понедељак, 23. мај 2011.

ПОЕЗИЈА: Караула, Србија, Цариград


Караула, Србија, Цариград

Србија је последња караула надирућим саблазнима са Запада
Павел Тихомиров


Има већ година како су нас
Нападачи оставили на миру
Ми смо последња караула
Чувамо задату реч од вртлога
Подивљали смо овде али у поретку

Све оно од чега бранимо
Реч вреднију од сваког живота
Већ смо кушали и пића и јела
И жене које нас походише
Са причом да мушког више нема

Све то од чега бранимо слово
Полако преузели смо на себе
Делимо хлеб са лукавим али со не
Она нам као киша пада
У време када клонемо и паднемо

Украли смо у једном контра нападу
Много крвавих страница лажи
(или је то био тројански коњ)
Почели смо једни другима
Нове лекције да делимо и делимо се

Кажем хлеб нам постаде исти
Жене са њима поделили смо
Али има једно тајно место у тврђави
На које идемо чисти и покајани
Један олтар којег нам освети Небесник

Неки су већ сишли са карауле
Међу непријатеље и бљују ватру
А ми које распра једе и расчовечује
Чекамо трубу да нас подигне на узбуну
У борбени распоред да ступимо

Знамо да они који нас послаше
Да задату реч одржимо и сачувамо
Некада познају а некада нас не познају
Знамо и да смрдимо на проливену муку
И да прљави смо од крви и земље

Али ми смо граничари у зачуђености
У сатанском миру који нисмо тражили
Без попуне и без вести из Цариграда
У запитаности да ли постоји Царство
Или постојмо само ми и Граница повучена

понедељак, 16. мај 2011.

ПОЕЗИЈА: Октобар


ОКТОБАР

Капље по тротоару
Позлаћено лишће
И као онај источни краљ
Умире чим се дотакне злата

Ветар, логична хоризонтала
Пејсажа јесени
Као збуњени пас овчар
Опало стадо носи тамо амо

У вертикали остају
Дрво и човек
Гране винуте небу
Руке опуштене земљи

Мелодија је сувишна
Била би сетна
Можда богохулна јадиковка
Или сумња у ново пролеће

уторак, 10. мај 2011.

ПОЕЗИЈА: Пролеће, страх, Андрић


Пролеће, страх, Андрић

Непрепознатљив свет избија тихо
подижеш се у пећини собе
и као младићи успавани на три века
излазиш у промешану историју
подељену пролазним играчима
да прље прсте док крију карте

А страх је ступио, по Андрићу
У службу неке непознате силе
полако обузима те као пролеће
свом силом и надменим растом
а ти ниси сигуран да постојиш

На полицама затворене идеје
досегнуте честице непропадљивости
као награде у кљуновима птица
које обнављају гнезда
у новој сценографији враћаш се по књигу
бришеш прашину миленијумску и читаш

Непоновљивог неког света речи
саопштене у часовима узлета
упијаш у себе по стоти пут
а оне само као искре прскају
по соби и враћају се у одсуство
у изреченост која не трпи понављања

Страх сада мирује у траговима
док непрепозната сила бди и чека
ипак соба је брод и овај свет
измешан и промењен остаје напољу
док твоја се погрешива идеја
непогрешиво спрема за ерупцију.

уторак, 03. мај 2011.

