ СОЛЖЕЊИЦИНУ

Радуј се пророче
јер видео си спасење
радуј се истинотрпче
радуј се прогнаниче
правде ради
радуј се богати духом
пребогати заштитом небеском
ти честицо земље
у коју Господ наново
дах своје храбрости дуну
ти изнимко судбине
под ведрим небом
као јахач у степи
ти протерани
и ти славом дочекани
радуј се сведоче
страдања и казне Божије
радуј се удостојени виђења
опроштаја грехова
радуј се попљувани
радуј се потом целивани
ти честицо слободе
којој Господ даде да окуси
патњу
ти несакривени граде
воздвижења небеског
ти поновљена Љубави
и артикулисано опредељење
радуј се Александре
јер дуга лета ниси распродао
радуј се тихи гласе
из Врта заборављеног
песниче домовине загашене
радуј се плоде на лози живота
радуј се руска душо
јер си у васкрсењу