четвртак, 14. децембар 2017.

МЕТАПОЕТИКА: ЦАР ДАВИД ПУТУЈЕ


                    Раду Павловићу

Цар Давид путује
Смештен у микро-ковчег заветни
Добро обезбеђен
Из руке зографа
На буковој дасци
Путује затечен у трену
Контраперспективе
Са круном на глави
У одеждама Христових боја
Уместо инсигнија царских
Инсигнија песничка: лира
Цар Давид путује
Похрањен међу пакетима
У утроби комбија експрес поште
Путује тајно међу пуком
Његови се сасуди
Скромно уклапају, не шљаште

Путује цар а до њега
Пакетићи јефтине козметике
Пакнови за франсуцки аутомобил
Уџбеници за факултет
Које шаље аутор новим колегама
Цар Давид путује
Без ноћног одмора и паузе
За кафу или застанка испод
Палми неке оазе

Цар Давид путује
У трену једном заточен
Десна рука му је у покрету
Никада нећемо знати
 Да ли је кренула у благослов
Или да изазове жице на лири
Он путује ненајављен
Како цару доликује
Већ као пророк и песник
Тихо, и подиже се његова служба

Песник путује од помисли
До руке иконописца
Намењује се тајанствено
У срцу хита ка убогом
Временом притегнутом
Као каменом
Јер то вечно окидање струне
И пој: покропи ме исопом
И бићу бељи од снега
Дозива покајање: одврати лице
Своје од  грехова мојих
И дух прав обнови у мени

Цар Давид путује

уторак, 12. децембар 2017.

МЕТАПОЕТИКА: ПРАЊЕ СУДОВА







и прање судова захтева ред
један уређени и свикнути систем
прво су на реду чашице, чаше, шоље
док остаци млека, кафе и пива
нестају под сунђером и пеном
на телевизији драмски дан
глумац говори Андрића
све је у црно-белој техници
(не није снимак много стар
говори се о „Писму из 1920“)

Андрићев пријатељ Макс
дефинитивно напушта Европу
бежи из порушених илузија
из велике бајке иза које
су остала масовна војничка гробља
он каже“Шта сам видео у Босни“
тањири су на реду, прво плитки
испирање крупније нечистоће
па онда трљање жицом
а шта ниси видео драги Макс
или си можда и видео страдију
која долази неизбежно и у таласима

као и Макс мој друг Јован
решио се да напусти овај
балканско источно-европски чабарлук
хоће у Немачкој да почне ново
поглавље, јер навикао је
да јурећи микро-дуњалуком
као војник, сточар, песник,
почиње све изнова и опет
шерпе и тепсије су на крају
оне захтевају више воде
а и могуће их је сложити
за сушење тек на врху
(чини ми се да је теже скинути
траг од млека или кромпира
него било какво уље или маст)

мој старији син слика дуњу
жуту дуњу, на прозору под рефлектором
да би враћала више светла
и сама у природи изгледала као
да је насликао неки импресиониста
кад смо већ код дуња, шта би са драгим па се
три године из Цариграда не врати
(пита се фејс-пријатељица)
а ја можда и знам одговор
реч је о годинама у којима дуње не рађају
на ТВ-у говори Андрић о мржњи
која саму себе узима за циљ
као и о љубави претвореној у путовање

на крају чистим судоперу
све крупне отпатке прво терам
ка розети која прекрива сливник
потом је истресам и бришем руке
задовољан обављеним послом

уторак, 05. децембар 2017.

СЕЧА

Лишће пада са ораха
Као да непрекидно корача
Војска ка зимовницима
Ритам је уједначен, новембар
Јесење сунце косо клизи
Преко света у коме је у току
Сеча главара и себара
Јер под дахијама духвременским
Траје помор непрестани

Корачају војске промрзле
Разносе вести са бојишта
Падају храбри, падају прваши
Надиру друге, треће, четврте
А понајвише пете колоне
Али тиха су вресишта речи
Нико се не  усуђује да именује
Процесе и викне па то беху
Људи, то беху песници, беху

Бреза одлаже хаљину грациозно
Остаје нага у белини удова
Под њом кровови примају
Привремене покрове топлих боја
Јесени која прелази у хлад
У кишу која ће сузе у себи
Да утопи и све тужне баци
У дремеж који обећавају топле
Сумрачне собе у које бежимо
Као избеглице из света
У коме корачају војске
И траје сеча кнезова и себара


петак, 01. децембар 2017.

ЗАУПОКОЈЕНА ЗА МИРОСЛАВА ДУШАНИЋА



Да ли и тамо миришу душе ко дуње
Дуње цариградске, новојерусалимске
По које си отишао
Као овде у времену
Које се лагано чаури
У прирпеми да постане вечност

Дуго си се опирао преласку, путовању
Јер беше превага воље над телом
И превага песме твоје на западним странама
И туга велија за завичајем
Појезном из које у Поезију пребегао си

Да ли су престали болови
Они у телу и они у души
Можеш ли сада да певаш полетно
Или се на то још увек чека
Као одлука већа над одбраном

Подај Господе,
Мирославу од Појезне
Разрешење бола и отпуст чежње


И да му се добро засија
А оно светлу ино да се прецрта
Као неодговарајућа реч
У рукопису живота

Амин

четвртак, 30. новембар 2017.

