недеља, 27. децембар 2015.

ЈЕЗЕРО, НИКОЛАЈ, ЖИЧА

ЈЕЗЕРО, НИКОЛАЈ, ЖИЧА

                             Небојши Дугалићу

Ако смо и у језеру
Па нека је оно и у Жичи
Које нико језером не зове
Ми њиме не пловимо
Нити од воде његове пијемо
Дишемо њиме
Али плућа нам се
Не испуњавају водом
Јер оно од воде и није
Већ од Духа

Риба и крст поју у њему
Девице силазе са фресака
Да би на трен одремале
У високим столицама
Док одежде њихове
Источим мотивима ображене
Траже очи нових зографа
Који у језеру овом
Насипе украшавају сликама
Песме испеване спасењем

У језеру молитвама изливеном
Из срца другоапостолног нам
Који донесе са југа
Сунце и богомоље наткривене
Па једну смести поред живе воде
Другу на стену, трећу Богородичину
На брдо сред некрополе будуће
Стојимо а нисмо увек сигурни
У то да ли дишемо
Или инерција света делује

Ако смо у језеру Духа
У које Жича поринута је


уторак, 22. децембар 2015.

ПЛОВИДБА

ПЛОВИДБА

Зорану Недељковићу

Ако прећи реку
Значи исто што и путовати
Ако је башта кафеа
Исто што и брод
И ако су два стара друга
На подневном еспресу
Исто што и аудиторијум
Онда смо се отиснули
Ведрог децембарског дана
Реком која се само по једном
Изгубљеном слову разликује
Од римске
И беседили попут античких
Философа или боље рећи
Као два теолога на саборима
Које сазиваху древни цареви
Прелазили из епохе у епоху
Овлаш се дотицали људског порекла
Краја историје, почетка вечности
Осмог дана стварања
Разјашњавајући, прво сами себи,
Па тек онда захвалним
Слушаоцима, судбину људског бића

Ако је прећи реку
Исто што и путовати
И ако се по светлости
Пловити може


+Зачеће Свете Ане 2015.

понедељак, 21. децембар 2015.

СУПРОТНО ЗАБОРАВУ

СУПРОТНО ЗАБОРАВУ

Да л враћа се то изненада далеки бог детињства
Ил смрт нам се, можда, указује прерушена
Слободан Ракитић, Сенке на кућном прагу

Данас сам срео
Заборављеног човека
Прелазио је преко улице
Из димензије напуштене
Остављене само крајичцима
Погледа или фрагментима сна

Он је исти онај човек
Какав је и био
Само старији у црној кошуљи
Каже изгубио је оца
Пре неких дан, два, три...
(Да ли сам и ја онај исти
Само старији као и он
Човек уроњен у судбину)

Питам га за актера
Мог јутрошњег сна
Чија је сцена била у кући
Још једног, мада мање,
Заборављеног човека
Који је, такође, исти као и некад
Само мало старији

Поче да набраја добро позната
Имена дечака који су се окупили
Да среде један плац
Поред реке детињства
Која је иста као и раније
Само је надошла
У реку зрелости на путу
Потпуног заборава


Ваведење 2015.

понедељак, 14. децембар 2015.

ТУМАЧЕЊЕ ОДРАЗА

ТУМАЧЕЊЕ ОДРАЗА

Јер сада видимо
као у огледалу, у загонетки
                             1.Кор. 13,12

Тумачим свет од првог дана
Кроз његове боје, мирисе
Начине појављивања
Кроз погоду и непогоду

Он је увек ино
И увек привлачно
Тумачим јер хтео бих
Да моја рука буде он

И сама мисао да извор
Света загонетног буде
Али јавља се позив
Као са висине, као из сржи

Опомиње на позвање
Првим потезима устројено
И уместо простора
Огледало постаје све

У њему лик свој тражим
И не налазим, осим налични
Суштина које вре, распламсавају
И тиме растачу сваку сличност

Тумачим свет одраза
Помешаних страна и испретураних
Погледа, решавам загонетку
Огледала које изврће светлост

И њоме храни тајну
Уграђену у прве две речи
Извођења из ништавила
Нека буде...



петак, 11. децембар 2015.

