субота, 28. октобар 2017.

РУБЉОВ, ЛИЦЕ ГОСПОДЊЕ




Као да си га срео
И насамо, као Никодим разговарао
Тај крупни кадар забележен
Без тајни у светлу јединственом

Услишене ти беху молитве
И још увек услишују се
Задао си потезом вечни
Круг говора и кључева

Твоје шапутање, чини се челик
Као што је твој гнев пена
Људи су те вукли по блату
Док си ти небеса колорисао

Као да си га срео и чуо
Све потанко у четири ока
Па онда закључао у лепоту
И дао је жеднима и прегладнелима


субота, 14. октобар 2017.

Метапоетика: ЦЕПАЊЕ ДРВА



Плодови људи су око нас
Разбацани у симетрије
Привидни ред, редослед
У амбалажама дизајнираним
Плодови људског опстанка
Одржавања живота
У свету који се креће
Неумољиво и мрви све

Плод је и буковина
Расцепкана по дворишту
Буковина која била је шума
И секира-плод сакована и држаља
Док делам као настављач
У полуразрушеном манастиру
Претварајући крхотине списа
У смислене кратке форме
Које добијају нова значења

Разилази се иверје око пања
Пада као зрна пасуља са стола
Док брзи прсти одвајају здрава од
Оних насељених жижком
Праве се да не виде одбегле грашке
Јер ко зна која је душа блиска
И којој заувек припада расуто
Јер не сабира се, нити расипа
Без намере невидиме, недокучиве
Иверје слаже се у розету октобра
Не пита се коме оно треба

Душе су вољне да зру
Да плодове доносе, рађају
Али и да покрећу, држе у поретку
Универзум једног организма
Коме је темпирана смрт
Биолошким сатом
И зато људи стварају, плоде се
Њихове мисли, руке , нови људи
Рву се са смрћу, са животом

Окружени смо људима
Малим боговима у блату
Који стварају по узору на Првог
Испуњавају земљу собом
Али и новим логосима
Све чекајући испуњење обећања
О једном повратку виђеном
Кроз слике на Патмосу
Очима оног који слушао је
Својим ухом срце Богочовека

Плодови људи су око нас
И буковина, секира, држаља
И намера да прођем кроз кубике
Набацаног дрвета претварајући га
У огрев, у нови смисао топлоте
И символ који тера страх од зиме
Чије извиднице већ терају ласте
А вране, самотнице, приморавају
Да се сакупљају у сложна јата


О ВИЗАНТИЈИ ИЛИ О СВЕТЛОСТИ




Ко заборави узрок, осуђен је да слави
Нејасне последице
Иван В. Лалић

Овим стиховима завршава се четврто певање поетског низа Концерт византијске музике Ивана В. Лалића. Они су незабележени мото књиге о којој се вечерас говорило.И не само мото, они су и својеврстан кључ, којим сам се служио градећи рукопис Византијског вишебоја. Те нејасне последице постале су узрок настанка већине песама. Чак и сам покушај њиховог тумачења и дешифровања постаје један вишебој који се одвија на више фронтова. На првом месту ради се о фронту историјском, фронту који је само наизглед, завршен падом Цариграда, у чијој одбрани и у чијој опсади су учествовали и наши преци. Једни у улози вазала и потурица, а други у улози последњих ромејских пронијара и властеле која се увелико ородила са српском. (Мајка последњег ромејског цара била је Јелена Дејановић). Други фронт је онај културни, који је у овом случају неодвојив са православном вером и уметношћу коју је она изнедрила. Са уметношћу контра перспективе. Што, ако у језик Светог писма преведемо осликава се у томе да ће први бити последњи, а последњи први.  Само илустрацијом ова два фронта, или две дисциплине вишебоја видимо колико су последице збуњујуће, ако се узроци заборављају.

