петак, 25. фебруар 2011.

САЊАО САМ БРАТА

Сањао сам брата
Нерођеног у овој
Подели карата
Са пуно рукава
И лажних асова

Имао је лик ближњег
Личио је на школског
Друга, помало на мене
Више на свет који
Делим у себи на кришке

Он ратује ратове
Које нисам довршио
И битке за које нисам
Био храбар бије далеко
У мени, зато је у униформи

Загрлих га за буђење
Из десног ока суза
У левом устава као опекотина
Траг сна и јаве зачин

понедељак, 21. фебруар 2011.

ПОЕЗИЈА: ЧЕСТИЦА ОБНОВЕ ЦАРСТВА


честица у обнови царства

Равном границом неба
Песма пресељених сија
Клонуле ватрене цеви
Храму уз колено
И занос пустињских осветника
Гасне под теретом неостваривог

Равном границом неба
Песма васкрслих траје

петак, 11. фебруар 2011.

ПОЕТСКИ ЛЕТОПИС: ПОЕЗИЈА: Александру Солжењицину

ПОЕТСКИ ЛЕТОПИС: ПОЕЗИЈА: Александру Солжењицину: "АЛЕКСАНДРУ СОЛЖЕЊИЦИНУ Радуј се пророче јер видео си спасење радуј се истинотрпче радуј се прогнаниче правде ради радуј се богати духом пр..."

четвртак, 10. фебруар 2011.

ЕСЕЈ: Језик технике и духа Љубинка Дугалића




Језик технике и духа Љубинка Дугалића


У времену када књига постаје и јесте роба, а поред ње и све остало живо и неживо, и када се глас песника све теже чује у мноштву гласова са велике глобалне пијаце света, Љубинко Дугалић свој песнички рукопис почиње „Упутством за употребу“ књиге. Такво упутство, могло би се рећи, и није толико потребна ствар, али Дугалић нам оваквим поступком скреће пажњу на то да се књигом данас неправилно барата и да таква (зло)употреба може довести до квара налик онима који се јављају на техничким апаратима. Пре Упутства он Почетном песмом дефинише књигу као „писану или штампану поруку“ за коју је језиком технике „потребан матерјал који оставља убедљив траг на другом матерјалу“. Тај „убедљиви траг“ сматра Дугалић има за предуслов слободу и бол, јер се „без бола и слободе писањем узалуд празнине савладавају“. Тако долазимо и до друге особине или боље рећи песничког става да поезија поред тога што мора бити убедљива, мора да буде и испуњујућа, да побеђује празнину и то речима које добијају више значење при њиховом читању. Тако Дугалић језик технике који се све више заузима места у обичном говору, ставља у контекст поезије и додаје му мало од поетског.
У Дугалићевој песми „До следећег буђења“ песник се враћа на почетке и то на својеврсно песничко рођење и прво јављање у селу Полумиру, које је по легенди добило име због сусрета завађење Савине браће, који су се по причи баш у овом селу сусрели. У песми „Књига утисака“ јавља се други тон певања супротан певању почетка, то је апокалиптички тон, у коме се поред пророчког јавља и сумња у све написно које преживљава „по бившој пучини плутаће/ узалуд исписна/ књига утисака“.
У циклусу песама „Оружја“ које носе и интригантан поднаслов „народне песме“ песник повезује садашњост и прошлост и то тако да се тумачећи прошло објашњава и најављује могућу будућност. Песник у њима трага за узроцима у дубини протеклог времена убацивањем реалиних ликова у субјективни поредак ствари који сам песник креира. Тиме ствара сценографију која је некада исписана језиком апсурда која служи да места у биографијама конкретних личности рефлектује на садашњост и то у неочекиваном следу догађаја који доводе до још невероватнијих последица. То најбоље илуструје песма која носи назив „Еугеника“ којом песник прозива узрок, тачније замисао Франсиса Галона, која је свој најекстремнији израз ималa у Хитлеровом црном походу и која на жалост, његовом смрћу још није ишчезла, јер се и данас све чешће чују гласови како је превише људи на земљи и да тај број треба смањити. А сви начини да се то оствари су језивији од било ког Хитлеровог плана.
Песник говори и о фризирању историје у песми „Оружје“, а у песми „Балкан“ особине свог поднебља, било позитивне, било негативне налази и у другим народима и поднебљима. У својеврсном диптиху „О мерачима времена“ осврнуо се на оне који говоре и владају речима. Они су по Дугалићу пред великим искушењима јер „театри од камена и без резервних места у партеру порушени су“ и све се изменило од када „пророци вернике подучавају сопственим/ уместо измишљеним примерима“. Зато су и речи „поузданије од сечива за појасом“. Да постоје и они који злоупотребљавају владавину речима говори други део диптиха и то аутор изражава сатиричном сликом „Они се јавно одмарају/ прикупљају снагу за савршеније послове/ какви су онанисње, депилирање/ и обилазак поплављених подручја“
Песма „Заклетва“ настаје преламањем у стихове учитељске заклетве учитељице Јулијане Ковачевић краљу Србије. Овим поступком он сврстава текст ове заклетве у књижевност међу све оне старе списе, повеље и хрисовуље и апелује на повратак вредностима српске просвете која је у дубокој кризи, у којој се изгубио однос према личности ђака. Јер је службено занимање учитељ који је и васпитач и извор благотворних и корисних знања је нестало, а ученик је постао само објекат који успешно треба да савлада задати програм.
Књига „Квадрат“ почиње језиком технике, па преко реакције на спољашњи свет и појава у њему, завршава циклусом песама које су одблесци унутрашњег песниковог бића и написане су лирским набојем.
Али када дођемо до завршне песме „Квадрат“ у којој он спаја поетику, процес настајања ликовног дела и покушај дефинисања Бога упоређујући га са квадратом, сликом коју је немогуће беспрекорно и тачно конструисати.
„Квадрат је Бог“ смело пева Дугалић „и немогуће је помоћу четке и и математике одмерити/ мноштво непознатих/ димензија које поседује/ компликована површина увек једнаких страница“.
Овим речима Дугалић приводи крају песму и истоимену књигу, а нас читаоце њоме враћа на почетак, јер ако смо читали књигу под називом „Квадрат“ схватили смо да смо донекле били у заблуди и да се ова Дугалићева књига зове „Бог“. А пошто читалац тек на крају сазнаје објашњење њеног наслова мораће поново да крене у ишчитавање збирке песама и у светлу последње песме у низу, и сагледа, ако је то до краја икао могуће, овај збир Дугалићевих стихотворенија.

среда, 09. фебруар 2011.

Мирослав Б. Душанић: "Lyrik - Lyric - Поезија": Спознаја

Мирослав Б. Душанић: "Lyrik - Lyric - Поезија": Спознаја


Спознаја

Сада је доба резбарења
Имамо један сок и један коријен –
Нека међу нама буде размјене.
(Езра Паунд: Пакт)


Када мој млађи брат Александар
У Краљеву запали свијећу
Било за Спокој или Дар
Моју собу у далеком Хилдесхајму
Насели Свјетлост Истока
Да ме осоколи и подсјети
Како границе нису препрека
А ни силници тако моћни
Да зауставе љубав