СУПСТИТУТ ТИШИНЕ

СУПСТИТУТ ТИШИНЕ

Језици ће замукнути
знање ће престати
                  1.кор. 13,8

Осећам, понекад
Како ми се језик суши
Језик говора, не тела
Чили он, умире
И поново се диже
Из унутрашње шифре
Задатости срца
Боље рећи
Сувишка

Таман помислим
(А мисао је друго
Агрегатно стање говора)
Вратнице уста мојих
Заклопише се
У неземаљском миру
Хармонији универзума

Кад оно непријатељ
Стао на врата
И ваби речи
Призива утишану буку
Загушене немире разиграва
И језик сада нарастао
Не излази напоље
Почиње изнутра
Да  говори

Да засијава душу
Разним семенима сујете
Из кога ниче псовка
И свако зло дело
Језика нагрђеног
И злоупотребљеног



уторак, 08. децембар 2015.

У СТАНИШТУ ЗМАЈЕВА

У СТАНИШТУ ЗМАЈЕВА

У гротлу сам
Станишту одавно изумрлог
Змаја
Около символика
Ватра коју је родила туга
И јед  и љутина
Па лед последњи чувар
Срца

Како човек да зарида
Да сети се свога промашаја
И како заборавити минуле
Не, њих заборавити
Него силу њихову
Благотворну

А лишће покошено је
Налетима кошаве
Нараста арабеска на тлу
И све почиње свето
Да буде
Да тражи своју песму
И обожавање

У времену сам
Станишту змајева
Видимих и невидимих
Наших и иних
Спољашњих и унутрашњих
У станишту
Срца
Које решило је

Ка висинама 

О СВАЂИ

О СВАЂИ

Обориће један другога
Језиком својим
                             ПС. 63,8

Када говор постаје талас
Попусте уставе уздржања
И крене поход речи
У борбеном распореду срџбе

Речи на речи, говор на говор
Палаца пламе3н, уејда змија
Грцају у свакој муци
Говорник и саговорник

Сужавају се могућности
Све мање бираних речи
Множе се паклена дејства
Речи сумпорне и огњене

Престају благовесне поруке
Ангелско се суновраћује у зевер
И као да човека више нема
Претвара се вода у сирће

Ко руши кога, кога руши ко
Која је је сила надвладала
Над пораженим људима
Чији језици плешу

Над пораженим душама



четвртак, 12. новембар 2015.

ПЕСАК

ПЕСАК

Жедна је тебе душа моја
За тобом чезне тело моје
У земљи сухој и безводној
                    Псалам. 62,1

Песак тескобе застире
Свакодневицу
У пустињу претвара се
Реч пуста је
Затечени човек
У мени застао
И гледа самога себе

Тишина међу мислима

Гледа кроз прозор
Тражи себе у песку
Који од врта ваја
Скулптуру обичности
Не помера се ништа
Осим, можда, облака

На екрану се смењују
Садржаји
Човек из себе изашао
Гледа, слуша
Смењују се ликови
Он тражи свој
Многи се у њега
Маскирали

И говоре, говоре
Из песка
Они су песак
Човек повири у себе
Песак
Помера се у ритму
Нечијег срца

недеља, 08. новембар 2015.

СЕЋАЊЕ У ЈЕСЕН

СЕЋАЊЕ У ЈЕСЕН
+ Бати Ђоковићу

Заборавио сам те,
Умало,
Све док на бувљаку
Не сретох се
Са неколико твојих књига
Пабирчење твоје жетве
Почело је
И семење разноси се

Да ти кажем јесен је
И дрвеће опхрвавају
Топле боје
На образима весници
Већ пецкају

Отварам књигу

И јесен која подсећа

петак, 30. октобар 2015.

КЕЛИЈА: Бројанице IV


Сада се броји дланом
Прсти само почињу низ
Оштри се редови круне
И пада по три по десет
Хлеб насушни дај нам днес
Тече бројаница оштрог круха

Бриде дланови пресних одрицања
Расте купа сите наде

ИЗВОР ФОТОГРАФИЈЕ

четвртак, 22. октобар 2015.

КЕЛИЈА: Бројанице III

Светла свила међу трском
Најављује бројања нова
Расте под мишком листа
Капсула у којој се мешкоље
Зрна бела, дубоко срасла
У тело воденог...

Светла свила међу трском
Вијори као застава будућег хлеба



петак, 16. октобар 2015.

КЕЛИЈА: Бројанице II

Сакупљам зрна са пода
А она уствари су семена
Залихе хране  и снаге
Која пробија земљу
На путу, путу ка сунцу
У незадрживом походу живота

Сакупљам семена разбројана
И дајем им имена



четвртак, 15. октобар 2015.

