субота, 21. јануар 2012.

ПОЕЗИЈА: Народ, Синај, Мојсије


Народ, Синај, Мојсије

А прошли су преко саме сцене чуда
И били у главној улози драме
Живи сведоци кроз које објављује Бог
Присуство и власност над творевином
Која речју његовом постаде

А мало им требаше када одабрани законодавац
Извађени из воде, Мојсије, оде да прима
Непогрешеви закон
Златно теле да од драгоцености
Којe изнесоше из Мисира лију

А куда ми одречени од сваког светла
Одступни већ и потирачи постојања
Који тражимо човеколиког претка
У зеленим прашумама
И заборављамо боголикост у бићу

И како род овај који кроз генерације
Христољубивог војинства стиже
У дане последње у дане млаке
Како ми који смо синови одметнутних
Који се уместо небеском храном
Задовољавамо уделом блата и корита

ПОЕЗИЈА: Слобода, Свети Јован, пресељење


Рад Зорана Китића

Слобода, Свети Јован, пресељење

+ Миодрагу Гољићу

Некада дозволим себи мисао
О слободи не суђеној, несањивој
У дане везане мразом и ватром
Која је и сама окована у ложишту
Старог шпорета чија рука сулундара
Баца се у издужено ћирилично «г»

А онај који се родио ка Претеча
Чији је орган богочувства оживео
Још док је у мајчиној утроби
Сакупљао снагу рођења и глас
Из пустиње домовине и трпезе своје
Вапије за слободом вредном живота

Зажига свећу остарели ратник
Последњи из јединице одсудне одбране
Трепери војска небеска око куће
Коју чини једна соба и једна икона
Под њима припитомљене мачке
У умиљењу међу собом и тварју

Слобода се згрчила у старост
На окућницу пуну јабука и шљива
На ватру јовандањске свеће
И сећања на велике степенике
Савладане на путу борбе
И муке без роптаја поднесене

Риче из бездана звер у невласној ноћи
Онај који је супротност Крститељева
Насрће на славу и на човека славе
Биће створено да светкује образ
И подобије свог Начелника и Бога

Смрт се засађена преступом
Примакла ратнику коме свет и време
Полаку одузимају оружје
Једно по једно, моћ по моћ
А слобода она недосањана
Чека у наручју Светог Јована

среда, 18. јануар 2012.

ПОЕЗИЈА: Берђајев, женственост, средњовековље


Берђајев, женственост, средњовековље

А она женскост коју види
држи у једној руци Богодете
у другој скиптар царства
изливајући са песмом девства
воду живота на људе


У смени дана и ноћи
Том обреду задатом
У самом корену Поезиса
Плови философ у незнани
И неизмерни му крај

Док извире Ново средњовековље
Он полако скида приземно
Са вечите женствености
И даје јој првенство
У наступајућој ноћи цивилизације

Он сам одлуком већ живи
Наступајуће доба, верује, пророкује
На дати му призор лепи се зло
Које недри и обузима свет
И плаши га као дечака

Христос је и даље живот
Атмосфера чудесног јављања
Распињачи и даље реже
Уједају га за руку чудотворку
А он их храни надом

У смени дана и ноћи
Тој причи старој као свет
Човек сачињен од мисли
Плови у пророчки му откривено доба
И стеже га самоћа

Међу толико гласова подигнутих

понедељак, 02. јануар 2012.

ПОЕЗИЈА: Црно-бели кадар, иконописац, царства


Црно-бели кадар, иконописац, царства
Милану Ђокићу

Премотавам црно-бели кадар
Скинут са старих трака
У њему се једна младост
Стидљиво осмехује и за трен
Открива унутрашњу лепоту

За то време исти човек
Само деценије старији
Усавршеним покретима уметника
Слика ону исту стидљиву младост
На позлаћеној липовој дасци

Шта је човек те га се опомињеш
А тек царства тешко стицана
Дугим вишебојем векова
У свету који меље све рођене
И тражи позајмицу без остатка

У потрази за мистичним писменима
Која неизговориму реч граде
Генерације засађују међе путева
Знамењима одлазака и наде

А кадрове усхита младог царства
Није имао ко да забележи
Само се памте битке, победе и порази
И књига историје мења наслов
У овековечену књигу братоубиства

Једино црно-бели кадар
Где младост просијава и доброта
Узрокује очекивања да књига живота
Коју држи на крилу намучени и Васкрсли
Састоји се из честица виђене лепоте

До тада танка веверичја длака
Оставља траг пигмента
Направљеног од сувих буба из Индије
По подлози на којој зечја кожа доминира
Који у јединству са човеком векује

У игри светла и вечног живота