субота, 02. септембар 2017.

МЕТАПОЕТИКА: КРЕЧЕЊЕ


Време се бора
Као необрани кајмак
Нагомилава се скрама
Улазе створења светлости
У тек окречену собу
Избеглице из ноћи
Коју заварава жаруља
Чији је само споредни
Резултат светлост при којој
Папир се бора
Као необрани кајмак
Нагомилавају се речи
Док створења светлости
И одсуства њезиног
Заузимају места у икони
Вечите ротације

Универзум се бора
Као необрани кајмак
Нагомилавају се звезде
Траже од нас да их гледамо
Као у светла удаљених насеобина
До којих никада нећемо стићи
Али полазимо ка њима
Од прве свести, запитаности
Звук са радија се бора
Као необрани кајмак
Нагомилавају се звуци
Улазе цврчци у музику
Као масовни солисти
И сваки пева душом
Сакривеном у црном телу

(Створења светла и ноћи
Укључују се као диригована
И шарају беле зидове
Својим задатим одеждама)

Зид се бора
Као необрани кајмак
Нагомилава се  креч
Улази рука у песму
И оштрим потезом
Скида скраму зида
И проузрокује глаткоћу
Као некада што беше море
Под Духом и у тмини
Али нестрпљива су створења
Била и у самој замисли
Светлост се бора
Као необрани кајмак
Нагомилавају се логоси
Улази глас у свет

Време почиње да се бора 

уторак, 22. август 2017.

ПЕСМА ИЗЛАСКА


                Мошу Одаловићу

Извео те је Господ
Из земље обећане
Која се у Мисир
Преметнула

Из житнице у винограде
Надомак најдаљег града Јерининог
У привременство свевремена

Али не као пророка
Ни као судију, патријарха
Без теразија, без штапа
Змијоглавог (како рече Васко)

Ни као изгнаника
Ни овна предводника
Ваћ као песму, као глас
Који пева из општег срца

Извео те је Господ
Из раја детињства
На север јужно да певаш

И шареницом огрнуо
И пустио међу децу
Да им говориш суштине

И пчеле и врапце
Да ти прислужују
Док Новом народу
Благовестиш


Жича, Преображење 2017.

субота, 12. август 2017.

ГЛАСОВИ НЕЧУВНИ




                        Хилди и Јамену

Знаш ли да неки људи
Не чују птице, живе ван песме
Пита ме, али и саопштава
Песник под планином

Откривају се ствари
У неочекиваним суштинама
Ниже се след околности
Које у чуда сврставамо

Изграђује се свет спољашњи
По задатом ритму унутрашњег
А трава у улози комплеметара,
Винутом храму, прима дажд

Пева глас из Алепа сиријског
Позван да узме одар свој
По заповсти апостолског позвања
И пева молитва арамејска

Мешају се јабуке и руке
Одабирају се плодави лета
Откривају имена древна
У сили својих суштина

А неки људи чују, неки не чују
Птице, глас арамејски
Не осећују или осећају руке
А јабуке само некима сладе

Знам да неки људи
Не чују птице, не чују
Језик објаве и новосаздања
Од своје тренутне запослености

Али откивају се ствари
Као Христини, кад благовести
Ангел господњи њено име
И слажу се унутрашњости и спољашњости

Док трава у зеленом прима
Дажд, а црква у црвеном Дух



У Жичи на свету муч. Христину 2017.

четвртак, 10. август 2017.

ПОЖАР У АТЕЉЕУ МИЛАНА ЂОКИЋА

Не чујеш како се ломи
Трска хитрог брзописца
Иван В. Лалић  (Iкан. I песма)

Тај пуцањ
Може да буде знак
Да ломи се нагорела греда
И пада кров атељеа
Затрпава спаљене рукописе
Почађала су уља на платну

Али не мора толико
Просто се један рачунар
Нашао на путу ватре
И претворио у масу
Нераздвојиву од грудве
Црног снега

Или је жар кренуо
Преко микро скрипторијума
Сабијеног на полицама
Изнад летопишчеве постеље

Так пуцањ нечујни
Који се ни у цак није преметнуо
Можда је суд преко руке
Или прстију у огњу
Који дозивају упомоћ
Витким словима пурпура

Тај пуцањ нечујни
Чији се ехо далеко чује

уторак, 08. август 2017.