КЕЛИЈА: Бројанице I

Бела зрна беже по поду
Разврставајући се у сазвежђа
Неко би одмах тражио судбину
Неко ко верује у случај
И да се пасуљ просипа
Неком стихијом непланираном

Бела зрна заузимају своја места
Одређена непогрешивим Промислом


уторак, 06. октобар 2015.

ПРЕНОС МОШТИЈУ СТЕФАНА ПРВОВЕНЧАНОГ


У време ово долази краљ наш
Долази са све својим гробом
И као да сва Студеница
Са реком и оштрим ваздухом
Прилази с њим
И монаси као пчеле по граду
Као међу отровним биљем
Лете спуштених погледа
Да их не привуче цвет греха
И полен његов не однесу
У трмку белу, припитомљену

Радуј се граде на рекама
Радуј се јер те посети први
Који венча се краљевским именом
Радуј се јер удостојио си се посете
Радуј се јер не угаси се светло
Светиљки твојих
Радуј се са звонима храмова твојих
Радуј се сабором свештеним
Радуј се са децом твојим
Која падоше молебно
Пред кивотом Преподобног
Радуј се јер светиња од тебе не одбеже
Радуј се граде на рекама
Символе краљевког имена
Радуј се јер се у теби узнесе пјеније
Радуј се Симоне преподобни


II
У време ово Жича је винута
И ктитор њен пожелео је
Да законачи у дому своме
И као некада пред нама
Васкрсава краљевство
И излива се синодик православља
И Сава поново нас гледа
Са спрата припрате међу књигама
Староставним из евангелија истеклих

Радуј се лавро братске слоге
Радуј се порфирна одеждо
Свих наших храмова
Радуј се јер у миру дочекујеш
Ктитора и утемељивача твога
Радуј се византијска барко
За огњени стуб привезана
Радуј се светињо коју света браћа
Светошћу слоге своје подигоше
Радуј се по златној жици именована
Радуј се крлетко светлости
У којој се песма узнесе
Радуј се Симоне преподобни


Краљевдан 2015.

Промоција књиге ВИЗАНТИЈСКИ ВИШЕБОЈ у Краљеву

КУЛТУРНИ ЦЕНТАР „РИБНИЦА“
НАРОДНА БИБЛИОТЕКА „СТЕФАН ПРВОВЕНЧАНИ“
КЊИЖЕВНИ КЛУБ КРАЉЕВО

ОРГАНИЗУЈУ ПРОМОЦИЈУ КЊИГЕ:

Учествују:

Милица Миленковић, рецензент
Вукман Ракочевић, глумац
Александар Марић, аутор

III спрат краљевачке библиотеке

Четвртак, 08. октобар у 18 часова

понедељак, 05. октобар 2015.

КЕЛИЈА: ЗАОКРУЖИВАЊЕ VII

Зидине од живе твари
Невидиме, јер видљиво је све
Забележено као на византијској икони
Јер дух побеђује после труда
Записаног на тестаменту
Који држи светац
Лика запетог као лук

Покајте се

Јер се приближи царство

субота, 03. октобар 2015.

КЕЛИЈА: ЗАОКРУЖИВАЊЕ VI



Поред пута ка келији
У ставу мирно озбиљна гарда
Држи у зеленим рукама гранате
Чији се прах распрскава
У зделама зимских доручака

Поред пута лоза у гроздовима

Заузела је позу покорног дворјанина

среда, 30. септембар 2015.

КЕЛИЈА: ЗАОКРУЖИВАЊЕ V

Рад владике жичког Јустина
У порти мноштво параклиса
Неки поју под земљом
Песму заслађену и скробну
Други ничу из траве
Ограђени трном и листом
Најстарији на пирговима
Чији стубови су дубоко изборани

Параклиси пружају тремове

Препуне шљива, јабука и крушака

понедељак, 28. септембар 2015.

КЕЛИЈА: ЗАОКРУЖИВАЊЕ IV

Пролазе као по сувом
Одабрани чежњом
Или истрајношћу под сунцем
До капије замандаљене
Символички тешко закукуљене
А довољна је воља
И смела рука

Зашкрипе шарке и одјекну

Као власи коњске под песмом

субота, 26. септембар 2015.