МЕТАПОЕТИКА: ГЛАЧАЊЕ ДАСКЕ




Честице белог праха мешају се са фотонима
Настаје игра слична роју
Препуном шљокица и разних ефеката
Кружни порети руком изазивају
Нове и нове кореографије и рески звук
Из наборане површине јавља се глаткоћа глечера

И дешава се чудо да груби папир
Изазива нежност површине
Док се радња понавља одлази
У други план и пред ум избија
Питање протока времемна
Живимо ли у садашњости као
Икони вечности, јер прошлост
Мину, а будућности још нема
Под руком нестају неравнине
Настале наношењем грунда

Једна ме подсети на Алпе
(беше висока, преко целе дужине)
У то долете птичица, опет икона, друге
Prunella colaris, алпског попића
Који се чудесним путевима и вољом
Населила на врх 2033, изнад мора
Која носи име бога једне
Проживљене цивилизације
Таласи под њим претворили се у башту Приснодјеве
Неочекивано неко ме позове и кружни покрет
Застане на трен у микро-дози тишине

Да нема других чини се
За себе не бих знао
Било би све као ток, као филм
Можда ни за своје човештво
Не бих знао, да нема другог
Или би само из себе шапутао
И стварао једног по једног човека
Дрво, животињу, небо, земљу
(Али био је то позив за неког другог)
Рука поново сеже своме послу
И ево површине, предуслова
Иконописања, грунд спреман
Да прими злато, боју, вечност
Да прими злато, али и лик

На свету Петку 2017.

субота, 28. октобар 2017.

РУБЉОВ, ЛИЦЕ ГОСПОДЊЕ




Као да си га срео
И насамо, као Никодим разговарао
Тај крупни кадар забележен
Без тајни у светлу јединственом

Услишене ти беху молитве
И још увек услишују се
Задао си потезом вечни
Круг говора и кључева

Твоје шапутање, чини се челик
Као што је твој гнев пена
Људи су те вукли по блату
Док си ти небеса колорисао

Као да си га срео и чуо
Све потанко у четири ока
Па онда закључао у лепоту
И дао је жеднима и прегладнелима


субота, 14. октобар 2017.

Метапоетика: ЦЕПАЊЕ ДРВА



Плодови људи су око нас
Разбацани у симетрије
Привидни ред, редослед
У амбалажама дизајнираним
Плодови људског опстанка
Одржавања живота
У свету који се креће
Неумољиво и мрви све

Плод је и буковина
Расцепкана по дворишту
Буковина која била је шума
И секира-плод сакована и држаља
Док делам као настављач
У полуразрушеном манастиру
Претварајући крхотине списа
У смислене кратке форме
Које добијају нова значења

Разилази се иверје око пања
Пада као зрна пасуља са стола
Док брзи прсти одвајају здрава од
Оних насељених жижком
Праве се да не виде одбегле грашке
Јер ко зна која је душа блиска
И којој заувек припада расуто
Јер не сабира се, нити расипа
Без намере невидиме, недокучиве
Иверје слаже се у розету октобра
Не пита се коме оно треба

Душе су вољне да зру
Да плодове доносе, рађају
Али и да покрећу, држе у поретку
Универзум једног организма
Коме је темпирана смрт
Биолошким сатом
И зато људи стварају, плоде се
Њихове мисли, руке , нови људи
Рву се са смрћу, са животом

Окружени смо људима
Малим боговима у блату
Који стварају по узору на Првог
Испуњавају земљу собом
Али и новим логосима
Све чекајући испуњење обећања
О једном повратку виђеном
Кроз слике на Патмосу
Очима оног који слушао је
Својим ухом срце Богочовека

Плодови људи су око нас
И буковина, секира, држаља
И намера да прођем кроз кубике
Набацаног дрвета претварајући га
У огрев, у нови смисао топлоте
И символ који тера страх од зиме
Чије извиднице већ терају ласте
А вране, самотнице, приморавају
Да се сакупљају у сложна јата


О ВИЗАНТИЈИ ИЛИ О СВЕТЛОСТИ




Ко заборави узрок, осуђен је да слави
Нејасне последице
Иван В. Лалић

Овим стиховима завршава се четврто певање поетског низа Концерт византијске музике Ивана В. Лалића. Они су незабележени мото књиге о којој се вечерас говорило.И не само мото, они су и својеврстан кључ, којим сам се служио градећи рукопис Византијског вишебоја. Те нејасне последице постале су узрок настанка већине песама. Чак и сам покушај њиховог тумачења и дешифровања постаје један вишебој који се одвија на више фронтова. На првом месту ради се о фронту историјском, фронту који је само наизглед, завршен падом Цариграда, у чијој одбрани и у чијој опсади су учествовали и наши преци. Једни у улози вазала и потурица, а други у улози последњих ромејских пронијара и властеле која се увелико ородила са српском. (Мајка последњег ромејског цара била је Јелена Дејановић). Други фронт је онај културни, који је у овом случају неодвојив са православном вером и уметношћу коју је она изнедрила. Са уметношћу контра перспективе. Што, ако у језик Светог писма преведемо осликава се у томе да ће први бити последњи, а последњи први.  Само илустрацијом ова два фронта, или две дисциплине вишебоја видимо колико су последице збуњујуће, ако се узроци заборављају.

