среда, 18. април 2018.

ПРОЛЕЋНЕ БАСНЕ


I

Жуте главе маслачака
Већају по расутим групама
Свака сабрана по неком
Типику унутрашњем
Познају се велика општежића
Издалека уочљиве лавре
Па мали скитови са пар
Послушника и мнозином
Ближих и даљих самотника
Уроњених у идиоритмију траве

Пчеле лете и слећу
На жуте капе и кушају
Са њих сладост
Горчину искушења
Препуштају земљи да чисти

Док пчеле намерници путују
И маслачци иноци саборују
Љубичице преузеле равномерно
Сваки педаљ ливаде и воћњака
Узимаћи боју своју основну
Љубичасту разблажену белом

Јер април је на пола пута
До маја и сунце жури
Да огреје сваку главу
Пре кише
Која је предуслов
Новог доба

II

У напуштеном дворишту
Нарциси играју у колу
Већ изгорели од мириса
И сунца 

А недалеко голубови
Расправљају насред пута
О смислу беле линије
На скупу јеретичком
Ризикујући своје душе

Црни и жути лавежи
Плешу у разрађеној
Кореографији одбране
Задате линије дома

Ветар дува у лица
И све то оставља за собом
Као разочарани путник
У неверство јоргована
Који су лагали о боји
И осванули бели



ИЗВОР ФОТОГРАФИЈЕ

понедељак, 02. април 2018.

БИО - ЈЕСИ


               + Милану Ђокићу

I

Пуштени су снегови
А зима беше блага
И са пуно ведрине
Чини се да је све устављено
Да кући може да се врати
Мештер, а пре свега добри
И то у једину могућу собу
Једино преосталу, суву
Са три прозора која гледају
Ка сунцу које хода
Повијено јануарским данима
И поглед на зимзелена
Вечно витална дрвета јеле
И смреке
И поглед на парк
Негдашњи шанац и бој
И осмехе пролазника и деце
И поглед преко реке
У даљину ка цркви
Василици и небу

Сад пуштени су снегови
По којима ће се наши
Трагови открити и дешифровати

II

Чуда
Око те куће
Чија си душа био
Кајсија повијена увек пуна
Слатког плода
И смокве које никада
Не мрзну
Зеље високо
Као у Кероловој земљи
И џенерика заметнута
Увек са два казана
Обиље хране
За птице небеске
Птице земаљске
Цвеће и тисово дрво

Мирис темпертина
И боја које сабражавају
Виђења и сва чуда
И стварање, постање

Чуда
Око те куће
Чија душа
Био јеси


III

У свету коме је осмех
И свака благост јерес
Потопљеноме у злу
Безазленост зрачио си
Иако тукло је са свих страна
И када те разарало
Одсутво ликова замишљених
Рајски, преметнутих лепота
И крв твоја сопствена
Када носила је отров
Безазленост зрачио јеси
Немерљивост човека
Наслућивао си
И покушаји визирања
И перспективе донели су
Ти патњу и сваку муку
Несамерљивост човека
Који Несамерљивог је икона
Тражио си у пигментима
И стварао дело достојно
Те несамерљивости
Јер и сам, то види се сад,
По несамерљивости
Ходио јеси у свету граница
Који наизглед непрегледан је
У коме осмех и благост
Изнимка су и јерес
Безазлен био јеси

уторак, 13. март 2018.