КЕЛИЈА: ЗАОКРУЖИВАЊЕ III

КЕЛИЈА: ЗАОКРУЖИВАЊЕ III

Порта је опредмећена
Сенка пирамиде
Одавно поринуте
Врхом боде раскршће
Подстичући дилему морепловаца
Јер на мору су сасушеном

Порта се ушиљила

Дубоко у свет путева

среда, 23. септембар 2015.

КЕЛИЈА: ЗАОКРУЖИВАЊЕ II

КЕЛИЈА: ЗАОКРУЖИВАЊЕ II

Нико се не би прекрстио
Ни намерник ни свакодневни
На житијском путу
Али у њој је лик свеца
У патинираном  дрвеном  раму
Лик као лук запети

Нико се не би прекрстио

Али застаје поглед

петак, 18. септембар 2015.

КЕЛИЈА: Заокруживање I


КЕЛИЈА: Заокруживање I

Келија је видљива
Али у контраперспективи
Она је бели кућерак
Уместо знамења
На њеном крову је
Стари стубић за струју
На чудан начин изукрштан

Келија је осликана

У контраперспективи

понедељак, 14. септембар 2015.

Представљање књиге ВИЗАНТИЈСКИ ВИШЕБОЈ


У уторак 15. септембра, у Студентском културном центру Крагујевац, биће одржана промоција књиге Александра Марића ВИЗАНТИЈСКИ ВИШЕБОЈ која је 2014. године награђена наградом ГОРДАНА ТОДОРОВИЋ. Са аутором ће разговарати песник Ненад Глишић. Промоција почиње у 19 часова.

недеља, 16. август 2015.

ПОЗИВ НА СЛУЖБУ

Изађи пред планину
Која се на очиглед
Спушта у реку
У Товарницу

Изађи на међустепеник
Земље која се пење
Окрени леђа тишини

Птице почињу да певају
У трену кад Сунце оде
Упредајући заосталу светлост
У похвале минулом дану

Пожури из куће
Чији трем запоседа трава
И прими песму

Стани пред планину
На језичак земље
Путевима ухваћен
Као у маказе

Занемари задоцнелу тестеру
И псовку којом пастир
Васпитава непослушног брава

Искључи поглед
Остани само у слуху
Успори дисање
Почиње служба

Заходшем дану

петак, 07. август 2015.

ЗАУПОКОЈЕНА ЗА СТЕВАНА РАИЧКОВИЋА

ЗАУПОКОЈЕНА ЗА СТЕВАНА РАИЧКОВИЋА

Окамењено је време
И сан тврд је твој
У травама из којих
Усправља се песма
Налик човеку

Сферу лирике
Добро зачинио си собом
А сенка која облетала је
Изгубила је битку
У одсудном трену

Да ли нас сада гледаш
Лежећи наузнак
У небеској ливади
Препуној флороликих облака
Јер чини се као да још певаш

Подај Господе Стевану
Од биља и смиља
Који душе читао је
У мраву и у трави
Мерећи их на кантару
Своје поетике

Добру меру и благу песму
Загрљај Каравладимира
Спремног да опрости
Вечност успостављену песмом


Амин

понедељак, 03. август 2015.

О ТКАЊУ по Бориславу Радовићу

О ТКАЊУ

Митска прича

У тканицу
После бронзаних
И златних нити
После конопљаних
И памучних конаца
Уплићемо наше
Пластичне струне

А митови наши
Некада спаковани
У гудало, коњску длаку
Па на папир и пергамент
Сада се слажу у
Фасцикле електронске
У меморије
Са именом муње

И како одмиче време
Владари под којима стењасмо
Бивају све светлији
И дани они мучни

Све памучнији и лепши


ИЗВОР ФОТОГРАФИЈЕ

петак, 31. јул 2015.

НАЛАЗИШТЕ

НАЛАЗИШТЕ

Све доби у строгости пресуде
Обрт са светлошћу Борислав Радовић

Више нема људи
Полазимо ка новом
Храништу

Напустио нас је
Бог од камена
Отишао у прах

Нико не сме
Од људи
Да дотакне ове настане

Неко јачи дао је суд
Померање земље
Била је праведна казна

Зато ће проћи много
Јер много треба
Да заборави се

И да нова несмотреност
Крене да преподиже
Трави и глогу препуштено

Више нема људи
Који знају за пресуду
А они који долазе

У нашој несрећи и коби
Видеће само уметност
И трунке сопствене повести


Повести која се понавља


(НЕ)ИЗВЕСНОСТ

(НЕ)ИЗВЕСНОСТ

Над светом се пустила
Роса из неизвесне твари
Ноћу Борислав Радовић

Ми не знамо
Док прска вода
У искону задатој литији
Кроз земљу, мртву
Кроз живу
Да ли нас кропи благост
Или ће гљиве да проникну
Кроз сваки плод
Као ватра унутрашња