ПОТРАГА


Тражио сам те по мраку
Узводно артеријом
Змајевитог копна

Није те било на раскршћу
Ни под јабуком петровачом
Која обилно опада

Ни на брегу поред записа
Из кога шапућу ноћни
Разговори и цврчци

Тражио сам те на путу
Враћао се местима одмора
И подизао тиха насеља

Низ јаруге сам за тобом
Уз лавеж пса који јури
За кружним ображењима

Тражио сам те и повише
Змајског  срца које ћути
И тако ваздух расхлађује

И међу ретким лампионима
И већ заспалим стадима
И кућама белим и пустим

Тражио сам те по мраку
Као заборављени пород
Као штенац бачен

И молио се тихо невидимо
И гласно на врху брда
Изнесеном на раван храма

У мраку насупрот светлости
Која купаше цркву васиљевку
Тражио сам те по мраку


субота, 05. август 2017.

О УНУТРАШЊЕМ ЧОВЕКУ



У свету датости
Живот се у сталној
Запитаности прислужује

Ево питања једног
Које многоструке
Одговоре последује

Да ли унутрашњи човек
У остварењу своме
Жели на видело

Очи су одраз његов
И зато скрећемо поглед
Стављамо тамне наочари

Нудимо замену
Шарено скројене одеће
Маске многостуруке

Али када постане нужно
Све силази са нас
И бивамо разголићени

Када и голи смо
Одежда кожна
Крије унутрашњост

Али ни под њу
Очи нису кадре
Да завире

Јер он је као глас
Као дух над човеком
И шапуће

Прозбе непрестане

ИЗВОР ФОТОГРАФИЈЕ

уторак, 01. август 2017.

ДОК БРАЛА СИ КАНТАРИОН

ДОК БРАЛА СИ КАНТАРИОН
                                      Ратки

Планине су завесе
Које се на крају представе
Подижу ка небесима
Док траје процес одјаве
Још једног дана у коме
Видесмо неки добро, неки зло

Облаци, затечена вода
Развучени као четком
Мајстора акварелисте
Умочени у љубичасту боју
Насталу мешањем заходшег сунца
И свода који би вечно плав

Ако се боље загледа
Тела су су то развучена змајева
И ватра њина пламиња
За тек навученим застором
И глас, да ли рика, као лавља
Топи се у брзом прелажењу реке

Све се над негдашњим стаништем
Змајева дешава и под старим
Невидимим градом, заборављеним
Гарнизоном витешког реда
Коме и високи један деспот
А више песник припадао је

Планине су су завесе
Које се на почетку представе
Спуштају у наступајући мрак
Претворивши се у линију
Која месецу треба да буде
Путеводитељка, а путницима


Доказ да свет још увек постоји

уторак, 18. јул 2017.

ИЗ ЗАБОРАВА РЕЧ



Заборавио сам да те тражим
У сваком следу догађаја
Да гледам и видим
У шифре прича које причаш
Проничем одмах усхићено

Заборавио сам да тражим
Чуда од којих саздаваш
Живот промене и непрекидности
И твоју руку не видим
Која ми се пружа непрестано

Додир твог прста не осећам
Јер заборавио сам чула
За тебе и уши за твоју музику
У заглушујућем ја се давим
И кобељам човечански невешто

Заборавио сам да те зовем
Да одашиљем речи ка теби
И адресу твог стана и срце
Које је у једном трену
Синхроно са мојим заиграло

Сметнуо сам с ума
Изгубио из вида
У вртлогу навика и ситости
Која не пружа смирење
Већ рађа нову глад и потребу

Потражи ме и изреци
Отвори моје духовне очи
Просвети мисли моје
Да ти запевам поново
Осмишљеним речима песме


Заборавио сам, сети ме се

ЛЕТО

Осетим се понекад рајски
Све око мене је топло
И ветар и његов отпор
Док окрећем педале бицикла

Кличе у мени глас
Укида страхове, бојазни, бриге
Раставља се биће на пракомадиће
Оно постаје исконски дивно

Тако оплемењен и зачуђен
Разматрам питања неба
И овог доле са пар облака
Затечених на путу ка планинама

И неба горњег, небесима
Названог од проницатеља душа
И примаоца мистичних порука
Универзума унутрашњег и невидимог

Осетим се понекад осунчано
Незаплашен смрћу и УВ зрачењем
И кажем само полугласно

Лето 


Фото: Златко Пангарић

четвртак, 13. јул 2017.

