уторак, 29. јун 2010.

ПОЕЗИЈА: Потреба


ПОТРЕБА

Треба писати даље
пребирати нагомилане речи
ухваћене у мрежу
вођену рибарем рибара
законодавцем и творцем чуда

Треба пловити даље
до увале где разгорева
ватра уздржана силом
присуства Бога Логоса
и потрчати преко у сретење

Треба корачати даље
иако се буди море
под босим стопалима
иако дубина вапи
и зверје морско гладни

Треба сусрету даље
наоружан тврдом вером
чак и када виђење
и глас сигурни изостану
у ноћи душе у олуји

Треба се молити даље
у тмастој овој засенчености
и Божије име бројити уснама
треба певати даље речи бележити
као милост незаслужену

субота, 26. јун 2010.

ПОЕЗИЈА: Сумрак у јуну


СУМРАК У ЈУНУ

Полажем тело виолине
У саркофаг
Китајски (пише на етикети)
Са њим кључеве – звончиће
Браве што чува од несигурности

Вибрира ваздух тоном закаснелим
Који претвара се у кап
И ремети воду у кофи
Збир кише ухваћене по цреповима
Потом у бљесак резак и тутањ

Остарели јун спира мирисе
Одлаже лепи зов липе у сећање
А онај тон још увек обличен
Ослобођен сужањства додиру
Једри у равни њему доказивој

Одлажем црно тело кутије
Које имитира облик инструмента
И губим одбеглу мелодију
У такту спуштања ноћи
На мокри свет псеудолета

уторак, 22. јун 2010.

Валентина Терзић: Нека размишљања преточена у песму




Нека размишљања преточена у песму

Мој кум каже
да оне последње
карактерне људе
пре инвазије
уранијумске деце
полако нагриза
прашина
али он је војник
и песник
а ја сам још увек
неумерена
у својим идеалима
мислим
да им прашина
не може ништа
покривају се
патином
да трајно сачувају
сведочанство
о једној
земљи
већој него Ромеја
и људима
вишим
од храстова.

петак, 18. јун 2010.

ПОЕЗИЈА: Бронзани човек


БРОНЗАНИ ЧОВЕК

Срео сам га на тргу
Где живе бронзани људи
Мислио је да сам од сорте
Чије се месо у бронзу претвара

Кожа му блистава, разапета
Око неког црног сунца
Једна му рука срасла с пушком
Из друге барјак изникао

Трговци су дозивали купце
Грубо изливене у давнини
Ткиво трга је пуцало
Под тешком историјом

Питао ме је када ће
Моје месо у коју чврстину
Рекох да камени људи
Изумиру из дана у дан

Да прашина, углавном
Једе преостале људе
И да се деца уранијума
Данас играју рата и уништења

Он се зачудио
Изашао на стену
Задатим пркосом загледао у облаке
Иза којих, ваљда, живе златни људи