Ми смо у страху
Ако у нади нисмо
Брецамо на сваку кап
И заборављамо
Како се глава прислања
Да прими искре
Благодатне росе

Ми никада нисмо сигурни
Ако не верујемо
У узвишеност неба
И тачни прорачун милости
Којим дише васељена
На тврдом обећању

Постављена

СИНАЈСКА ЕНКАУСТИКА по песми Борислава Радовића

СИНАЈСКА ЕНКАУСТИКА

Фајумско портретисање

Восак
Не, то је свет
Спреман за обликовање

Хоће ли светло
Или само оваплоћење
Светла

Својом благом
У свему младом
И старом страном суда

Приказати
У једном захвату
И васкрсење и апокалипсу

Старац дана
И вечита младост
У воску


У свету

ЗАВИСНОСТ ОД БИЉА

ЗАВИСНОСТ ОД БИЉА

Шума

Све зависи од тога
Да ли вода у нама
Кључа или мрзне
Па пут кроз шуму
Тамни лавиринт је
Бестрагије
Или у стању другом
Излаз у пуна плућа
За одбеглог из света

Све зависи од тога
Да ли нас сенка плаши
И шумор борових крошњи
Или у контексту другом
Сенка постаје хлад
А шумор песма заборављена
Док напуштали смо детињство

Све зависи од човека
Да ли ће такт кљуном
Бити ритам живота
Или у слушању другом
Посмртни марш ненадани

Све зависи од шуме
У човеку
Букове или багремове
Водом штедре
Или трњем исплетене

Све зависи од младара
Или пањева
Од стања првог
Стања другог
И биља које ниче

Душом човековом


четвртак, 30. јул 2015.

ПАРАКЛИС У ЖИЧИ

ПАРАКЛИС У ЖИЧИ

Све је то већ одвише древно
И дрвено степениште и мали прозори
И песма која се чује са спрата
Који није спрат већ храм

Осврћем се, по зидовима
Представе житија, рођења и усековања
Крштава Јован Христа
Па Христос благосиља рану

У тренутку помислим на аутора
Живописца који све ослика
Међуратном Византијом
Гледајући на представе
Немањићких манастира

(узгред међуратно све је
изграђено у доба мира
а ми смо у неком несхватљивом
стању мировања
које издужује нерве)

Али све је то одвећ древно
И прича да на Ивањдан беше топло
И да је цвеће падало у загрљај
Ивањским венцима на главама деце

Лето крунишући

2015.


среда, 22. јул 2015.

Нова књига: ВИЗАНТИЈСКИ ВИШЕБОЈ


У издању "Бдења" из Сврљига изашла је из штампе нова књига поезије ВИЗАНТИЈСКИ ВИШЕБОЈ која је награђена наградом "Гордана Тодоровић" за 2014. годину. Заитересовани нека се јаве на мејл maric.aleks@gmail.com или на телефон 064 237 22 55




КАЛИГРАФСКО ЛИВЕЊЕ ЛЕТОПИСА

(Никола Александар Марић ВИЗАНТИЈСКИ ВИШЕБОЈ)

Својом најновијом збирком песама Визан­тиј­ски вишебој, награђеном на песничкој ма­ни­фестацији Дани Гордане Тодоровић истои­ме­ном наградом 2014. године, Александар Ма­рић, песник лирског гласа какав се дуго ни­је чуо у нашој књижевности, дарује читаоца ис­посничком и ходочасничком поезијом која својим реторичким питањима трага за одго­во­ром положаја човека у „љетопису опшир­ном вјечности“ (Луча микрокозма, стих 16), за одговором који се слути и назире кроз опште токове историје, кроз успон и пад царства и песника у њему, али и обичног човека, скру­ше­ника пред олтаром укорењеним и окре­нутим ка истоку.
У овом песничком летопису, „...човек сли­чан је ливцу/ Који звоно труда живота обли­чи/ И не зна до краја тајну/ .../

Тешко је убогом да схвати
То кружење благодати и проклетства
Јер човек је сличан ливцу
Који напором обличи житије
И не зна лије ли звоно или топ“

