петак, 12. јануар 2018.

НА ЗАПАДНОЈ СТРАНИ



Код нас на западној страни
Промичу крупне пахуље
Али, бојажљиво, у назначењу
У оклевању зиме збуњена јагорчевина
Цвета узимајући боје и мирисе љубичице

Улазимо у вече пред свечарење
А дан цео освећен је именом
Именданом Светог Саве у параклису
Уз Спасову цркву поје се тропар
Пустиножитељу и образу кротости

На старом гробљу притиснути сводом
Незграпне капеле без крстова
Испраћамо песниковог оца
Ка месту мирном, ка месту светом
Голуб чије су боје
Трешко разазнатљиве, прелеће
Изнад наших глава и сандука

Док горе свећице у нашим рукама
Ухваћених зимом као рукавицама
Опелу даје ритам голубији марш
По симсу капеле, танушна шкрипа
Сетим се приче Д.В. о привременом
Боравку душе по смрти
Моја мајка је тако виђала пчелу
На свим поменима које смо
Давали нани нашој, матици

Код нас на западној страни
Промиче крупни снег
Мешају се свечарства са подушјима
Славимо свете наше претке
Високе у победи над свом сујетом
Пратимо савременике у друго
Место где нема бола ни воздиханија
Молећи блажене да их приме
Под окриље своје и дочекају их

Као што беше велики дочек
Свега неба када се Освећени
Из Палестинске пустиње селио
Када се онај који уздржа
И не куша јабуку, понуђену
У свету безазленства голубијег
И змијске мудрости, која без прве
Премеће се у суноврат и смрт

Код нас на западној страни

У времену

четвртак, 11. јануар 2018.

ИСПРАЋАЈ ПУТНИКА



Испраћамо школског друга
Путује за Аустрију
Ми смо напети у ишчекивању
Провирујемо на пут, причамо
Он насмејан, без икаквих брига
Шали се и чуди нашој нервози

Пратимо школског у печалбу
Тамо Бечу пере плехове
У посластичарници неког Горанца
Потпуно помирен са својом
Невидљивошћу и незнатношћу

Пратимо човека сна
У нову домовину која га је
Одмах ставила тамо
Где му је место
Без привидног права гласа
И папиролошке једнакости

Испраћамо смиреног и веселог
Јер тамо где иде чега га
Редовна плата и плаћени одмор
Нико му тамо не тражи
Да држи пушку и брани Аустрију
Нити се захтева од њега одговорност

Испраћамо школског друга
У Аустрију и знмо да  ће
Плехови за кремпите и шампите
Бити чисти, јер он је педантан
И да ће за то време
Његово двориште да почива у корову

Он не жели да неко други
Уместо њега уређује двориште
Око куће његових родитеља
Јер та га оструга и коприва
Мотивишу да поново дође овамо

Испраћамо школског у Аустрију
Размењујемо осмехе и љубимо се
Док пакујемо торбе
Пуне ајвара, сира и домаће ракије
Као што смо се осмехивали
И грлили када смо га дочекивали

Јер само нам је то остало
Та једна заједничка тема
Испаћамо друга, неког странца
Који је растао међу нама
А постао Аустријанац


среда, 03. јануар 2018.

ПЛЕЈ ЛИСТА Streets of Philadephija

ПЛЕЈ ЛИСТА
Streets of Philadephija

Човек сам са лед сијалицом
У џепу, избледеле вијетнамке
Прелазим мост, надомак градa
Отказала је светиљка
Намењена петогодишњој жизни

Човек сам са иконом у џепу
На њој приказан је монах
Кога је пред Жичом из смрти
Вратио бесмртни другоапостолник
Јер било је питање завета
И питање вечности једне мисли

Прелазим мост, надомак града
Сунце ми је за леђима
А галебови над главом
Други људи пролазе као појаве
Као директни близанци
Који имају по неку иконицу
У џепу или баш лед сијалицу

Прелазим мост, надомак града
Мислим о ораху, тврдом дрвету
Чије одбачено парче постаће
Престо осликаног Спаситеља
И на мноштво књига које
О томе посредно говоре
Украшене именима светих