ЗАУПОКОЈЕНА ЗА МИЛАНА ЂОКИЋА


Отишао си у ливаде
У којима се злате траве
И сребрно светлуца вода
Лековитих извора детињства
У ливаде пренесене у приче
Над којима се црква Ленина
Вечито брине и водолечи

Међу црквишта откривена
Простим женама у сновима
И свећама које волшебно
Пале се уз моравске обале
И свеце само народу пуком
Знане, јер ходају и жању са њима

Пред Оног којег си нахранио
Небројено пута када ти у лику
Ближњег долазио да се насити
И пред Оног кога обуче
Зимом разрушеног тела
Пред твојом кућом и ствараоницом
И пред Оног кога примио си
Кад главу немадоху где
Да склоне бездомници
Браћа твоја
Отишао јеси

Од сада ћемо те сретати
У детаљима слика обасјаних
Ненаданим светлом које памти
Твој лик или природу или твоју душу
Међу стиховима ходочашћа
На врху Радочела, око белог мермера
Студеничког или градачког
У Враћевшници иза које  је
Србија тамна шума
Или у дечанском ноктурну
Који свираше твој дух
У утишаности пред Атосом
У епопеји док се градила Жича

И у језику старине
И језику Јована Громова
Лику одбеглог са живописа
Или угреба непознатог трудоделника
Какав и сам био јеси

Подај Господе, Милану
Слаткопојцу и зографу
Места у валерима вишњим
Име у слоговима небеским

Услиши ликове измољене
Сабора ображених светих
Руком и молитвом његовом

И у месту светлом насели га
Амин.


понедељак, 12. март 2018.

СЛИКАР И ПЕСНИК

Пошао Мића Михајловић
Цртежом
Срео нагу девојку
На коњу

У руци јој геометарски
Црвено-бели штап
На цртежу црно-бели
Њиме на међу
Туђег сна
Показује

Тамо забринути човек виче:
Онај гад Мика Антић
Моје песме пише
Са женом ми леже
И гроб ми кани узети!

Тада Мића узе гумицу
И сигурну белину раздели
Песнику речи да насели

понедељак, 26. фебруар 2018.

СТАЛКЕР


Хвата се ледена скрама
Мирише однекуд снег
Разгорева срце сликама
Некада знатних брда и дана
Који беху дуги унедоглед и зими
Улица је пуста, нема деце
Која у дугим данима обитавају

Огњеног стуба опомињемо се
И кажемо: од њега почиње
Бројање новог лета, времена
Будући да следимо једног цара
Који се пре триста година
Определио за овај дан
Дан огњеног Василија

Огњеног како нам сведочи
Суза Јефрем из пустиње сиријске
А голуб нам говори још нешто
Јер погрузи се у Јордану
У истом трену када и Василије
Ученик философа Атинских
Док се огњем не испуни
Надомак несагориве купине

Прилази нам север с мраком
Уносећи розете снега у порте
И почиње тиха, ненаметљива мена
Јер хлад и лед  не могу
Срце огњено и љубавно да заледе
У Саровској шуми где се
Један медвед и мноштво људи
Огријало на милости коју
Сведочаше анђела имењак
Серафим

У кадар улази пас самотњак
Избегао са платна, из филма
АндрејаТарковског
А ја да ли сам Сталкер
Човек упућен на тајну
Храбар и бојажљив истовремено
Осетих се страником недавно
У времену и свету
Као да лежим на води

Уместо да ходам по њој
Испуњен огњеном вером
И разбукталим срцем
Надомак сузе, страник смрти
Улица је пуста,  нема деце
Која у дугим данима обитавају

УСКОРО ИЗЛАЗИ ДРУГО ИЗДАЊЕ КЊИГЕ "КОСОВСКИ ПРОЗБЕНИК"


Друго издање збирке КОСОВСКИ ПРОЗБЕНИК треба ускоро да изађе у издању ГЛАСА СРБИЈЕ из Краљева. Дизајн корица графички дизајнер Бојан Вуксановић, а репродукције на њима дело су академског сликара Милана Ђокића.

уторак, 20. фебруар 2018.

