уторак, 23. фебруар 2010.

МЕДИЈИ: Репортажа у "Франкфуртским вестима"




23. 02. 2010. 00:00h | D.MARKOVIĆ

KRALjEVČANIN ALEKSANDAR MARIĆ ODREKAO SE PODOFICIRSKOG ČINA
Pušku zamenio stihovima

Okrenuo sam se pisanju, porodici i Bogu, pa kako mi bude, kaže Marić


Koliko su duše ljudske različite i koliko neki pate zbog odluke o svom životnom putu donetom u nekom vremenu za nama, govori primer Aleksandra Marića, nekadašnjeg podoficira JNA. On je po cenu karijere i bezbedne budućnosti koju je do tada vojni poziv podrazumevao, početkom 2.000 godine samovoljno okačio pušku o klin, kako bi kao slobodan čovek bio, ono što u duši jeste, poeta.
- U vojnu školu sam se upisao dok se vojni poziv poštovao. Pripadao sam poslednjoj generaciji Srednje vojne škole u Beogradu, koja je školovanje završila 1992. godine. Bio sam siromašan dečak, odrastao sam uz majku i kao svaki poeta previše verovao u dobrotu, svoju zemlju i ljude u njoj. Krio sam da pišem pesme jer jednom vojniku to nekako nije priličilo. Niko nije znao za moje pesme o pravoslavlju i molitvama - priseća se Aleksandar, sada već priznati pesnik s nekoliko objavljenih knjiga.
Dobar podoficir sam bio! Jedini sam ja dobrovoljno skinuo uniformu početkom 2000. godine. Svi su se čudili, a ja skidoh teret sa srca. Prikupim svoje pesme, okrenem se porodici i Bogu, pa kako bude - priča Aleksandar. Ovakvoj odluci donetoj u trenu kolege nisu mogle da se načude. Većina od njih je kasnije penzionisana, ili su takođe otišli iz vojske. U međuvremenu, Aleksandru, sada već priznatom pesniku, rodio se drugi sin Arsenije. Žive u majčinom stanu od 35 kvadrata, na Ratarskom imanju. Supruga Radunka pravi ramove za ikone. Posle vojske, stalni posao nikada nije imao i ne žali se.
- Lako sam prihvaćen u umetničkim krugovima Kraljeva. Četiri godine sam radio u Gradskoj galeriji na izboru programa. Već 2003. godine objavio sam zbirku pod naslovom "Studenica, Studenica" i za nju dobio nagradu na konkursu u Kragujevcu. Zatim knjigu "Kosovski prozbenik", koncipiranu kao molitvenik sa psalmima i pohvalama zemlji Srbiji. Moja najzapaženija poetska zbirka je "Anđeli žeteoci" - kaže Marić.



Čita se u Nemačkoj i Kanadi



Kao dobar pesnik, skroman i tih čovek, Aleksandar je omiljen u kraljevačkim umetničkim krugovima. Sarađuje u lokalnim novinama, a otvorio je blog na
Internetu, na kome predstavlja svoje pesme.
- Interesantno je da ih čitaju naši ljudi u Nemačkoj i Kanadi - kaže Aleksandar.


Извор Франкфуртске вести

СВЕТИ ХАРАЛАМПИЈЕ




МУЧЕНИШТВО ТВОЈЕ ЗА ВЕРУ
ПРИМЕР ТРПЉЕЊА ПОКАЗА СЕ НАМА
КАО ИМЕ ТВОЈЕ КОЈЕ СИМВОЛИЗУЈЕ
ОНОГ КОЈИ СВЕТОСТ ЗАРИ
МУЧЕНИШТВО ТВОЈЕ КАО МЛАДИЋКО
У СТАРОСТИ ПОКАЗАНО
УКРЕПЉУЈЕ НАС У ВЕРИ
КАО ВОДА ХЛАДНА У ЖЕЂИ
МУЧЕНИШТВО ТВОЈЕ ХАРАЛАМПИЈЕ
ОБРАЗ РЕВНОСТИ НАМА СЛАБИМА
КОЈИ БЕЗ ТВОГ
МОЛИТВЕНОГ ЗАСТУПАЊА
ПРОПАДАЈУ
ХАРАЛАМПИЈЕ СВЕТИ ПРИДРЖИ НАС!

