петак, 16. октобар 2009.

ЕСЕЈ: Стваралац као витез вере хришћанске


Александар Марић

СТВАРАЛАЦ КАО ВИТЕЗ ВЕРЕ ХРИШЋАНСКЕ

Дефинисањем глобалних војних савеза и економских сила које намећу начин и правила игре било у погледу ратовања или трговине и попуштањем и готово укидањем суверенитета држава и све већи осећај да се чак и велике државе не могу одупрети потапању у једно безлично море у коме је једини дозвољени облик живота потрошач, отворило се једно поље које нам једино остаје, као у давнини када је остатку царства српског и целој тадашњој Европи остало једно поље судилиште Косово, тако је ово данашње поље одлуке поље културне борбе. Један сегмент те културе који и сведочи колико сама култура прати ток времена је поље стваралаштва. Плодови тог стваралаштва зависе од духовоног стања и самог усмерења уметника. А квалитет створеног зависи понајвише од саме датости ствараоца као носиоца Богом датих таланата, који су уствари она покретачка сила која покреће човка сазданог да ображава силе творачке и стваралачке, и још зависи од личне вере и опредељења . На то ко ће бити уметник не може утицати околина, образовање или било шта друго, већ је то воља Божија, призив. И сада, ако је вера уметникова у сржи културног наслеђа и у самој искони православне вере можемо са сигурношћу утврдити да имамо витеза тешког оклопника. И ако је наоружан истином и његово сведочење није лажно и није пуко помодарство онда можемо рећи да је то непобедиви борац слободе. И ма како он нама деловао на први поглед или пак као он сам себе доживљавао дела која он ствара због честица истине и слободе не пропадају. Сиво море глобализације потопиће све слабо у вери, танко у у истини, све везано за земаљско ововремено, јер ово море и јесте испљувак погубног духа времена, о коме је писао и говорио преподобни Јустин Ћелијски. А све што је вечношћу венчано, а вечност је истина без прашине лажи и љубав без осипа мржње остаће недодирнуто духом времена, мада шибано и искушавано и непотопљено сивилом, мада призивано и на разне начине подмићивано. Наш витез оклопник који без штитоноше и најамничке плате јуриша пољем и доминира има у Господа надање у једину плату: усиновљење.Ми морамо да стварамо непрекидно, да стварамо да сведочимо истине које нам се у тренуцима милости Божије откривају. Нема дефетизма „Није све пропало када пропало све је“ пева Рајко Петров Ного, а високи глас српски Његош „васкрсења не бива без смрти“. И када смо били запљускивани азијатским морем са свих страна уочи косовског боја и касније у деспотовини развио се интезиван културни рад који је начинио један талас духовоности и културе на којем смо вековима после у ропству и без своје државе градили свој индетитет и сачували право лице хришћанског народа. И зато непрекидно стварајмо и будимо под барјаком онога за кога су се многи порадоваи да је умро на крсту, а после по великом човекољубљу у домостроју спасења васкрсао и вазнео се на небеса и сео са десне стране Оца. Да се ми Исусом Христом храбримо и именом његовим на уснама стварамо, јер он нам проби пролаз из воденице смрти и нашем животу па онда и стваралаштву, којим последујемо у уподобљавамо се, даје предукус вечности Новог незалазно дана славе Божије.
Господе нека би наше стварање било богочињење и вазда плод духа истине и правде.Амин.

Нема коментара:

Постави коментар