уторак, 12. децембар 2017.

МЕТАПОЕТИКА: ПРАЊЕ СУДОВА







и прање судова захтева ред
један уређени и свикнути систем
прво су на реду чашице, чаше, шоље
док остаци млека, кафе и пива
нестају под сунђером и пеном
на телевизији драмски дан
глумац говори Андрића
све је у црно-белој техници
(не није снимак много стар
говори се о „Писму из 1920“)

Андрићев пријатељ Макс
дефинитивно напушта Европу
бежи из порушених илузија
из велике бајке иза које
су остала масовна војничка гробља
он каже“Шта сам видео у Босни“
тањири су на реду, прво плитки
испирање крупније нечистоће
па онда трљање жицом
а шта ниси видео драги Макс
или си можда и видео страдију
која долази неизбежно и у таласима

као и Макс мој друг Јован
решио се да напусти овај
балканско источно-европски чабарлук
хоће у Немачкој да почне ново
поглавље, јер навикао је
да јурећи микро-дуњалуком
као војник, сточар, песник,
почиње све изнова и опет
шерпе и тепсије су на крају
оне захтевају више воде
а и могуће их је сложити
за сушење тек на врху
(чини ми се да је теже скинути
траг од млека или кромпира
него било какво уље или маст)

мој старији син слика дуњу
жуту дуњу, на прозору под рефлектором
да би враћала више светла
и сама у природи изгледала као
да је насликао неки импресиониста
кад смо већ код дуња, шта би са драгим па се
три године из Цариграда не врати
(пита се фејс-пријатељица)
а ја можда и знам одговор
реч је о годинама у којима дуње не рађају
на ТВ-у говори Андрић о мржњи
која саму себе узима за циљ
као и о љубави претвореној у путовање

на крају чистим судоперу
све крупне отпатке прво терам
ка розети која прекрива сливник
потом је истресам и бришем руке
задовољан обављеним послом

Нема коментара:

Постави коментар