субота, 20. фебруар 2010.

ПОЕЗИЈА: Студеничка припрата


СТУДЕНИЧКА ПРИПРАТА

Овде се и смирени корак
достојно чује и дах
незнатно шуштање одеће

Овде се и покрет руком
као вечношћу дела наша
пресељава у фон

Јер су небески појци
придржавали неимарима камење
и трошну сигу тврдли у небо

Тако се и трептај чује
а како неће покајни глас
и човек решен на живот

фото: Иван Терзић

четвртак, 18. фебруар 2010.

ТЕМА: Васко Попа


ХЛАД

«И нама мучног овог и зло пређеног пута жалним путницима – од зла и неистине, како се рече, не могавши да одахнемо – указа се сен насред пута.»
Димитрије Кантакузин

Овај преко потребан предах Васко Попа дефинише, прво у сферу срца. Тај хлад и одмор је липа насред срца. Хлад који она ствара расхлађује захуктале мисли. Оне се са њом боре и успевају да прозеблим својим осећањима подметну огањ од самог плода срца. Срце, дакле, сагорева, изгара.

Замор земаљских путника ка постојбини небеској, Попа илуструје другим преписом Кантакузинове слике. Путници саградили кућу под хладовином и не желе даље. Ушанчили се, од дрвене грађе срца, дом подигли као ров, платно границе одсудне одбране. И трају у свој својој судбини и удесу. Та кућа је неуспела небеска ћуприја, која умире и васкрсава у непрекидном и незауставимом точку историје. Кућа насред друма.

Фото: www.milovic.net

уторак, 16. фебруар 2010.

ПРЕПЕВИ: Изабранима - Сергеј Сергејевич Бехтејев



Сергеј Сергејевич Бехтејев

ИЗАБРАНИМА

Блажен је који у дане метежне
У дане опште грубости људске
Неисквареном душом опстајава
У снежно белој чистоти

Блажен је који у година преступа
Чува пресветли идеал
Од свакодневних искушења
Који умом и срцем истрајава

Блажен је који житије бројаницама
Уписује у плочу светог записа
Који као дественица чува
Савест и веру праотаца

Блажен који Родину није предао
Који се на Цара подигао није
Који је путир муке и суза познао
Без малодушног роптања

Стари Футог 1921. године


Препевао са руског: Александар Марић


Хор Свети Јован Дамаскин ( који ову песму изводи на руском)

недеља, 14. фебруар 2010.

ПОЕЗИЈА: Диптих



ДИПТИХ

а.

Нисмо имуни, нисмо
Та страва испотиха
Што доспева пулсирајућем
Живот се плаши у нама
Грчи се привијено несавршенство
Навике наше именоване узроком

Ти си живот и пут
Утврди нас, Боже милостиви
Ти који си прешао границе
Тела жеженог и смрти
Помози устрашеним и малим

б.

Мрва сам земље
Брижно одабране да заплаче
Изабрене да запоје
Грудва коју низбрдице
И ниспутице маме
У пропаст без лозинке
Којом се мрак развејава

Ти који си Живот и Истина
Спаси ову прашину одуховљену
И страх и облаке што лед
Смрти сипају на главе низложи
У сну запитаног и затеченог
У блату размандаљеног раја
Помилуј

понедељак, 08. фебруар 2010.