Поезијом покушавамо да читамо знакове. У Студеници, негдањем ловишту зеверова, око распећа су звезде, споља је све рекли би романичко унутра све ромејско, а крајње и на крају српско.Отвара се Жича, Спасова црква, као корабља спасења, уз мноштво мањих барки, арки, поринутих над пољем и друмом који води ка Краљеву, флота постављена и узнета брижљивим византијским везом. А на другој страни, усред сваког прогреса у воденици смрти, како нам сведочи Јустин Ћелијски, један намћорасти философ Берђајев Николај, пророкује Ново средњовековље, у коме каже сви ће морати да се определе, за или против Христа. Знамо нововизантијски одговор, јер исти је као и хиљадугодишњи сан Ромеја.  Па за њим Тарковски Андреј, путеводитеља успављује стиховима Откровења, а Солжењицин Александар, горећи на леду истока и у огњу запада, као и Руми, песник и учитељ народа Истока, говори о срцу и о човеку, и о слободи хоће ли то срце бити опредељено за добро или за зло. Да не говорим посебно о једном другом Николају од чије се речи још увек прстена вода на језеру охридском, а када већ помињемо Николаја онда и оног у крви овенчаног, последњег византијског цара. Намерно кажем Византијског, јер многи се данас прежу да докажу да таква држава никада није постојала и да се Источно римско царство никада није тако називало. И баш зато што то није име из права, него име духа који свепрожима наслеђе свих који бејаху оплемењени културом коју зрачила је негдашња ромејска империја, слободно можемо са њим у символику сваке врсте, у молитву , поготово у песму. Или у писма младом песнику Хамваша Беле, који у страдању на Источном фронту, поред Бога, и руског човека, открива, петсто година после званичног пада Цариграда, мале византијске црквице и душу којом она одишу.

Многи су топоними још увек у слатком тињању византијском, многа манастирска правила, које држе од времена оних, многе вредности проживљене једним миленијом , којима се безрезервно враћамо увек када из пепела, који начини огањ духа времена, подижемо. Јер постоји нераскидива веза тих символа, са вишом силом, којом су нам и дати, а неки су дати и самим прстом ангела у камен, неки опоменом, изненадним смртима, које они упокојени надваладавају, по обећању Богочовека, и живе интезивније за пример добар и узор нама или пак на горку опомену. А поред топонима и зидине, које држе, и врата која се за краљевима зазиђују, као што и једне двери у Палестини стењу, двери кроз које је Бог на магарету ушао у Јерусалим. Зазидали је трговци храмом и светињом, да их поново не изненади Син Човечији и не растера их овог пута заувек.

А поред вишебоја, на маргинама , честице. Труње за обнову царства и то не једног, већ царства прво унутар срца човековог које настаје када се срце наше раздели са злом и добру почне да ревнује, царства васкрса Византијског, оног што је у духу, молитви, песми, икони и напослетку, а то би било и прво, јер за њега каже Господ прво треба да тражимо, оног Небеског. А сва три имају једно заједничко име а то је Царство светлости. Нека буде светлост.

петак, 13. октобар 2017.

ГОДИШЊИ ПОМЕН


                             + Зорки Гољић

Моје је било да касним
Удео символичког сабрања
Планета ускоро затвара круг
Око образа вечне правде
Ми са једне стране знамо
Да матица наша отивша
Није више у сферама овдашњим
Али знамење је ту
Пред којим се крстимо, кадимо

Рана јесен је већ принела
Плодове месту сохрањења тела
И осећа се у даљини мирис
Будућих снегова од којих је
Претходница кише на домаху
И благо нам зебу душе
Док сећања навиру из пчела
Које зује нечујно глас и слику
Обнављајући помен на свитањем
Знаменовану нашу мајку

Свако пребира дарове примљене
Неки захвални су на животу
Неки се спомињу глади коју
Им утоли, неки руха вуненог
Чарапа у дубоким зимама
Једни гласа песме исконске
Понеки строгости, благости
Речи воспитних , игре благословене
Покрете, посебног предања
Заиста човек је несагледив
Немерљив нашим чулима
Јер слика и прилика је Несагледивог

За трпезом, на којој љубав
Оживљава покрете и наслеђа
Спомињемо се свеске заветне
Које волшевно нема
У којој очекујемо предање
И основ свега што јесмо
Како се сири сир, меси хлеб
Које биље лечи, печурка једе
Како да нам и без ње замирише
Окраћали зимски дан
И песме исписане планином, ливадом

Поново стиже дан
Родитеља Јованових
Захарија и Јелисавете


2017.

недеља, 24. септембар 2017.

