недеља, 27. децембар 2015.

ЈЕЗЕРО, НИКОЛАЈ, ЖИЧА

ЈЕЗЕРО, НИКОЛАЈ, ЖИЧА

                             Небојши Дугалићу

Ако смо и у језеру
Па нека је оно и у Жичи
Које нико језером не зове
Ми њиме не пловимо
Нити од воде његове пијемо
Дишемо њиме
Али плућа нам се
Не испуњавају водом
Јер оно од воде и није
Већ од Духа

Риба и крст поју у њему
Девице силазе са фресака
Да би на трен одремале
У високим столицама
Док одежде њихове
Источим мотивима ображене
Траже очи нових зографа
Који у језеру овом
Насипе украшавају сликама
Песме испеване спасењем

У језеру молитвама изливеном
Из срца другоапостолног нам
Који донесе са југа
Сунце и богомоље наткривене
Па једну смести поред живе воде
Другу на стену, трећу Богородичину
На брдо сред некрополе будуће
Стојимо а нисмо увек сигурни
У то да ли дишемо
Или инерција света делује

Ако смо у језеру Духа
У које Жича поринута је


уторак, 22. децембар 2015.

ПЛОВИДБА

ПЛОВИДБА

Зорану Недељковићу

Ако прећи реку
Значи исто што и путовати
Ако је башта кафеа
Исто што и брод
И ако су два стара друга
На подневном еспресу
Исто што и аудиторијум
Онда смо се отиснули
Ведрог децембарског дана
Реком која се само по једном
Изгубљеном слову разликује
Од римске
И беседили попут античких
Философа или боље рећи
Као два теолога на саборима
Које сазиваху древни цареви
Прелазили из епохе у епоху
Овлаш се дотицали људског порекла
Краја историје, почетка вечности
Осмог дана стварања
Разјашњавајући, прво сами себи,
Па тек онда захвалним
Слушаоцима, судбину људског бића

Ако је прећи реку
Исто што и путовати
И ако се по светлости
Пловити може


+Зачеће Свете Ане 2015.

понедељак, 21. децембар 2015.

СУПРОТНО ЗАБОРАВУ

СУПРОТНО ЗАБОРАВУ

Да л враћа се то изненада далеки бог детињства
Ил смрт нам се, можда, указује прерушена
Слободан Ракитић, Сенке на кућном прагу

Данас сам срео
Заборављеног човека
Прелазио је преко улице
Из димензије напуштене
Остављене само крајичцима
Погледа или фрагментима сна

Он је исти онај човек
Какав је и био
Само старији у црној кошуљи
Каже изгубио је оца
Пре неких дан, два, три...
(Да ли сам и ја онај исти
Само старији као и он
Човек уроњен у судбину)

Питам га за актера
Мог јутрошњег сна
Чија је сцена била у кући
Још једног, мада мање,
Заборављеног човека
Који је, такође, исти као и некад
Само мало старији

Поче да набраја добро позната
Имена дечака који су се окупили
Да среде један плац
Поред реке детињства
Која је иста као и раније
Само је надошла
У реку зрелости на путу
Потпуног заборава


Ваведење 2015.

понедељак, 14. децембар 2015.

ТУМАЧЕЊЕ ОДРАЗА

ТУМАЧЕЊЕ ОДРАЗА

Јер сада видимо
као у огледалу, у загонетки
                             1.Кор. 13,12

Тумачим свет од првог дана
Кроз његове боје, мирисе
Начине појављивања
Кроз погоду и непогоду

Он је увек ино
И увек привлачно
Тумачим јер хтео бих
Да моја рука буде он

И сама мисао да извор
Света загонетног буде
Али јавља се позив
Као са висине, као из сржи

Опомиње на позвање
Првим потезима устројено
И уместо простора
Огледало постаје све

У њему лик свој тражим
И не налазим, осим налични
Суштина које вре, распламсавају
И тиме растачу сваку сличност

Тумачим свет одраза
Помешаних страна и испретураних
Погледа, решавам загонетку
Огледала које изврће светлост

И њоме храни тајну
Уграђену у прве две речи
Извођења из ништавила
Нека буде...



петак, 11. децембар 2015.

СУПСТИТУТ ТИШИНЕ

СУПСТИТУТ ТИШИНЕ

Језици ће замукнути
знање ће престати
                  1.кор. 13,8

Осећам, понекад
Како ми се језик суши
Језик говора, не тела
Чили он, умире
И поново се диже
Из унутрашње шифре
Задатости срца
Боље рећи
Сувишка

Таман помислим
(А мисао је друго
Агрегатно стање говора)
Вратнице уста мојих
Заклопише се
У неземаљском миру
Хармонији универзума

Кад оно непријатељ
Стао на врата
И ваби речи
Призива утишану буку
Загушене немире разиграва
И језик сада нарастао
Не излази напоље
Почиње изнутра
Да  говори

Да засијава душу
Разним семенима сујете
Из кога ниче псовка
И свако зло дело
Језика нагрђеног
И злоупотребљеног



уторак, 08. децембар 2015.

У СТАНИШТУ ЗМАЈЕВА

У СТАНИШТУ ЗМАЈЕВА

У гротлу сам
Станишту одавно изумрлог
Змаја
Около символика
Ватра коју је родила туга
И јед  и љутина
Па лед последњи чувар
Срца

Како човек да зарида
Да сети се свога промашаја
И како заборавити минуле
Не, њих заборавити
Него силу њихову
Благотворну

А лишће покошено је
Налетима кошаве
Нараста арабеска на тлу
И све почиње свето
Да буде
Да тражи своју песму
И обожавање

У времену сам
Станишту змајева
Видимих и невидимих
Наших и иних
Спољашњих и унутрашњих
У станишту
Срца
Које решило је

Ка висинама 

О СВАЂИ

О СВАЂИ

Обориће један другога
Језиком својим
                             ПС. 63,8

Када говор постаје талас
Попусте уставе уздржања
И крене поход речи
У борбеном распореду срџбе

Речи на речи, говор на говор
Палаца пламе3н, уејда змија
Грцају у свакој муци
Говорник и саговорник

Сужавају се могућности
Све мање бираних речи
Множе се паклена дејства
Речи сумпорне и огњене

Престају благовесне поруке
Ангелско се суновраћује у зевер
И као да човека више нема
Претвара се вода у сирће

Ко руши кога, кога руши ко
Која је је сила надвладала
Над пораженим људима
Чији језици плешу

Над пораженим душама