ПОЕЗИЈА: Византијски летопис


Цариград, Рим, Јерусалим

Каква је зрелост потребна
Да се захвати трајање
Једног хиљадугодишњег хтења
И прозорљивост дарована
Да прошлост и будућност осмотри

Јер ево окушане вере
И трагова, столп Симеонов
Далеко у заборављенох земљи
Покољ стравичан и паузе
Налета преобученог зла

Те зидине које бране речи
Још увек чувају знамените капије
Кроз које су неки цареви земни
Пролазили после битака добијених
А једне Двери у Палестини стењу

Непогрешиви промисао говори неумитно
Није на Тибру утврђење Сиона
Не беше то ни на Босфору
Постоји град у који се не улази
Снагом топа или приказом коња

Каква је књига та што се пише
Спис уздржања и моћи над захтевима
Пренаглашене телесности и снова
Књига у којој дише семе дрвета живота
А гњили пузавица искушења




Цариград, Словени


Можда смо дуго били
Загледани у непостижни град
У дубини бића грешно
Пожелели туђу баштину

Док се наше главе
Приковане з непробојни зид
Мучиле у немоћи и похоти
Градом је владао Пантократор

Гледали смо лађе да купимо
Копља и гојне коње
А он цар невидљиви
Обузимао је једног по једног

И све дворе и куће
Камен и ћерпич, па злато
Бисер и сваку силу
Земља чуварка задржала је

Остало је само
Што је фрагменте неба
Могло да окуси и подоби
Крст ка висоти

Цариград, Београд, Хиландар

Лако је летописцу на извору
Отвори шаку за хлеб и со
И добија речи осољене уз нафору
А ми немушти, једва раскриљени
Затечени на заласку зимског дана
На путу завичаја жељеног

Уместо фанфара лавеж удаљен
Фрагменти возгласа света
Остављени заборављеним ходочасницима
А та мора јесу ли топла
Те очи упрте нечујној васиони
Уредно прислужену

Град који можда је наш
Није упамтио одговоре на питања
Нас странствујућих
На западној страни, порода
Непланираног човеком, анђелом умољеног

Од гласова и еха узима песник
Усто и високи владар и зида
Зидине од беле воде
За престо умирене женствености
Покров девствени и семе пренесено
Кљуном голобици за величанствени храм

фото Иван Терзић

субота, 06. фебруар 2010.

ЕСЕЈ: Песма поетика вечног



ПЕСМА, ПОЕТИКА ВЕЧНОГ

Поетика. Стање заноса у стваралачком чину. Свако човеково стварање карактерише поетика. Са неких новокомпонованих здања вришти бес или се око њега шири необјашњив страх да ће се сав свемир срушити. Око неких здања, као да се хиљаде гудача окупило и у неком зачуђујућем ритму придржавају свет. Поетика чин стварања овога света. Поетски гест Творца то је почетак поетике. А у самом почетку беше Реч.

Песма, поетика преведена у људскост, тачније у личносност. Подражавање покрета који узрочник је сваког тока или слобода смртног бића да као неки полубог ствара честице поетике и сабира их у песме. Може ли сваки човек међу речи, као у поље засађених вечности? Не. Потребан је позив, преведено поетиком, призив. По призиву песник залази међу речи и прво учи њихова имена, суштине сакривене за друге. Потом у муци и зноју, као у некој духовној градини, окопава, милује, пресађује, моли, оне високе орезује и временом сам постаје сасуд у који ће се сазрели плодови обрати.

Зрелост. Зрелост речи трпи ли тамна места, чуваре поља? Зрелост хоће напоље, да се покаже у истини коју је дуго чувала дубоко у суштини новог логоса који треба да пројави. И тада сасуд, песник има пресудну улогу. Од стања његове душе и резултата множења талената, зависи висина новоствореног дела. Узвишеност или сами патос песме. Песник на искушењу, оптерећен одговорношћу гледа у дрво своје уметности и стрепи. Има ли иза гомиле листова покушаја, занесењаштва, идеја… има ли стаменог плода достојног првог потеза, самог узрока свега у коме је поетика кључно стање.

Колико данас људе занима песма, која стреми висини, слици почетка? Колико данас песнике та песма занима? И питамо ли се ко нас приморава да се уживљавамо у поезију стомака и поезију шизофреније?