МЕТАПОЕТИКА: МАЛО ОПЕЛО ЗА ТРЕШЊУ



Чудесан је отворени видик
Одсуство крошње плени
Види се сада другачије
И ствари и зидине добијају
Пуноћу
Пред стаблом још усправним
Стоји пазитељ порте, редатељ
Савија се као да чини поклоне
Дубоке, до земље
Док товари истругане гране
И сваки пут када се усправи
Погледа у белине одсечених
Грана, које недостају као руке
Да ли је крај сладостима
Које је делило дрво трешње
Сваког маја, шарени украс
Али већ одрасла су деца
Која налазила су заклон у њој
И време као да побеђује
Пред деловањем његовим
Немоћно човек може да се моли
Јер, можда постоји основ за наду
Да се пораз овај преобрати
Да су жиле под земљом
До којих се у малом опелу
Савија домаћин и пазитељ
Још увек живе и пију
Од воде живота и потајно дишу
Да се у пролеће
На местима које ходочасти
Поглед молебника и пазитеља
Покрену и протегну пупољци
Весници нових грана у микро-васкрсењу
Подражавајући образ победе над смрћу
У доба славља и песме наде
Христос воскресе из мертвих
Као да говори поглед
Као да ћутање проговара
Негде поред служитеља
Коме говорим уз поздрав
Оде трешња као да се ради
О добро познатом човеку
А он са мирењем не отпоздравља
Док полаже саксију јесенки у ракље





субота, 23. септембар 2017.

МЕТАПОЕТИКА: ПРЕОБРАЖЕЊЕ



Свака се твар чини другачијом
Јер светло је добило валере
Мандорле затрептале изнад
Горе у облику куполе

Небо као да прикупља снагу
Док ветар јурца пољима
Одбијајући се од венаца
Набране високе земље

Плод шљиве се вратио
У негдању младост и киси
Река само што процветала није
Враћају се пастири и бициклисти

Посвуда је нешто друго
Лету је крај кажу древни
Који су као и апостоли падали
Ничице пред Мојсијем и Илијом

Природа се сећа трена
Када угледала је лице Бога
И празнује, свечари
Ужурбано поспрема свет

Свакаја твар ми се јавља
Другачијим тоном, бојом
А свет у мени, земља и вода
Празник подражавају

Лепо је изаћи на сунце
Чекати кишу која долази
Са заласком и песмом зрикаваца
Тражи се помоћ негде изнутра

Док јужно од Жиче пламти
И усплахирени људи трче у помоћ
У трену преображени говоре
Лету је крај, а киша ће да гаси

Све је другачије и сумња
Која лежи под каменом, срцем
Бива сувишни пртљаг
Јер преобразио се јесте на Гори


Кроз кога све поста и васкрсе

субота, 02. септембар 2017.

МЕТАПОЕТИКА: КРЕЧЕЊЕ


Време се бора
Као необрани кајмак
Нагомилава се скрама
Улазе створења светлости
У тек окречену собу
Избеглице из ноћи
Коју заварава жаруља
Чији је само споредни
Резултат светлост при којој
Папир се бора
Као необрани кајмак
Нагомилавају се речи
Док створења светлости
И одсуства њезиног
Заузимају места у икони
Вечите ротације

Универзум се бора
Као необрани кајмак
Нагомилавају се звезде
Траже од нас да их гледамо
Као у светла удаљених насеобина
До којих никада нећемо стићи
Али полазимо ка њима
Од прве свести, запитаности
Звук са радија се бора
Као необрани кајмак
Нагомилавају се звуци
Улазе цврчци у музику
Као масовни солисти
И сваки пева душом
Сакривеном у црном телу

(Створења светла и ноћи
Укључују се као диригована
И шарају беле зидове
Својим задатим одеждама)

Зид се бора
Као необрани кајмак
Нагомилава се  креч
Улази рука у песму
И оштрим потезом
Скида скраму зида
И проузрокује глаткоћу
Као некада што беше море
Под Духом и у тмини
Али нестрпљива су створења
Била и у самој замисли
Светлост се бора
Као необрани кајмак
Нагомилавају се логоси
Улази глас у свет

Време почиње да се бора 

уторак, 22. август 2017.

ПЕСМА ИЗЛАСКА


                Мошу Одаловићу

Извео те је Господ
Из земље обећане
Која се у Мисир
Преметнула

Из житнице у винограде
Надомак најдаљег града Јерининог
У привременство свевремена

Али не као пророка
Ни као судију, патријарха
Без теразија, без штапа
Змијоглавог (како рече Васко)

Ни као изгнаника
Ни овна предводника
Ваћ као песму, као глас
Који пева из општег срца

Извео те је Господ
Из раја детињства
На север јужно да певаш

И шареницом огрнуо
И пустио међу децу
Да им говориш суштине

И пчеле и врапце
Да ти прислужују
Док Новом народу
Благовестиш


Жича, Преображење 2017.

субота, 12. август 2017.

