Степеник

 

 

Седи на степеништу

човек, мој отац

осврће се око себе

 

Басамаци

једина архитектура

у пејзажу

Салвадора Далија

Издужене биљне прилике

у топљено време клизе

 

Зовем га да сиђе

а он одговара

Зар не видиш?

Силазим, само сам сео

да се одморим

 

У Ад се спушта

међу урне, међу лимунове

јер зима траје

и вапимо за светлом

да подсети се свог лица

тражи старо огледало

 

Налази само одблесак

будућих људи

и боре у којима се

таложе преци

 

Зовем га опет

да изађе

а он ће

На дну времена

не постоји више пењање

већ само вечни силазак

 

Правим се да задње

нисам чуо

и излазим на следећи

степеник

на његова рамена