(Цариград, звоно, топ)
Есхатолошка мисао која извире из метафо­ре контраста звоно – топ, јесте уметничко јез­гро Византијског вишебоја, она се круни у корелацији са хроносом ове збирке који је су­ма три валидна времена, од којих је будућ­ност јасно означена као последица прва два. Тако се кристалише духовни континуитет у са­мој књизи, као веза и спрега између историј­ског, личног и бесконачног времена: „Ово је покушај држања времена/ У шаци којој прсти трну и цветају...“ (Маглич, Рас, Ибар), „Поче­так тајанствен је/ Као и крај, ако га има“ (По­четак тајанствен је...).
На „...позив оваплоћене звезде/ Поетике кроз коју све је постало...“ (Дамаск, Бејрут, Васкрс) лирски субјекат одговара као песник, историчар, филозоф, теолог и читалац. Судби­на ове петорице је иста: „У мноштву, нестаје личност“, јер „Сабори круне, понемуштао је­зик“ (На живописима боја изгребана...).
Песник је онај који потенцијалом изражава своју испосничку жељу:

„О трену данашњем
Написао бих књигу
Слику бола и скрипту мрака
Летопис распродате вечности
Изнесене на бувљак науке
Међу трговце храмом и алхемичаре


О трену овом бих књигу,
А много је стих, много“

(О трену данашњем)

Хиперболом која стих умањује у односу на трен доживљене данашњице потенцирају се неподношљива слика бола и скрипта мрака као лице овога света у коме је потребно обно­вити духовно царство: „Борба траје у руке пре­несена/ Кроз виђења одабраних жива/ Чека се воља и трен већ дошао/ Да царства се узведу и позлате“ (Битка, други план).
Горе наведеном минијатуром Александар Марић уводи парадокс као битно обележје Византијског вишебоја исписујући књигу о тре­ну данашњем у коме се сјатила распро­дата вечност, исписујући је вештим потезима пера, на пергаменту књижевности, мастилом историје, мастилом сопствене и византијске крви. Стога је он историчар који кроз геогра­фију простора духовним прегнућима лебди изнад мапе старе Византије, ослушкује њена била којима се ова подаје садашњости да би на крају allegro сакралним тоном постао пес­ник-појац, ливац сопственог житија и летопи­са опширног о вечности који би да буде књига, а много је ако се о њему испева и стих!
То је основна потка филозофије поезиса у којој се идеја распламсава у корелацији са фи­ло­зофском антропологијом, метафизиком, етиком и космогонијом:

„У смени дана и ноћи
Том обреду задатом
У самом корену Поезиса
Плови филозоф у незнани
И неизмерни му крај
.................................
У смени дана и ноћи
Тој причи старој као свет
Човек сачињен од мисли
Плови у пророчки му откривено доба
И стеже га самоћа

Међу толико гласова подигнутих“

(Берђајев, женственост, средњовековље)

Теолошки сегмент Византијског вишебоја тиче се хришћанске религије, основне вере Византијског царства са седиштем у Цариг­раду (данашњи Истанбул). Раслојавање у ве­ри и језику доводи до данашњих посрнућа и општег моралног пада, беде људске и свеоп­ште несреће: „Завијају вуци близу торова/ Али људи завијају гласније и теже“ (Снег, Арктик, Давид).
Лирски субјекат као читалац има најзна­чајније место у овој књизи, он се јавља у пр­вом лицукао „ти“ и као колектив. Њему је недостижна књига коју би песник у њему да испише:

„Каква је зрелост потребна
Да се захвати трајање
Једног хиљадугодишњег хтења
И прозорљивост дарована
Да прошлост и будућност осмотри
....................................................
Каква је књига та што се пише
Спис уздржања и моћи над захтевима
Пренаглашене телесности и снова
Књига у којој дише семе дрвета живота
А гњили пузавица искушења“

(Цариград, Рим, Јерусалим)