ГЛАСОВИ НЕЧУВНИ




                        Хилди и Јамену

Знаш ли да неки људи
Не чују птице, живе ван песме
Пита ме, али и саопштава
Песник под планином

Откривају се ствари
У неочекиваним суштинама
Ниже се след околности
Које у чуда сврставамо

Изграђује се свет спољашњи
По задатом ритму унутрашњег
А трава у улози комплеметара,
Винутом храму, прима дажд

Пева глас из Алепа сиријског
Позван да узме одар свој
По заповсти апостолског позвања
И пева молитва арамејска

Мешају се јабуке и руке
Одабирају се плодави лета
Откривају имена древна
У сили својих суштина

А неки људи чују, неки не чују
Птице, глас арамејски
Не осећују или осећају руке
А јабуке само некима сладе

Знам да неки људи
Не чују птице, не чују
Језик објаве и новосаздања
Од своје тренутне запослености

Али откивају се ствари
Као Христини, кад благовести
Ангел господњи њено име
И слажу се унутрашњости и спољашњости

Док трава у зеленом прима
Дажд, а црква у црвеном Дух



У Жичи на свету муч. Христину 2017.

четвртак, 10. август 2017.

ПОЖАР У АТЕЉЕУ МИЛАНА ЂОКИЋА

Не чујеш како се ломи
Трска хитрог брзописца
Иван В. Лалић  (Iкан. I песма)

Тај пуцањ
Може да буде знак
Да ломи се нагорела греда
И пада кров атељеа
Затрпава спаљене рукописе
Почађала су уља на платну

Али не мора толико
Просто се један рачунар
Нашао на путу ватре
И претворио у масу
Нераздвојиву од грудве
Црног снега

Или је жар кренуо
Преко микро скрипторијума
Сабијеног на полицама
Изнад летопишчеве постеље

Так пуцањ нечујни
Који се ни у цак није преметнуо
Можда је суд преко руке
Или прстију у огњу
Који дозивају упомоћ
Витким словима пурпура

Тај пуцањ нечујни
Чији се ехо далеко чује

уторак, 08. август 2017.

ПОТРАГА


Тражио сам те по мраку
Узводно артеријом
Змајевитог копна

Није те било на раскршћу
Ни под јабуком петровачом
Која обилно опада

Ни на брегу поред записа
Из кога шапућу ноћни
Разговори и цврчци

Тражио сам те на путу
Враћао се местима одмора
И подизао тиха насеља

Низ јаруге сам за тобом
Уз лавеж пса који јури
За кружним ображењима

Тражио сам те и повише
Змајског  срца које ћути
И тако ваздух расхлађује

И међу ретким лампионима
И већ заспалим стадима
И кућама белим и пустим

Тражио сам те по мраку
Као заборављени пород
Као штенац бачен

И молио се тихо невидимо
И гласно на врху брда
Изнесеном на раван храма

У мраку насупрот светлости
Која купаше цркву васиљевку
Тражио сам те по мраку


субота, 05. август 2017.

О УНУТРАШЊЕМ ЧОВЕКУ



У свету датости
Живот се у сталној
Запитаности прислужује

Ево питања једног
Које многоструке
Одговоре последује

Да ли унутрашњи човек
У остварењу своме
Жели на видело

Очи су одраз његов
И зато скрећемо поглед
Стављамо тамне наочари

Нудимо замену
Шарено скројене одеће
Маске многостуруке

Али када постане нужно
Све силази са нас
И бивамо разголићени

Када и голи смо
Одежда кожна
Крије унутрашњост

Али ни под њу
Очи нису кадре
Да завире

Јер он је као глас
Као дух над човеком
И шапуће

Прозбе непрестане

ИЗВОР ФОТОГРАФИЈЕ

уторак, 01. август 2017.

ДОК БРАЛА СИ КАНТАРИОН

ДОК БРАЛА СИ КАНТАРИОН
                                      Ратки

Планине су завесе
Које се на крају представе
Подижу ка небесима
Док траје процес одјаве
Још једног дана у коме
Видесмо неки добро, неки зло

Облаци, затечена вода
Развучени као четком
Мајстора акварелисте
Умочени у љубичасту боју
Насталу мешањем заходшег сунца
И свода који би вечно плав

Ако се боље загледа
Тела су су то развучена змајева
И ватра њина пламиња
За тек навученим застором
И глас, да ли рика, као лавља
Топи се у брзом прелажењу реке

Све се над негдашњим стаништем
Змајева дешава и под старим
Невидимим градом, заборављеним
Гарнизоном витешког реда
Коме и високи један деспот
А више песник припадао је

Планине су су завесе
Које се на почетку представе
Спуштају у наступајући мрак
Претворивши се у линију
Која месецу треба да буде
Путеводитељка, а путницима


Доказ да свет још увек постоји