ВАС ДАН ЗА ЈЕФРЕМОМ



Вас задушни дан ишао сам
За Јефремом, вођен његовим
Мистичним присуством
Од повечерја у коме ми се
Еуфрат и Сирија привише у речи
Целе ноћи покриваше ме
Да се од страхова тмине
Не заледим и хронично не озебем

Вас дан, а стварно поче с јутра
Будише ме нека воља дарована
Упркос колапсу енергије
И страшном бесмислу магле
Која покривала је свет и сунце
Некако су се отклониле моје
Бољке и мисли бољезне и тромост

Вас дан ходих за Јефремом
Али не кроз пустињу Сиријску
Већ кроз дан задушни
И прво ме проведе кроз
Мокри ваздух до сувог копна
Светосавског храма у коме
Образом ми се и показа
Ту међу свећама упаљеним
И поринутим у плодове земље
Молитва заупокојена се зачела

Вас дан ходих у Јефремовим
Благословима и мењаху се путеви
И дођох у кућу свога ујака
Који се зачуди како ме
Толико дуго нема и рече још
Да се спрема се за одлазак
Много ми је година, рече
Осамдесет две, све полуседећи
На болесничкој постељи
Боле га ноге, а ја му пренесох
Поздраве од Жарка Јеринића
Поздраве давне младости

Вас дан ходих Јефремом
У духу и не беше тешко
Пешачити и савладавати страхове
Узнемираних паса разасутих
По стазама и пољима на служби
Чувара течевине људи, нагомилане
Које нигде зачудо нисам могао
Да видим задушног дана

Вас дан идох за Јефремом
Познатим, а запостављеним ходиштима
Тако се обрех и међу браћом
Младим и љубазним људима
Поред реке где њихов скромни
Дом заливају ветрови
Они су насмејани и говоре
Познатим гласовима предака

Вас дан до вечерње идох
Вођен Јефремом до Жиче
И тамо као и јутрос ступих
На копно Светог Саве
Неодељено копно од неба
У коме појаше се служба
Да исправисја молитва моја

И тада кроз речи благослова
Видех да дан се предаје
Игњатију Богоносцу
И дан и пут и путник


Задушнице 2018.

понедељак, 12. фебруар 2018.

САН БАЈКОСЛОВЦА



Плачи Рашо, плачи
Ту сам, бићу ја ту
                  Хадерсфилд


Једном се бајскословац
Нашао у сну који се отвара
Постепено, у магли завичаја
У којој не разазнаје
Познате пределе, мада мириси
Су ту и понеки гласови били

И он посеже јединим леком
Уђе у двориште заборављено
У неким тренуцима детињства
Поче ту да гради нову поставку
Сцену сигурности и извесне
Заштите старијих који ту
Лебдеше као хранитељи

Ипак сан је варљива
Дисциплина и поче да саздава
Различите створове и ватру
Бајкословац научен да распоређује
Чудесно облике тражио је
Узалудно суштину дворишта
Док му се не јави син
У облику гласова јаве

Тада узлази стварност као вал
Иако задремао на фотељи
До њега допираше ватромет
Из Кореје која упркос
Дилерима демократије
Жели да сама са собом буде
Једно

Надире и вода Еуфрата
Која носи мостове и мир
Јер доши су измиритељи са страна
Да творе благостање
Преко телесина Сиријаца

Толики је талас да удара
И бајкословац би хтео
Бар да је поново у магли
Од које би могао да ваја
Своје гасовите светове
Али долазе вести и о пресељењу
Отишао је Небојша Глоговац
У Горњу Херцеговину

Врати се у своју бајку
Бајкословче, дозиваше га
Ликови и предели који постоје
Само по њему, по сну
Једног човека, слабог
Тражи га и вапије свет
Крхко изграђен унутар
Самог бића које сања

Вечито будан и на стражи
Покушава да се сети
Лозинке свога срца
Јер док је не изговори
Не може да заплаче

Док син га дрмуса

И обавештава да је гладан

четвртак, 01. фебруар 2018.