Поезијом покушавамо да читамо знакове. У Студеници, негдањем ловишту зеверова, око распећа су звезде, споља је све рекли би романичко унутра све ромејско, а крајње и на крају српско.Отвара се Жича, Спасова црква, као корабља спасења, уз мноштво мањих барки, арки, поринутих над пољем и друмом који води ка Краљеву, флота постављена и узнета брижљивим византијским везом. А на другој страни, усред сваког прогреса у воденици смрти, како нам сведочи Јустин Ћелијски, један намћорасти философ Берђајев Николај, пророкује Ново средњовековље, у коме каже сви ће морати да се определе, за или против Христа. Знамо нововизантијски одговор, јер исти је као и хиљадугодишњи сан Ромеја.  Па за њим Тарковски Андреј, путеводитеља успављује стиховима Откровења, а Солжењицин Александар, горећи на леду истока и у огњу запада, као и Руми, песник и учитељ народа Истока, говори о срцу и о човеку, и о слободи хоће ли то срце бити опредељено за добро или за зло. Да не говорим посебно о једном другом Николају од чије се речи још увек прстена вода на језеру охридском, а када већ помињемо Николаја онда и оног у крви овенчаног, последњег византијског цара. Намерно кажем Византијског, јер многи се данас прежу да докажу да таква држава никада није постојала и да се Источно римско царство никада није тако називало. И баш зато што то није име из права, него име духа који свепрожима наслеђе свих који бејаху оплемењени културом коју зрачила је негдашња ромејска империја, слободно можемо са њим у символику сваке врсте, у молитву , поготово у песму. Или у писма младом песнику Хамваша Беле, који у страдању на Источном фронту, поред Бога, и руског човека, открива, петсто година после званичног пада Цариграда, мале византијске црквице и душу којом она одишу.

Многи су топоними још увек у слатком тињању византијском, многа манастирска правила, које држе од времена оних, многе вредности проживљене једним миленијом , којима се безрезервно враћамо увек када из пепела, који начини огањ духа времена, подижемо. Јер постоји нераскидива веза тих символа, са вишом силом, којом су нам и дати, а неки су дати и самим прстом ангела у камен, неки опоменом, изненадним смртима, које они упокојени надваладавају, по обећању Богочовека, и живе интезивније за пример добар и узор нама или пак на горку опомену. А поред топонима и зидине, које држе, и врата која се за краљевима зазиђују, као што и једне двери у Палестини стењу, двери кроз које је Бог на магарету ушао у Јерусалим. Зазидали је трговци храмом и светињом, да их поново не изненади Син Човечији и не растера их овог пута заувек.

А поред вишебоја, на маргинама , честице. Труње за обнову царства и то не једног, већ царства прво унутар срца човековог које настаје када се срце наше раздели са злом и добру почне да ревнује, царства васкрса Византијског, оног што је у духу, молитви, песми, икони и напослетку, а то би било и прво, јер за њега каже Господ прво треба да тражимо, оног Небеског. А сва три имају једно заједничко име а то је Царство светлости. Нека буде светлост.

петак, 13. октобар 2017.

ГОДИШЊИ ПОМЕН


                             + Зорки Гољић

Моје је било да касним
Удео символичког сабрања
Планета ускоро затвара круг
Око образа вечне правде
Ми са једне стране знамо
Да матица наша отивша
Није више у сферама овдашњим
Али знамење је ту
Пред којим се крстимо, кадимо

Рана јесен је већ принела
Плодове месту сохрањења тела
И осећа се у даљини мирис
Будућих снегова од којих је
Претходница кише на домаху
И благо нам зебу душе
Док сећања навиру из пчела
Које зује нечујно глас и слику
Обнављајући помен на свитањем
Знаменовану нашу мајку

Свако пребира дарове примљене
Неки захвални су на животу
Неки се спомињу глади коју
Им утоли, неки руха вуненог
Чарапа у дубоким зимама
Једни гласа песме исконске
Понеки строгости, благости
Речи воспитних , игре благословене
Покрете, посебног предања
Заиста човек је несагледив
Немерљив нашим чулима
Јер слика и прилика је Несагледивог

За трпезом, на којој љубав
Оживљава покрете и наслеђа
Спомињемо се свеске заветне
Које волшевно нема
У којој очекујемо предање
И основ свега што јесмо
Како се сири сир, меси хлеб
Које биље лечи, печурка једе
Како да нам и без ње замирише
Окраћали зимски дан
И песме исписане планином, ливадом

Поново стиже дан
Родитеља Јованових
Захарија и Јелисавете


2017.