недеља, 25. јул 2010.

ЕСЕЈ: О бронзаном дијалогу


О бронзаном дијалогу
(поводом песме Бронзани човек)

Када сам добио позив да приложим своје стихотвореније овој књизи у први мах сам помислио да је таква књига потребна и да заиста имам шта да јој допишем. Следећег трена осетио сам страх и то онај који чува од грешке, имам ли довољно добру песму о свом граду. Пребрао сам све што је објављено и оно што још увек чека и пронашао сами зачетак песме која претходи овоме тексту. Ухватио сам се у коштац са темом претка у нама, са темом која треба у разради да буде довољно краљевачка, али и довољно васељенска. То је песма о бронзаном човеку, који је део бронзаног човечанства које живи у сваком делу света и у себи садржи символику вечности и символику памћења. И једна и друга особина овог створеног света, па поринутог у поток који кружи кроз жрвањ воденице смрти, су толико поетске колико и само стварање које се састоји из раздела речи «Нека буде...» и речи «и би...» и самог созерцања Творца «и виде Бог да је добро». Тај бронзани човек, за житеље који већ по навици живе и крстаре улицама постао је готово невидљив, али за оне који се Краљево враћају или долазе у њега, он носи униформу, оружје и барјак српских војника палих у Великом рату. Под њим се на три гранитне листине сриче бројаница од топонима где су наши преци водили тешке битке, а многи и оставили кости. Тај бронзани човек нас гледа у свим стањима наше душе, и када смо ратовали и били уништавани, и када смо се самозаборављали, па и њега самог сељакали, када смо славили и дочекивали важне и «важније» госте, када смо се дизали да бранимо слободу од туђина и да исту слободу бранимо од «наших» и када смо били гневни и када смо певали, све је он видео. И као и сваки бронзани човек запамтио и оћутао све. Немушто сам са њим прозборио и питао, за мене, нека битна питања. Распитивао се о златним људима, јадао на уранијумске, оне оловне кудио и добио одговор у погледу у вечност, јер он је и саздан да гледа преко, да гледа кроз, да гледа и да не види, да устима не говори, ушима не чује. Створен је једноставно да буде што он и чини. То добро виде они који посећују Краљево, и као туристи који обилазе пирамиде у Египту и међу Египћанима не налазе њихове градитеље, већ само оне који можда личе. Занимало ме је има ли међу нама и трунке од модела који је послужио за стварање овог бронзаног човека и нисам нашао довољно добар одговор. На ово питање је одговорила песмом на песму песникиња Валентина Терзић пореклом из Краљева и њоме дала нову визуру песме. Ево њених речи:
Мој кум каже да оне последње, карактерне људе пре инвазије уранијумске деце, полако нагриза прашина, али он је војник и песник, а ја сам још увек неумерена у својим идеалима. Мислим да им прашина не може ништа! Покривају се патином да трајно сачувају сведочанство о једној земљи, већој него Ромеја и људима вишим од храстова.
И ето на крају доказа. Бронзани човек на главном краљевачком тргу ипак разговара са својим суграђанима. Значи нисам баш све измислио, боље рећи умислио. А и вас нешто да приупитам: имате ли и ви неког бронзаног саговорника?

петак, 23. јул 2010.

ПОЕЗИЈА: Код спомена солунским борцима у Змајевцу


Овде око овог знамења
река је у непрекидној литији
и хори птица и становници
доњег биља узносе службе
под брдом кажу био је мост
којим су брвна ишла пут града
а на јужној падини
да била је монголска некропола
сада имамо борбени распоред
вечности подложног забораву
и сталну запитаност
имена та поклапају ли се
са значењем имена
Монгола који ко зна како
али по непогрешивом промислу
оставише своје име на падини
или их само судбина храбрих
венчава у незамисливом браку
видимом и невидимом
и ко ли од њих победи смрт
ко ли љубав највишу засади

понедељак, 05. јул 2010.

ПОЕЗИЈА: Запис са маргине


ЗАПИС СА МАРГИНЕ

Борба још траје у одјеку
И сене што наследисмо од ноћи
Праве сценографију победе
Или пораза зависно од намере

И као демобилисани војници
Бежимо распојасани кроз поља
Која не жање рука сејача
Већ оштри српови невољника

Борба ни блузу није своме крају
Који у рукама је непостижним
Рукама које описати не можемо
А благост и карање њихово знамо

Можемо ли ово дезертерство
У победу, па макар и крњу
Да преведемо до краја поља
До обале под којом река пева

Вичу и халабучу унајмљени за то
И леде срца фоном рога и бича
А ми смо далеко прогнани
Као са сцене изведени у трансу

Пратимо бразду замало сраслу
За тело земље од које је узета
Ко ће нас опевати или проклети
Ако не изађемо на брда

Борба траје у рукописе пренесена
Кроз виђења одабраних жива
Чека се воља и трен већ дошао
Да Царства се узведу и позлате

Ево певају пали и попљувани
И жедни правде у правди се толе
И милостиви у милости огледају
Глава кнежева је у царском дијаманту

А наше руке и семе које бежи
Наследиће завет у сили непристајања
Док лутаће пустаром ропства
За невидимим пастиром урлајући

Борба преведена је у одблеске
Срца и трагове црвене у пољу
И наше ропство или слобода
Заветом спасоносним пулсирају