У питању о књизи, лежи и читалац који је кадар да се одушеви када баш ту књигу исписану пронађе у себи, а Александар Ма­рић је налази и дарује нама, експлицитним на­ра­терима кроз вешт песнички поступак ув­ла­чења читаоца у снисходљиву игру јагњета пред вуком где се силином уметности отима живот пред злом и налази „хиљадугодишње“ трајање. У том домену и Марићева „хиљаду и једна“ песма искони свако своје слово, стих и строфу градећи „целе лепе песме“.
Песмом Пролеће, страх, Андрић читалац се индиректно поистовећује са лирским „ја“, он је онај који је у песнику и ван песника, онај који са књиге брише миленијумску прашину и чита „непоновљивог неког света речи/ саоп­штене у часовима узлета“. И док унутрашњи наратер који је само лице оног песниковог петоличја ишчитава миленијумске списе, чи­та­лац који ће посегнути за овом поезијом пред собом ће имати могућност различитог читања, јер је књига обликована иновативним поступком комбинације који претпоставља „вишебој“ читања – читање може бити по ли­неар­ној линији, може се сводити на ишчита­вање главних песама или само минијатура које следе за њима као сажет, онемуштали говор песникове душе. Те минијатуре са мар­гина показују колико је Марић извештио своје перо које епско смењује или комбинује са лирским водећи нас кроз причу без краја.
Неминовно ће се читалац, а и тумач Визан­тијског вишебоја запитати у каквој се тишини заметнула искра поновног стварања историје, каквом је духовном моћи песник исписао сво­је калиграфске стиховe, каквим је тајнама ис­пу­нио себе или их нашао у себи потврђујући оно Андрићево из Знакова поред пута:Ко успе да проникне тишину и дозове је њеним правим именом, тај је постигао највише што смртан човек може постићи.“ У какву се ти­шину спустио да би се достојним могао наз­вати: „Док падају стубови света/ И наде на­род­не гњиле“ (Цариград, песник, Хамваш)? Марић тишину дозива тишином, тихим поја­њем пред олтаром вечности и поезије, ненад­машним лексичким фондом који се криста­лише у нове тишине – у занемелост читаочеву пре него што проникне значења.
Византијски вишебој је подељен у четири циклуса, од којих су први и последњи (Пре спи­са и После списа) пролог и епилог за онај главни, осовински Вишебој који је израз дола­зећег након песниковог Првог и Другог обра­ћа­њасеби, а води до Поменика (заупокојене за два песника-византинца: Павловића и Ра­ки­тића) и коначног Расуђивања летописца.
Из скрушености нашег летописца који се сва­ким својим потезом уписује у ред песника-византинаца прасловенског духа (поред горе поменутих, тој линији припада и Иван В. Ла­лић), узноси се песнички дух доказујући ко­лико у смерности има лепоте. Зато након иш­чи­тавања ових песама (или срицања, причес­ти, молитве), након вишебоја и надметања, чи­та­лац остаје духовно обогаћен за једно немерљиво искуство.
Ово је други пут како се у нашој књижев­ности мотив Византије ставља у први план нас­ловом књиге. Први пут је то учинио Иван В. Лалић својом Византијом. Али није први пут како се мотив уопште јавља: налазимо га у песништву модерниста са почетка 20. века (Дучић, Ракић и Бојић). После ове тројице, на­кон Византије као „одбљеска спољњег сјаја и раскоши“, „театрализације историје“ и „пес­нич­ке визије историје“, Лалић пева о Визан­тији призивајући хеленски духовни значај, ме­ди­терански значај Византије за нас – Визан­тије као једног „дела наше традиције од кога смо били вештачки одсечени“, као „везу са традицијама свих традиција, Грчком“ (Ј. Хрис­тић). Овога пута, на почетку 21. века, Марић шири духовну семантику Византије, окреће се Цариграду и Риму, арапском свету, географ­ском простору који је утицао на Византију, који нам је кроз наслеђе Византије предат у аманет. Зато су протагонисти ове књиге свети ратници, свеци, песници, сликари, зидари, му­зичари... Зато је лексички фонд комбина­ција црквеног говора као носиоца старинског и модерног говора као носиоца усвојених ту­ђи­ца што указује на језик у коме се проналази мост за спој истока и запада на нашем тлу, и тиме „даје основ језику који се сећа“ (Павли­ца, језик, памћење).
Док Бог, византијски плав и чист, покушава да земљотресом и сумпором отргне своје стадо од театра заборава и ишчезнућа (без пос­ред­ника, јер пастира тренутно нема!), „Оста­је (само – М. М.) песник да царује/ Међу ре­чи­ма узвишеног рода/ И легије мисли да преводи/ У честице трајања и славе...“
Александар Марић Византијским вишебо­јем то управо и потврђује.

МИЛИЦА МИЛЕНКОВИЋ