петак, 31. август 2012.

среда, 29. август 2012.

Мирослав Б. Душанић: У Христу Господу браћа

Свети Ћирило и Методије
У Христу Господу браћа

А кад ми се од превеликог жала за сликама и
предјелима дјетињим разум помутио и
постао огромна бара, у заслијепљености
својој гласно сам крекетао као ругобна жаба
и нисам видио нити препознао сроднике.

И тад, би ми казано: »Чујемо те и Бог те чује
и састрадавамо са тобом,
јер шта је род овај до страдални.
Само смо нека страдања назвали срећом,
а нека несрећом.

А превеликим роптањем само можемо да
одбацимо лаки јарам Доброг Пастира
и за себе да изаберемо злог најамника
и ставимо трупце на леђа,
а све се догађа у контексту времевечности,
тако и наша врлина, али и грех.

Ако си Србин и хришћанин светли тамо
где те посеја Сејач доброг семена,
јер он воли све људе и сви су му браћа и синови.
Буди зрно соли и тамо у бљутавом завичају
и мада се можда ти нећеш осолити,
али ближњи твоји и наши и ини осолиће се.«
***

Мирослав Б. Душанић

_______________________________________________________
*** Александар Марић

четвртак, 23. август 2012.

БАШТА V




БАШТА V

Ако мислиш да уђеш у шљивик
Онако голорук и неспреман
Срешћеш се са висином непостижном
Травом и трном који једу
Једни друге док не постану
Скровиште и штит опалих плодова

Користан је сусрет са човеком

Коме је рат први слог имена
У чијим очима севају војне
Далеких предака и на чијем лицу
Огледају се небројне жетве
Јер из његове руке примићеш копље

Плаве и крупне шумадинке предају се
Слици ратника  и копљу ономе
Приносе на жртву свој плод и грч
Док млатач већ унапред рујем задат
Вибрира међу гранама у твоме телу
Пробудиће се ген и заборављени покрет

Док прикупљаш скромни прилог лета
Коме суша обешена је о врату
Суве траве грлиће се са твојим прстима
А у исто време отимаће се о сваки плод
Чија се плавет увећава у сасудима
И отпоздравља сунцу и августовском небу

уторак, 07. август 2012.

Башта IV


Икона Марије Магдалене
БАШТА IV

Августовски смирај богат је плодовима
Које у обданици намами топлота да узре
На стабљикама и у рукама моје жене
Јављају се црвени образи парадајза
Док светло још увек лута светом
Иако је сунце по прорачунима већ зашло
Пале се фењери на улицама некадашњим пољима

А дан је био у знаку жене пореклом из Магдале
Која је унижавајући себе изручила
Товаре промашаја пред ноге Бога
Кога су неки звали учитељем и Сином
А неки безакоником мада су треперили
Осећањем да мења се свет и зри
Као што кора плода руди, а под њом ново бива

У канону у коме пребива башта
Пребива и васцели свет и мирови
Јер није успостављен да не даје плод
Нема благослове за шкртост и инат
А има послушање узврћања љубави
Јер у призиву хранитеља страна је завист
Будући установљен руком градинара

Који образ и подобије је Зачетка и Краја

понедељак, 06. август 2012.

"Пуна линија" Душка Домановића


ДИЈАГНОЗА ДУШКА ДОМАНОВИЋА
Душко Домановић Пуна линија“ Књижевни клуб Краљево 2012.

Књига Душка Домановића, која је недавно изашла, збир је прозних независних целина, које чине један мозаик прича из урбаног живота. Тај урбани миље је уствари Домановићев микро-свет у коме битишу обични људи са свим својим манама и врлинама и углавном претоварени теретом својих амбиција или очекивањима средине у којој живе. Аутор се у неким причама појављује као сведок, а у некима је и сам протагониста својих прича. Због велике дозе аутобиографског, свет је у причама непосредно доживљен, па су у неким моментима, ликовним језиком речено, хипер-реалне.

Али шта је Домановићева реалност?
То је дегенерисана реалност, васељена пала на земљу на којој преовлађује ноћ. Ноћ која је наступила, по Берђајеву, заласком дана Новог доба и наступањем Новог средњовековља. И заиста, све је у тмасти, све кроз сумрак, истина сналази Домановићеве јунаке, они се само у драматичним тренуцима својих живота у њој десе, а све остале тренутке живе у некој нејасној, псеудореалној атмосфери коју ствара градска средина. Пробуђени ликови у својој муци схватају лаж око себе, али нема преко потребног освита. Изостаје зора, све је замка, самсара, па Домановић, као и стил живота којим је урбано прожето не даје спасоносне лекове. Домановић само даје дијагнозу, бележи тренутно стање. Када полази за узроцима он налази поново псеудоузроке, који када се открију само дуплирају или чак мултипликују лажну слику коју дају крхотине суптитута духовности које су једине доступне.

Језик те снижене васељене је такође, да се изразим у духу Домановићевог текста, љоснуо о ледину. Пошто је божанско и усхићено проглашено заосталим и застарелим, језик света Домановићеве прозе умногоме је језик уличног жаргона. Пошто на површину и у први план излази језик обичног и профаног, језик који се употребљава на улици, у кафани, бару у све добија карактер драмског. Јунаци говоре о својим преживљавањима, или их износи аутор стилом којим то раде драмски писци, када желе да забележе аутентични израз и поделе емоције свакоме од нас својствене.

«Пуна линија» Душка Домановића је и прозни вентил једног песника, чија се поезија на неким местима пројављује у пасажима између две прозне масе. И када би се запитали где је аутор, одговор би могао бити у поезији, у којој се и надомак које се налазе Домановићеви јунаци и он сам. У поезији у која је једини зрак истине који пробија непробојно оловно небо духом закржљалог света урбане лажи.