ЕСЕЈ: Блокада


Блокада

Дан је почео касно. Магла се ваљала преко кућа у пољу наговештавајући лепши дан од његовог почетка. Као и свака претпоставка која може бити тачна, а може да буде и само пројекција нечије жеље, није била тачна. Једва да сам преживо овај дан, који по резултатима није био лош, али по систему који је успоставио у мом психофизичком пољу био је веома разоран. У првом делу, за који сам нагласио већ да је почео касно, нисам могао да приђем ниједној потребној информацији, од којих ниједна није била сакривена или означена као тајна, већ су за њу многи знали и обнародована је преко локалних телевизија. Једноставно човек који је био чвор и разрешење ситуације није био ту. Отишао је из канцеларије послом по неким селима. Секретарица, обична жена, моја комшиница када није за столом за којим је, до скоро седа, информације даје као да ради у средишту најтајније организације или неке тајне службе, са обавезним потпитањима. Када сам напокон сазнао када ће мој саговорник бити у својој канцеларији кренуо сам пут неких закаснелих обавеза.
Прво сам предао рукопис мог кума да се у редакцији књижевне периодике, преломи и то је ишло како треба. Уредница је била ту и обећала да ће све бити готово до краје недеље, иначе данас је понедељак, и да ће ми јавити ако то стигне данас да заврши. Ово задње сам схватио као љубазност, не због тога што љубазна уредница није искрена, већ сам узео у обзир овај окаснели дан и моје окаснеле реакције. Шта може у оваквом дану бити на време, било да имате, а камоли да немате воље. У канцеларији прекопута председник клуба ми је дао прилику да говорим о рукопису нашег суграђанина на додели награде у фебруару, што сам прихватио, јер сам се надао том позиву. Када сам пошао да бесциљно потрошим преостало време срео сам друга из детињства, који ме је позвао на чај. То је било први пут да нас двојица седнемо негде на пиће и ја сам то прихватио као једно ново искуство. Испало је да је хтео да ме ангажује на прикупљању неких података, наравно, јер је знао да се радим за локалне новине. Али није знао да је дан у коме је хтео да ме ангажује почео касно и да нисам имао ни трунке времена чак ни да се удубим у проблематику, која је била за мене потпуно нова. Мада, када живите у малом граду није потребно само да знате које где и на ком месту службено, морате да знате и породично стање, ко му је кум, брат од тетке, пријатељ, прија?, па тек онда да кренете у истраживање. А да бисте испунили све ове предуслове морате да одрастете и сазрите у малом граду и дуго, дуго пратите шта се дешава па тек онда ако је за вајду кренути у неко истраживање, које је унапред јуриш на ветрењаче, а то нас доводи поново напоље књижевног стварања.
По растанку са другаром кога сам упутио на упућеније и тако делимично смирио савест, јер га нисам одговорио од идеје да чачка по муљу паланке, који се одједном претвори и у сенгруп у који када упаднеш смрдиш до века. Тада те полако због сопственог воња људи, један по један избегавају и одбацују. Ако те прогласе лудом тада сте срећни, а ако не иду на тебе док те не сломе, било директним нападом, ако си много загазио, било суптилним игнорисањем док се сам не угасиш или не откачиш заједно са сазнањима која нико више не жели да чује.
Кренуо сам ка пијаци да видим да ли има нека информација. Има их наравно али не и за мене, јер дан је почео касно. На пешачком прелазу срео сам библиотекара који ми са друге стране улице рече да га сачекам на пешачком острву. Док је он чекао да пређе улицу, ја се осетих као Робинсон на оству без Петка, дивокоза, спасених ствари после бродолома, па чак и без дивљих људождера. Библиотекар је био позитиван, као и сви које сам сусрео у току окаснелог дана и најавио ми учешће на радионици за децу у панинском одмаралишту. Иде наша Нова година, јулијанског календара па да нешто о томе кажем. Док сам прелазио улицу у канцеларију је стигао и онај кога сам два пута данас тражио у седишту предузећа, па сам се упутио тамо. Тајним сигналима главом, са мојом комшиницом, сада тајним агентом у фирми чији се рачуни и планови сви налазе на интернету, ушао сам у канцеларију и поздравио традиционалним хришћанским поздравом, на који сам добио одговор од мале иконе светог Георгија. Када се после краће паузе заузетости мој тражени извор окренуо ка мени видео сам свог брата близанца и тада се дан продужио. И оно закашњење је нестало и потекле су информације, које већ сви знају, а које су ми се чиниле затворене само за мене.