ЈОВАЊДАНСКЕ БАЈКЕ


I

Свет и оно што је од њега
Остало видљиво потања у маглу
Као у пену шлага од ваниле
Слика слична амбијенту тајне
У којој ловац Генадиј са својим псом
Лови хермелине и јаше на сметовима

Не, зачудо није толико хладно
На врхунцу зиме и нема снега
Бар нема за санкање и грају
Замичу под покривач сумрака и магле
Свечари са шареним кесама
У којима носе вино, бутељно црно

Већ су зажигане славске воштанице
И бајка може да се досања
Да се домашта сећање и детињство
У трену баш када је то неопходно
Драгић, био би друг Генадијев
Развлачи хармонику и почиње песма
А пева је бајка, пева је за (не)заборав

Речи песама су обичне али постоји
Магија часа освећење сабраних
Јер бајка се баш у тренутку пише
Боље рећи говори и сан траје
Сви певају и зло не мисле, 
Сви постају део бајке, предања
Некако млади, а тако древни


Свет и оно што се од њега не види
Постаје бајка и нови позив на сан


II

Некада давно, иза тридесет
Иза четрдесет година
Падоше високи снегови
И ноћ је била дубља
И дрвеће високо до неба
Задесили се намерници
То беше петак и самилост
Бубњара удараше своје тактове
Док је човек коме су сметови
Заувек завејали косу
Седео на отоману под иконом

Да ли рекох да беше петак
И трпеза посна и пасуљ мељанац
Са радија је допирало шуштање
Иза гласа који говори вести
Нагласком текшашког ренџера

Некада давно дођоше три госта
У ходочашће на Јовањдан
И пси су лајали негде у брдима
И хармонике и повици повише куће
Која беше сама и готово заспала
У миру који донела је Снежна краљица

Када је заиграла сијалица
Разлетеле су се искре честитања
И четири ватре сабрале су се
Као жишци под образом
Сина пустиње и пророка спасења


Некада давно иза година 

недеља, 28. јануар 2018.

ДОК ГОРИ ПРОХОР ПЧИЊСКИ






ДОК ГОРИ ПРОХОР ПЧИЊСКИ

Нож се обрео поред хлеба
У со се умачу три прста
Дижу се здравице и испија
Жеља за благословима

Док гори Прохор Пчињски

Таксиста избацује псовку
Резервисану за кружни ток
А потајно дише надом
Мислећи на ситну децу

Док гори Прохор Пчињски

Хорови деце ускликују
У холовима школа
Учитељице се мешкоље на столицама
Директори се диче статистиком

Док гори Прохор Пчињски

Нема никакве узбуне, забуне
Све мора по плану да тече
Очитавам бар код са леве руке
Увек када улазим у зграду

Док гори Прохор Пчињски

Не смем да заустим
Да викнем „Пожар!“ из свег гласа
Страх и брига су слабости
Због којих се плаћа глоба

Док гори Прохор Пчињски

Ипак гори кад Вам кажем
Мислим у себи док прелазим улицу
Говорим шапатом и, ваљда, спасих се
Овога Савиндана на минус четири

Док гори Прохор Пчињски

петак, 12. јануар 2018.

НА ЗАПАДНОЈ СТРАНИ



Код нас на западној страни
Промичу крупне пахуље
Али, бојажљиво, у назначењу
У оклевању зиме збуњена јагорчевина
Цвета узимајући боје и мирисе љубичице

Улазимо у вече пред свечарење
А дан цео освећен је именом
Именданом Светог Саве у параклису
Уз Спасову цркву поје се тропар
Пустиножитељу и образу кротости

На старом гробљу притиснути сводом
Незграпне капеле без крстова
Испраћамо песниковог оца
Ка месту мирном, ка месту светом
Голуб чије су боје
Трешко разазнатљиве, прелеће
Изнад наших глава и сандука

Док горе свећице у нашим рукама
Ухваћених зимом као рукавицама
Опелу даје ритам голубији марш
По симсу капеле, танушна шкрипа
Сетим се приче Д.В. о привременом
Боравку душе по смрти
Моја мајка је тако виђала пчелу
На свим поменима које смо
Давали нани нашој, матици

Код нас на западној страни
Промиче крупни снег
Мешају се свечарства са подушјима
Славимо свете наше претке
Високе у победи над свом сујетом
Пратимо савременике у друго
Место где нема бола ни воздиханија
Молећи блажене да их приме
Под окриље своје и дочекају их

Као што беше велики дочек
Свега неба када се Освећени
Из Палестинске пустиње селио
Када се онај који уздржа
И не куша јабуку, понуђену
У свету безазленства голубијег
И змијске мудрости, која без прве
Премеће се у суноврат и смрт

Код нас на западној страни

У времену

четвртак, 11. јануар 2018.