На њима, неретко приказан
Понеки је монах, благог лица
Чија се племенитост уселила
На лица књижарица
Које кафеном кашичицом
Пресипају тамјан у кутијице
И благо, ненаметљиво зборе и сведоче

Човек сам са лед сијалицом
У џепу, избледеле вијетнамке
И бирам којим путем назад
Преко новог или старог моста
То је у мојој моћи
До тачке А или Б, пресликавањем
Инверзијом, правећи се
Да је то што је под новим ново

Прелазим мост, пресликану дуж
Заборавих да кажем
Згаслу жаруљу  заменио сам новом
Са иконицом у џепу и картицама
Сунце се настањује на лице
А галебови се враћају небом
Људи су и даље близанци
Чије право обезбеђује
Фискални рачун неке трговине

Човек сам са сијалицом у џепу
И ходам у ритму пискавог звука
Streets of Philadephija

Који производи мој мобилни телефон 


четвртак, 14. децембар 2017.

МЕТАПОЕТИКА: ЦАР ДАВИД ПУТУЈЕ


                    Раду Павловићу

Цар Давид путује
Смештен у микро-ковчег заветни
Добро обезбеђен
Из руке зографа
На буковој дасци
Путује затечен у трену
Контраперспективе
Са круном на глави
У одеждама Христових боја
Уместо инсигнија царских
Инсигнија песничка: лира
Цар Давид путује
Похрањен међу пакетима
У утроби комбија експрес поште
Путује тајно међу пуком
Његови се сасуди
Скромно уклапају, не шљаште

Путује цар а до њега
Пакетићи јефтине козметике
Пакнови за франсуцки аутомобил
Уџбеници за факултет
Које шаље аутор новим колегама
Цар Давид путује
Без ноћног одмора и паузе
За кафу или застанка испод
Палми неке оазе

Цар Давид путује
У трену једном заточен
Десна рука му је у покрету
Никада нећемо знати
 Да ли је кренула у благослов
Или да изазове жице на лири
Он путује ненајављен
Како цару доликује
Већ као пророк и песник
Тихо, и подиже се његова служба

Песник путује од помисли
До руке иконописца
Намењује се тајанствено
У срцу хита ка убогом
Временом притегнутом
Као каменом
Јер то вечно окидање струне
И пој: покропи ме исопом
И бићу бељи од снега
Дозива покајање: одврати лице
Своје од  грехова мојих
И дух прав обнови у мени

Цар Давид путује

уторак, 12. децембар 2017.

МЕТАПОЕТИКА: ПРАЊЕ СУДОВА







и прање судова захтева ред
један уређени и свикнути систем
прво су на реду чашице, чаше, шоље
док остаци млека, кафе и пива
нестају под сунђером и пеном
на телевизији драмски дан
глумац говори Андрића
све је у црно-белој техници
(не није снимак много стар
говори се о „Писму из 1920“)

Андрићев пријатељ Макс
дефинитивно напушта Европу
бежи из порушених илузија
из велике бајке иза које
су остала масовна војничка гробља
он каже“Шта сам видео у Босни“
тањири су на реду, прво плитки
испирање крупније нечистоће
па онда трљање жицом
а шта ниси видео драги Макс
или си можда и видео страдију
која долази неизбежно и у таласима

као и Макс мој друг Јован
решио се да напусти овај
балканско источно-европски чабарлук
хоће у Немачкој да почне ново
поглавље, јер навикао је
да јурећи микро-дуњалуком
као војник, сточар, песник,
почиње све изнова и опет
шерпе и тепсије су на крају
оне захтевају више воде
а и могуће их је сложити
за сушење тек на врху
(чини ми се да је теже скинути
траг од млека или кромпира
него било какво уље или маст)

мој старији син слика дуњу
жуту дуњу, на прозору под рефлектором
да би враћала више светла
и сама у природи изгледала као
да је насликао неки импресиониста
кад смо већ код дуња, шта би са драгим па се
три године из Цариграда не врати
(пита се фејс-пријатељица)
а ја можда и знам одговор
реч је о годинама у којима дуње не рађају
на ТВ-у говори Андрић о мржњи
која саму себе узима за циљ
као и о љубави претвореној у путовање

на крају чистим судоперу
све крупне отпатке прво терам
ка розети која прекрива сливник
потом је истресам и бришем руке
задовољан обављеним послом

уторак, 05. децембар 2017.

