петак, 10. фебруар 2017.

УПРКОС КИШАМА



Као дијете душа
Је моја у мени
Пс. (130, 2)

Добро је, кажем
Још увек цвркућу птице
Још пева стварање
И мајка говори стихове
Којим будило се робље

Иако тело ми је од мједи
И страх се преплиће
Са налетима кише
Добро је, кажем
Корачамо у доба празника

Браћа смо још увек
И порта вазнесењска
Прибира нас под крило
Као своју миљену пилад
Иако тежају нам тела

Добро је, кажем
Птице певају, антифоно
Са обе стране пута
Који се на узвишењу
Претвара у огњени стуб

Птице још увек певају
Упркос води небеској



Свети Василије Острошки
Жича 2016.

четвртак, 09. фебруар 2017.

КАО БОЛАНИ ДОЈЧИН



Тако су далеко певања
У овом такозваном миру
Мучи се душа да устане
Као Болани Дојчин
Јер ено под зидинама дана
Чека је мегдан

По пољу унутрашњем
Посред срца
Ено Георгије већ пробада
Алу страсти
Па и сам гине
Под венцем златним

И Димитрије са њим
Под ноге ставио врага
Зидине да утврди
Пут ка непропадљивом
И мору мироточном
Благоуханог сведочанства

Тако су далека певања
У овом такозваном миру
Мучи се душа да устане
Као Болани Дојчин


Ђурђевдан 2016.

ИЗВОР ФОТОГРАФИЈЕ

УЛАЗАК У ВРТ

Страшни су ратници
Под земљом војници одбране
Б. Миљковић (Одбрана земље)

Улазим пажљиво у врт
И лако, само лако
Мотиком обделавам земљу
Иако многи вичу удри
Готово богобајжљиво копам
Да не бих случајно узнемирио
Неког претка похрањеног
У капсули за путовање
Ка новој звезди
У сржи Космоса
Која се и Сунце правде
Назива

Јер ко ће да нас заступи
Кад ланац живота крене
У супротном смеру
Кад контраперспектива
Буде и дефинитивно оваплоћена
И постанемо очеви
Својих очева и дедови дедова
Сваки човек када постане карика
Која везује нас
За Творца и извор све суштине

Зато смерно као на своме
А опет поклоњеноме крешем
Разгранато дрвеће и узбуђено
Треперим да се то не осликава
Рука или лик везе битне
Оклопника који држи завет
Зато у покајању бојажљиво
Скидам са верига патину
И рђу са оклопа стружем
Да се опросте, позлате промашаји

И свака кап зноја, крви
Прими у залог
И засија новим светлом

ИЗВОР ФОТОГРАФИЈЕ

СЛУЖБА



Војници подижу гласове
И буду прашина
Иван В. Лалић (Римски квартет)

И као да служба
Нам је та
Да зримо у времену
Не бисмо ли изрекли
Глас само нама својствен

Да викнемо, или у миру
Смирењу подобни
Пробеседимо, изрекнемо
Реч која нам се
Бокори у грлу

Тај наизбежни усуд
Због кога нас славе
Али чешће прогоне
И сатиру
Да мелодија остане
Недописана

Јер само тако
Продужава се век
Свему ономе
Што пунотом времена
И крајем историје
Треба да замре

И као да служба
Нам је та
Глас да пустимо
Логос нови
Па опет
У земљу вратимо

И чајемо

БЛИЗАНЦИ ГЛАСОВА



Не видим ваша лица, али чујем
Ужас у вашем удвојеном гласу
          Иван В. Лалић (Сведоци)

Важи ли пророштво
Ако се ми претварамо
Да за њега не знамо
Замрло ли је
Међу корицама штампаним
У милионе примерака

Раздвојено у миријаде
Гласова
Чији су весници
Близанци небројене пастве

Јер немогуће је
По обећању датом
У књизи која је и библиотека
Да утихне глас
Пуштен из Извора
Који и Увор јесте

И гле, замукну људи
А птице, а зова...
Камење почиње да говори

Да ли пророштво делује
Ако у њега не верујемо
Или још горе
Ако се претварамо
Да за њега нисмо чули
Док једнојајчани близанци
Разносе пошту
Један у нашој

Други у суседној улици

петак, 27. јануар 2017.

РАЂАЊЕ ИЗ НЕВИДИМОГ



Тако близу мене
Други ваздух дишеш
Бранко Миљковић (Ариљски анђео)

Може ли Византинац
Да се роди толико касно
Као посмрче хиљадугодишње
Употребе светлости

И да ли семена
Којима се хранила (златоположена)
Стварно проклијавају у нама
Јер гледа нас са зида
Представа ратника Царства
Пронијар Христов
Између два друга
И високи архијереји
Са књигом пламене објаве
У рукама
И крилати младићи
Вечита браћа са мачевима
Али и са лекаријама
Које позајмљују
Бесребреницима

Може ли Византинац
Да се роди у време позно
Ако од овог ваздуха окађеног
Удахне
Или ако осети присуство
Негдањих рибара светлости

Може ли доћи до речи
Од заглушујуће буке
У коме човек засео је
На трон и заклања
Својом буном песму
Свјати Боже, Свјати Крепкиј
Док малтер се мрешка
Као опна
Под навалом времена
И показује обрисе невидимог
У мноштву брежуљака

Које свако различито чита

четвртак, 01. децембар 2016.

ЗАУПОКОЈЕНА ЗА ОЦА ПЕТРА Г.

Силазио си у најдубље јаме
Разваљујући сва врата
Не би ли што више
Овчица сачувао
И у блату, и у балеги
И у сваком живом песку
До колена, до појаса
А изнад, на рукама, раменима
Храм осликавао
Редовао порту у јабукама
Сањао крсно знамење
На врху Мораве, врху Груже
Сјајан и монументалан знак

У међувремену
Сабирао своје пилиће
И једва их од орлушина бранио
Јер хоће мрак на освештано
И безбожник на убожјака
А главна битка
Она у срцу, невидима, тешка
И газио те стампедо у сну
Али и у животу
Као некада Древнога

И непомјаник ти тикве
О главу лупао
Наследници лажних учења
Претили ћеле-кулом
Али опет би ти
Да само време је било то
Раме уз раме са Курсулом
За Вождом
У шанце над Краљевом
Или старим Градцем

Много се за тобом прашине
Тако да од гласова
Пеку очи
А увек када сам те сретао
Чинио си ми се јагње
Огрнуто вучјом кожом
Као и сваки Србин што је


---------------------------------
Али онај ништи и потребити
Најео се хлеба
Из твоје руке
А онај јаки и силни
Срео се са човеком
Налик малом Нестору

Иако Свештеник
Више си био човек
И то човек једнако народ
Каквом је врлином
Он китио своје врхове
И ти си китио истим
Каква га је нагриз
Хватала неспремна
И у срце уједала
И тебе је иста таква

Али како рече наш Павле
Будимо људи
Па свакоме понаоособ
Буди човек
Био си по томе човек
И веселник и мученик
И трудбеник и искушани

А чини ми се
Да бејах толико
Смео да ти затражим
Понеси ме
Да би ме на своја плећа
Ставио и носио докле треба
Related Posts Plugin for WordPress, Blogger...