четвртак, 27. април 2017.

ЗАПИС О ЛИЦИМЕРСТВУ, ГОНИЧИМА И ГОЊЕНИМА

ЗАПИС О ЛИЦИМЕРСТВУ, ГОНИЧИМА И ГОЊЕНИМА

Мислио сам да никада
Неће прегорети моја ватра
Да енергија неће посустати
Сада сви опрљени речју
Гледају како да ме гурну

Машине за месо
Спремне су и постављене
Слуге умних свиња
Доконо племство и узурпатори
Подмазују њене зупчанике

Смеје се лукавство
Али не само, уз њу љубомора
Пораз сваког покрета
Нуди рајска блага
На узимала давала

Седеће ти и на глави
И преко твога језика
Блатиће друге и вређати
А онда као победници
Оптужиће те за вербални деликт

(Зашто бих ћутао
У дане шизме, раскола
А опет зашто би говорио
Када је немогуће бити у праву)

Сабирају се табори
Неки се ушанчили високо
И око њих тарабама и кочевима
Вичу они што желе
Баш ту градину шарену-лажну

Ево хлеба на столу
То је твој хлеб, сутра
Данас још док си у глади
Каже, препредени, мораш да лајеш
Тако гласно да уплашиш намернике

А све нас је Жича
Прво загрлила па и подигла
У гнездо благословено језика
Ушушкала и нахранила
А ми као орлићи у гнезду

То умилно здраво, осмех
Налик пријатељском
Уствари види само снагу
Колико можеш да вучеш
И колико противника
Да смакнеш

Ево ти вруће чорбе
На столу да децу исхраниш
Омириши, каже улицкани
Али прво да положиш завете
(а завет немам дао сам га Првоме)

А као да нас Студеница
Није као сунце и месец заједно
Обасјала белином
И није нас пробудила
На подвиг духовни и свети

Ми ћемо ћутати кажу
Нека то уместо нас уради
Џелат који иначе благ
У дане када не ради
Деци дели бомбоне
И чека их да порасту

Опет ћемо око хлеба
И оне чорбе омирисане
Кашика, вели угоспођени
Припада теби али сувише мрдаш
Утихни своје енергије
Да те не стрефи гром

А као да већ нисмо читали
Речи Кушанога и непораженога
Речи су у Бога, а речи
Су и хлеб који даје
Па затражи и добићеш
Мани се сребрне кашике

Али већ си од хлеба
Грицнуо и сркнуо чорбе
И кашику сребрну држао
Док је угоспођени
Записивао нешто важно
Твоји отисци су као сензори

Због тога бриде прсти
Језик изгорео је од превруће
Супе и застала трошка
У грлу које треба да пева
Долази сваки по своје

А пружена је рука
Као и звезде падалице
Из угла ненаметљивог злата
Док мењаш перспективу
И разображаваш се из човека
У гладну звер

Нека те онда гоне
Јер иако наизглед миран
Подивљао си и душа твоја
Уместо да се оанђели
Узвери се тајно, неприметно
Зато печати Поезиса тешко трпе
У последњој одбрани срца

Нека те гоне
Да би осетио потребу
За заклоном за покровом Оног
Који разапе небо као шатор
И чека под тендама завета
Да му се вратиш
Прочишћен пустињом непослушања


петак, 14. април 2017.

БЛОКАДА

Дође ми некада
Да молим се
Цео дан
Али не речима
Него стањем
Јер речи су
Каткада грубе
Или ништа не значе
Суштине остају
Негде другде

Емоција дрхти
Мимо мене
И хладно је около
И хладно је у срцу

Тако сам тврд
Пањ нагруб
Тврд
Ко пусти реч магарац
Са собом играм се

Дође ми
Да се молим
Али речи 
Испразниле се
На висинама као
Облаци

Има ли лирике
У мени
Преко потребне
За молитву
Искрену, сузну

Дође ми некад
И ћутим присуство
Док пева неко
Дубоко у мени


ПЕСМА ЗА НИКОЛУ ТОМАНИЋА


+++

У запитаности сам
Да ли си волео Смак
Песму Мрачни мол
И како се та песма
Саглашава са рудником
Са понирањем у јаме
У дубоку, црну земљу

+++

А прва појава
Била је у жарко лето
Поред реке
Сви смо били
Спремни да се бућнемо
И у хладу се презнојавали
Док играли смо карте
А ти си био у капуту
Човек ван времена
Гост у простору
Померена слика
Не сећам се шта си говорио
Али се добро сећам чуђења
Обостраног
Позитивног искуства
При сусрету
Са другачијим светом

+++

Робин Худ је био
Само стрип албум
Који си ти одушевљено
Прелиставао
Једног поподнева
У мом стану
И усхићено говорио
Из дубина човека
У коме тиња идеја
Или боље рећи
У коме заробљена пламиња
Ватра
И загушује дах

+++

Не могу ни изблиза
Да замислим свет
Каквог си га ти видео
Ни себе у твојим очима
Али сваки сусрет
Био је размена добара
Идеје, супротних смерова
И каткад незамисливих
Праваца
Живота осмишљених
На потпуно различитим
Основама

+++

Последњи сусрет
На мосту (опет је река
Била сведок тога)
Рекао си ми
Да радиш у руднику
А ја,опет, нисам
Могао да повежем
Како дечак у капуту
Који не додирује земљу
Прелази границу коре
И копа, копа...