ИВАЊДАН



Напољу је већ пир светла
Понирем међу зидине
Шкрипе дрвене лестве
И као да мењају места
Са гредама које траже
Обавезни наклон

Ово је стаза без лажних
Жутих плоча, слика
Трновитог пута и уског пролаза
Кроз који се спасе
И Јован у образу младенца
Дете пустиње

Чује се служба
Пред вратима параклиса
Која не постоји без
Уског степеништа
Стара монахиња стоји
Ликом у полутами
Жива икона Јелисавете

На врху, брод је упловио
У јулски океан топлоте
А светлост вири кроз
Малене прозоре
Некоме знаменује руке
Скупљене молитвено
Некоме главу, као слап духа

Као и што увек бива
Са сваким закаснелим гостом
Стојим час на степеништу
Испод нивоа тока, катакомби
Па тражим простора пред
Иконом или уз ограду
Осећајући под ногама висину
Којој нисам дорастао

Жича 2017.

понедељак, 10. јул 2017.

МОЛИТВА ЗА СПАС КАНАДЕ ОГЊЕМ ЗАХВАЋЕНЕ НА ПСАЛАМ 129.


Ево наспрам смо стихије
Коју само рука Твоја
Господе може укротити
А до јуче уздање
Наше беше у снaзи руку
Наших и творевина наших

А сада ево Германа
Дозивамо који се
Аљаски назва
И Јована из Сан Франциска
И Димитрија из Даласа
У нади да учествујемо, бар мало
И ми у светлости њиховој

Ти ниси дозволио
Смрти да сажеже тела
Њихова и спали
Њихове бесмртне душе
Па тако и нашу земљу
Пројави од пожара одбрани

Јер ако ћеш безакоње
Гледати, Господе, Господе
Ко ће остати
Али у теби је праштање
И дела руку наших
И отаца
И дела отаца отаца наших

И нека нам се црвене
Наше доламе из крви
Преобразе у пурпур царски
И слављење твога
Небеског царства
И нека стане огањ
И благорастворење ваздуха

Нека настане

субота, 08. јул 2017.

НАША МОЋ




                   Власти Младеновићу

Ми можемо
Да се угледамо
Да једни другима
Изјављујемо
Свиђање
Речи, семена
Која бацамо
И у исто време
Примамо
На поља душа

Ми можемо
Тек толико
Док не почне
Да џигља коров
Садржаја
Коров који
У налетима објава
Наилази

Ми можемо
Као песници
Једни другима
Да држимо страх
Слушаоци да будемо
И говоримо
Унутар бића
Није узалуд
Није узалуд

Ми можемо све
Да будемо
Само не нови људи
Који ће инжењеринг
Наших речи, семена
Класирати
И нека усвојити

А нека у огањ бацити

четвртак, 22. јун 2017.

ЛОВ НА ВИЉУШКУ



Испод ногу се играју рибе
Тече река
Стеван Раичковић (Тако је дивно бити сам)

Стакло је само медијум
Твар која гледа у воду
А виљушка продужена
Оловном цевком, оружје

Тако опремљени ступамо
Босоноги на камење
Обрасло алгама
И завирујемо иза воде

Тамо бића са перајама
Уместо руку и ногу
Ситни пужеви и рачићи
На изврнутом камењу

Јавља се емоција ловца
Брзи покрети руком
Копрцају се самртно
Кркуше и понеки клен

Била је то игра
Боље речено надметање
Ко је бољи ловац
И чија ће скво добити храну

Стакло је само медијум
Твар која гледа у воду
А ми припрадници дечјег племена
Које се играло опстанка