четвртак, 19. јул 2012.

БАШТА III


Рука као да држи штап
Који раздваја воде и чини их
Да суве буду, а не мотику
Разилази се земља као под ветром
Жуте главе кромпира исходе
Из ропства као мноштво народа
Коме беше обећано изабрање

Моја рука је тешка и силна
У тој сили немоћна и болна
Помишљам на руке велике и нежне
Људи и жена, отаца и мајки наших
Које генерацијама редоваше
Задати им врт од старине
Да достојан буде будућности и раја

Руке чији су покрети светло
Које се без крста ни јелу, ни послу
Нису примицале, чије дело је богочињење
Које у трену свога богословствовања
Не бивају ни левица ни десница
Већ она трећа коју исцељује девство
У невидимом чуду које траје

У врту који икона је Раја и семе Царства

уторак, 17. јул 2012.

ПОМЕН ТОБЏИЈАМА У ПРОГОРЕЛИЦИ



 О. Љубинку Корићанцу

Ваздух преко далеких мора дошао
Из дивљих и пустарних крајева Африке
Претвара све у звук врелине
Тражећи освештање и благорастворење
У земљи заборављених отаца

На узвишици пободен дрвени крст
Висок као натпис на њему
Преко слова „Србска Голгота“
Пале капи које у бисерје претвара сунце
Провлачећи се кроз честе крошње церова

Беле заставе и пурпурни барјак са ликом
Претече Јована вијоре на месту
Где некада био је дуд чије плодове
Нису јела деца, ни животиње
Ни путници намерници, ратари

Јер корење му беше у костима
А крошња намењена за хлад
Сен са сенима да се поравна
У ишчекивању трена сведочанства
Кога смо и сами актери у покајању

Прво је требало извући вољу
Као некада топове на вис судбине
И то свако своју бољку и страх
Под баражном ватром некрштене врелине
У шаховском напредовању пијуна

У партији у којој сви постају краљеви
И у којој нема поражених
Јер сви који су закорачили стигли су
Да буду покропљени водом из Витезде
И испојаном суштином лозе окрепљени

Док се место починка војинства
Све више златило у воћњаку су зреле
Једна по једна белошљива преображавајући
Киселу стварност у тренутак сладости
Који остаје у устима као потврда вечности

И опроста задобијеног