ИСПРАЋАЈ ПУТНИКА



Испраћамо школског друга
Путује за Аустрију
Ми смо напети у ишчекивању
Провирујемо на пут, причамо
Он насмејан, без икаквих брига
Шали се и чуди нашој нервози

Пратимо школског у печалбу
Тамо Бечу пере плехове
У посластичарници неког Горанца
Потпуно помирен са својом
Невидљивошћу и незнатношћу

Пратимо човека сна
У нову домовину која га је
Одмах ставила тамо
Где му је место
Без привидног права гласа
И папиролошке једнакости

Испраћамо смиреног и веселог
Јер тамо где иде чега га
Редовна плата и плаћени одмор
Нико му тамо не тражи
Да држи пушку и брани Аустрију
Нити се захтева од њега одговорност

Испраћамо школског друга
У Аустрију и знмо да  ће
Плехови за кремпите и шампите
Бити чисти, јер он је педантан
И да ће за то време
Његово двориште да почива у корову

Он не жели да неко други
Уместо њега уређује двориште
Око куће његових родитеља
Јер та га оструга и коприва
Мотивишу да поново дође овамо

Испраћамо школског у Аустрију
Размењујемо осмехе и љубимо се
Док пакујемо торбе
Пуне ајвара, сира и домаће ракије
Као што смо се осмехивали
И грлили када смо га дочекивали

Јер само нам је то остало
Та једна заједничка тема
Испаћамо друга, неког странца
Који је растао међу нама
А постао Аустријанац


среда, 03. јануар 2018.

ПЛЕЈ ЛИСТА Streets of Philadephija

ПЛЕЈ ЛИСТА
Streets of Philadephija

Човек сам са лед сијалицом
У џепу, избледеле вијетнамке
Прелазим мост, надомак градa
Отказала је светиљка
Намењена петогодишњој жизни

Човек сам са иконом у џепу
На њој приказан је монах
Кога је пред Жичом из смрти
Вратио бесмртни другоапостолник
Јер било је питање завета
И питање вечности једне мисли

Прелазим мост, надомак града
Сунце ми је за леђима
А галебови над главом
Други људи пролазе као појаве
Као директни близанци
Који имају по неку иконицу
У џепу или баш лед сијалицу

Прелазим мост, надомак града
Мислим о ораху, тврдом дрвету
Чије одбачено парче постаће
Престо осликаног Спаситеља
И на мноштво књига које
О томе посредно говоре
Украшене именима светих

На њима, неретко приказан
Понеки је монах, благог лица
Чија се племенитост уселила
На лица књижарица
Које кафеном кашичицом
Пресипају тамјан у кутијице
И благо, ненаметљиво зборе и сведоче

Човек сам са лед сијалицом
У џепу, избледеле вијетнамке
И бирам којим путем назад
Преко новог или старог моста
То је у мојој моћи
До тачке А или Б, пресликавањем
Инверзијом, правећи се
Да је то што је под новим ново

Прелазим мост, пресликану дуж
Заборавих да кажем
Згаслу жаруљу  заменио сам новом
Са иконицом у џепу и картицама
Сунце се настањује на лице
А галебови се враћају небом
Људи су и даље близанци
Чије право обезбеђује
Фискални рачун неке трговине

Човек сам са сијалицом у џепу
И ходам у ритму пискавог звука
Streets of Philadephija

Који производи мој мобилни телефон