Вратимо песми врховну поетику, која се граничи са дивним током молитве, боље рећи током дијалога песника са Свепоетом, од кога и ка коме сва могућа поезија бивствује.

четвртак, 04. фебруар 2010.

ПОЕЗИЈА: Рубљову


РУБЉОВУ

Као да си га срео
И насамо, као Никодим разговарао
Тај крупни кадар забележен
Без тајни у светлу јединственом

Услишене ти беху молитве
И још увек испуњавају пут
Задао си потезом вечни
Круг говора и кључева

Твоје шапутање, чини се челик
Као што је твој гнев пена
Људи су те вукли по блату
Док си ти небеса колорисао

Као да си га срео и чуо
Све потанко у четири ока
Па онда закључао у лепоту
И дао је жеднима и прегладнелима

понедељак, 01. фебруар 2010.

ПОЕЗИЈА: Триптих о сведочанству


ТРИПТИХ О СВЕДОЧАНСТВУ
са два обраћања

Свет је сведочанство
И нема покрета незапамћеног
Ни малог таласања воде
Ни плахог таложења неба

Све је забележено ревносно
Прибира се писар и трава
И нежељено и жељено памте
Сведоци случајни, промишљени геном

Слободно вуци своје тишине
Прећутане клетве или срамоте
Осећања неисказана и страна
Свет овај сведочи трен као и век

Свет је сведочанство
Не испуњива меморија
Спремиште сваке речи
Било испраћене, не формиране

Ниси се провукао незнатан
Иако мали инсект историје
Твоја се псовка зачађила
А врлина просијала на летопису

Свет је овај сведочанство
Саделан да баштини импулсе
И сваки делић тела, честицу
Удостоји сећањем, дакле трајањем






Прво обраћање


У сваком глиненом ћупу
У светској котарици
Воћу донесеном са планине
Месецу пробушеном
Делић заборава стоји

Као страх од квара
Или немоћ да скочиш
Да загризеш дубоко дубоко
У илузију замењену животом
Делић заборава црн

На планети која памти
Која сваки миг региструје
У зони заборава дрхтиш
Да не снађе те сећање
Затурено лице одбачено

Шта је са твојом меморијом
Том свесном одбијању
Да све се испише до краја
Јер крај ужасава
А пред вечношћу зебемо

Јеси ли заборавио звезде
Разасуте око Распећа
У белој задужбини Симеоновој
У међи слободе и уздржања
Јеси ли заборавио звезде




Друго обраћање


Забележен си у капсули
Космичком путнику рађања
Уписан у протоколе полета
Један си од људи позваних
На послушање ново

И пут којим закорачио си
Дрво које си прво савладао
И река, микро-представа тока
Рибе њене за лов постројене
Памте те очима сјаја и немира

Градови поплочани жутом и сивом
Мостови промењене намене
Потез секиром у меко дрво
Тек посечена плућа земље
Између два даха држе те

Жена, она запостављена
И она узнета до трона
Памте твоју посету законску
И ону под оклопом страсти
Записан си хтео не хтео

А ти јеси ли заборавио
Работавшег Саву на негдањем
Ловишту зверова, у материци
Зидова осликаним животима
Јеси ли заборавио работавшег


фото www.milovic.net

ПОЕЗИЈА: Осма врата


ОСМА ВРАТА
Братиславу Р. Миланоовићу

Та врата мистично заведена
На пергаменту поља
Капија стваралачких сила
Једини улаз, пролаз поетике

Треном једним виђена
На тапији песничког убожштва
Нестала потом
У правој мери силазака

Двери у времену
Пројава неба што измиче
Као крунидбени символ
Зазидана циглом светлости

Врата у пољу, које и бојно
Хроника недовршене битке
Измичу, а ти се држи крила
Која не прље образе

Држи се крила тајнијех
Творевине невидиме. Оживеле
Јер могу твоје лице
Преображено да носе

Васкрсењу

фото http://prezviter-ivanterzic.blogspot.com/