+++

Вијори умрлица на мразу
Једина немирна и другачија
И позива да погледам слику и име
А ја поново, чудим се
И не разумем до краја свет



МЕЂУВРЕМЕ


У међувремену
Неко је сејао ратове
Точио брљу
Диловао дрогу
Наоружавао дечаке
Претварао наивност
У злочин
Јагањце у вукове
У међувремену

Данас се извињава
Готово нечујно
Провлачи кривицу
Кроз лавиринте
Администрације
Покреће маратонске
Процесе

Док дечаци
Сви не остаре
Док не поумиру
Ако већ умрли нису
Док се не заборави
Њихова судбина
Па онда опет сетва

И опет међувреме


петак, 10. фебруар 2017.

УПРКОС КИШАМА



Као дијете душа
Је моја у мени
Пс. (130, 2)

Добро је, кажем
Још увек цвркућу птице
Још пева стварање
И мајка говори стихове
Којим будило се робље

Иако тело ми је од мједи
И страх се преплиће
Са налетима кише
Добро је, кажем
Корачамо у доба празника

Браћа смо још увек
И порта вазнесењска
Прибира нас под крило
Као своју миљену пилад
Иако тежају нам тела

Добро је, кажем
Птице певају, антифоно
Са обе стране пута
Који се на узвишењу
Претвара у огњени стуб

Птице још увек певају
Упркос води небеској



Свети Василије Острошки
Жича 2016.

четвртак, 09. фебруар 2017.

КАО БОЛАНИ ДОЈЧИН



Тако су далеко певања
У овом такозваном миру
Мучи се душа да устане
Као Болани Дојчин
Јер ено под зидинама дана
Чека је мегдан

По пољу унутрашњем
Посред срца
Ено Георгије већ пробада
Алу страсти
Па и сам гине
Под венцем златним

И Димитрије са њим
Под ноге ставио врага
Зидине да утврди
Пут ка непропадљивом
И мору мироточном
Благоуханог сведочанства

Тако су далека певања
У овом такозваном миру
Мучи се душа да устане
Као Болани Дојчин


Ђурђевдан 2016.

ИЗВОР ФОТОГРАФИЈЕ

УЛАЗАК У ВРТ

Страшни су ратници
Под земљом војници одбране
Б. Миљковић (Одбрана земље)

Улазим пажљиво у врт
И лако, само лако
Мотиком обделавам земљу
Иако многи вичу удри
Готово богобајжљиво копам
Да не бих случајно узнемирио
Неког претка похрањеног
У капсули за путовање
Ка новој звезди
У сржи Космоса
Која се и Сунце правде
Назива

Јер ко ће да нас заступи
Кад ланац живота крене
У супротном смеру
Кад контраперспектива
Буде и дефинитивно оваплоћена
И постанемо очеви
Својих очева и дедови дедова
Сваки човек када постане карика
Која везује нас
За Творца и извор све суштине

Зато смерно као на своме
А опет поклоњеноме крешем
Разгранато дрвеће и узбуђено
Треперим да се то не осликава
Рука или лик везе битне
Оклопника који држи завет
Зато у покајању бојажљиво
Скидам са верига патину
И рђу са оклопа стружем
Да се опросте, позлате промашаји

И свака кап зноја, крви
Прими у залог
И засија новим светлом

ИЗВОР ФОТОГРАФИЈЕ

СЛУЖБА



Војници подижу гласове
И буду прашина
Иван В. Лалић (Римски квартет)

И као да служба
Нам је та
Да зримо у времену
Не бисмо ли изрекли
Глас само нама својствен

Да викнемо, или у миру
Смирењу подобни
Пробеседимо, изрекнемо
Реч која нам се
Бокори у грлу

Тај наизбежни усуд
Због кога нас славе
Али чешће прогоне
И сатиру
Да мелодија остане
Недописана

Јер само тако
Продужава се век
Свему ономе
Што пунотом времена
И крајем историје
Треба да замре

И као да служба
Нам је та
Глас да пустимо
Логос нови
Па опет
У земљу вратимо

И чајемо

БЛИЗАНЦИ ГЛАСОВА



Не видим ваша лица, али чујем
Ужас у вашем удвојеном гласу
          Иван В. Лалић (Сведоци)

Важи ли пророштво
Ако се ми претварамо
Да за њега не знамо
Замрло ли је
Међу корицама штампаним
У милионе примерака

Раздвојено у миријаде
Гласова
Чији су весници
Близанци небројене пастве

Јер немогуће је
По обећању датом
У књизи која је и библиотека
Да утихне глас
Пуштен из Извора
Који и Увор јесте

И гле, замукну људи
А птице, а зова...
Камење почиње да говори

Да ли пророштво делује
Ако у њега не верујемо
Или још горе
Ако се претварамо
Да за њега нисмо чули
Док једнојајчани близанци
Разносе пошту
Један у нашој

Други у суседној улици

петак, 27. јануар 2017.

РАЂАЊЕ ИЗ НЕВИДИМОГ



Тако близу мене
Други ваздух дишеш
Бранко Миљковић (Ариљски анђео)

Може ли Византинац
Да се роди толико касно
Као посмрче хиљадугодишње
Употребе светлости

И да ли семена
Којима се хранила (златоположена)
Стварно проклијавају у нама
Јер гледа нас са зида
Представа ратника Царства
Пронијар Христов
Између два друга
И високи архијереји
Са књигом пламене објаве
У рукама
И крилати младићи
Вечита браћа са мачевима
Али и са лекаријама
Које позајмљују
Бесребреницима

Може ли Византинац
Да се роди у време позно
Ако од овог ваздуха окађеног
Удахне
Или ако осети присуство
Негдањих рибара светлости

Може ли доћи до речи
Од заглушујуће буке
У коме човек засео је
На трон и заклања
Својом буном песму
Свјати Боже, Свјати Крепкиј
Док малтер се мрешка
Као опна
Под навалом времена
И показује обрисе невидимог
У мноштву брежуљака

Које свако различито чита