СЕЧА

Лишће пада са ораха
Као да непрекидно корача
Војска ка зимовницима
Ритам је уједначен, новембар
Јесење сунце косо клизи
Преко света у коме је у току
Сеча главара и себара
Јер под дахијама духвременским
Траје помор непрестани

Корачају војске промрзле
Разносе вести са бојишта
Падају храбри, падају прваши
Надиру друге, треће, четврте
А понајвише пете колоне
Али тиха су вресишта речи
Нико се не  усуђује да именује
Процесе и викне па то беху
Људи, то беху песници, беху

Бреза одлаже хаљину грациозно
Остаје нага у белини удова
Под њом кровови примају
Привремене покрове топлих боја
Јесени која прелази у хлад
У кишу која ће сузе у себи
Да утопи и све тужне баци
У дремеж који обећавају топле
Сумрачне собе у које бежимо
Као избеглице из света
У коме корачају војске
И траје сеча кнезова и себара


петак, 01. децембар 2017.

ЗАУПОКОЈЕНА ЗА МИРОСЛАВА ДУШАНИЋА



Да ли и тамо миришу душе ко дуње
Дуње цариградске, новојерусалимске
По које си отишао
Као овде у времену
Које се лагано чаури
У прирпеми да постане вечност

Дуго си се опирао преласку, путовању
Јер беше превага воље над телом
И превага песме твоје на западним странама
И туга велија за завичајем
Појезном из које у Поезију пребегао си

Да ли су престали болови
Они у телу и они у души
Можеш ли сада да певаш полетно
Или се на то још увек чека
Као одлука већа над одбраном

Подај Господе,
Мирославу од Појезне
Разрешење бола и отпуст чежње


И да му се добро засија
А оно светлу ино да се прецрта
Као неодговарајућа реч
У рукопису живота

Амин

четвртак, 30. новембар 2017.

МЕТАПОЕТИКА: ГЛАЧАЊЕ ДАСКЕ




Честице белог праха мешају се са фотонима
Настаје игра слична роју
Препуном шљокица и разних ефеката
Кружни порети руком изазивају
Нове и нове кореографије и рески звук
Из наборане површине јавља се глаткоћа глечера

И дешава се чудо да груби папир
Изазива нежност површине
Док се радња понавља одлази
У други план и пред ум избија
Питање протока времемна
Живимо ли у садашњости као
Икони вечности, јер прошлост
Мину, а будућности још нема
Под руком нестају неравнине
Настале наношењем грунда

Једна ме подсети на Алпе
(беше висока, преко целе дужине)
У то долете птичица, опет икона, друге
Prunella colaris, алпског попића
Који се чудесним путевима и вољом
Населила на врх 2033, изнад мора
Која носи име бога једне
Проживљене цивилизације
Таласи под њим претворили се у башту Приснодјеве
Неочекивано неко ме позове и кружни покрет
Застане на трен у микро-дози тишине

Да нема других чини се
За себе не бих знао
Било би све као ток, као филм
Можда ни за своје човештво
Не бих знао, да нема другог
Или би само из себе шапутао
И стварао једног по једног човека
Дрво, животињу, небо, земљу
(Али био је то позив за неког другог)
Рука поново сеже своме послу
И ево површине, предуслова
Иконописања, грунд спреман
Да прими злато, боју, вечност
Да прими злато, али и лик

На свету Петку 2017.

субота, 28. октобар 2017.

РУБЉОВ, ЛИЦЕ ГОСПОДЊЕ




Као да си га срео
И насамо, као Никодим разговарао
Тај крупни кадар забележен
Без тајни у светлу јединственом

Услишене ти беху молитве
И још увек услишују се
Задао си потезом вечни
Круг говора и кључева

Твоје шапутање, чини се челик
Као што је твој гнев пена
Људи су те вукли по блату
Док си ти небеса колорисао

Као да си га срео и чуо
Све потанко у четири ока
Па онда закључао у лепоту
И дао је жеднима и прегладнелима