четвртак, 22. јун 2017.

ЛОВ НА ВИЉУШКУ



Испод ногу се играју рибе
Тече река
Стеван Раичковић (Тако је дивно бити сам)

Стакло је само медијум
Твар која гледа у воду
А виљушка продужена
Оловном цевком, оружје

Тако опремљени ступамо
Босоноги на камење
Обрасло алгама
И завирујемо иза воде

Тамо бића са перајама
Уместо руку и ногу
Ситни пужеви и рачићи
На изврнутом камењу

Јавља се емоција ловца
Брзи покрети руком
Копрцају се самртно
Кркуше и понеки клен

Била је то игра
Боље речено надметање
Ко је бољи ловац
И чија ће скво добити храну

Стакло је само медијум
Твар која гледа у воду
А ми припрадници дечјег племена
Које се играло опстанка

среда, 21. јун 2017.

ЕПСКИ ТРИПТИХ О ЈЕЗИКУ

Александру Милановићу

1.

У једанаестом веку
Први се препороди глас
Из грла уморних
Ратника
Који вековима пре
Бејаху земљоделци
Али заборавише
Да говоре
О стварима мирним
И сталним путовањима
И опсадама
И овладавањем
Просторима
Из руже ветрова
Преселише се
У ружу народа


2.

Али чим су застали
Потребан беше
Језик
Да сете се
Дешавања бившег
И настаде језик
Баш мало пре
Него што је требало
Да се роди храстово
Чедо, првосвештеник
Да новорођени језик
Крсти

3.

Сада док смо
Хиљадугодишње млади
Гледају стари језици
На нас
Гледају нас из запећка
Којима су их миленијуми
Научили
Као на малу непослушну децу
И осмехују се
Док преду вуну
Или непомично седе
Сједињавајући се
Са изгубљним сопством
Не допуштајући
Себи нове грешке
Као што су
Цивилизација
Покоравање света
Независност
Или слобода
Непромишљена

уторак, 20. јун 2017.

РЕСАЗДАВАЊЕ РАЈА


Брат и ја
Излазимо у поље
Он бира врсте
Старији је
Одређује
По неком унутрашњем
Реду
Распоред садница

Ваздух је чист
Копамо рупе
Око нас
Потопљено у времену
Старо дрвеће
Невидимо

Земљани радови
Најтежи су
Рече првог дана
Човек чије име
Персонификује
Сунце

Најтежи су
Земљани радови
Рече другог дана
Човек чије име
Једноставно љуби

Педесет седам
Новорајских садница
Број је преко плана
Јер када се рај
Ресаздава
Долазе дарови
И људи желе
Да се жртвом уграде
У нове благослове

Дакле, педесет седам
Као и на
Паклици цигарета
Које сам ,можда видео
На столу, под тремом
Кућерка
У којем живео је
Наш заједнички деда
Који потопљен у времену
Седи у хладу дрвећа

Брат и ја
Улазимо у поље
Ја разносим воду
Предуслов светлости
И дозирам
По некој унутрашњој
Правди
Садницама новоизведеним


Брекиња 2017.

уторак, 13. јун 2017.

КРУГ



Свет је затворио круг
Стеван Раичковић (Живот)

Морам да застанем
Када помислим на круг
Он је невидим, али стваран
Постоје узе полупречника
И центар замишљен, изведен

Покушавам да се окренем
Око сопствене осе
Она пролази мимо свих чула
И узима улогу тангенте срца

Замишљено тело
Које настаје овом ротацијом
Ротонда, ваљак
У коме је уписан крст
(јер руке су раширене као у лету)

А недалеко пшеница
Спушта класове у поклоњењу
У кругове, као трагове
Посете неиндетификоване

Морам да застанем
Када осетим да сам у центру
Неког невидимог круга
Који ми свет подмеће



среда, 07. јун 2017.

ДРАМА ЧЕТВРТКА

Јутро
Камион смећар подиже буку
Чује се свита за канте
И дуо у плавом и рукавицама

Ужурбано ролају се канте
Неко је заборавио узвик
Док преса меље
И заклапа се као вилице
Праисотријског гмизавца

Док се радници чистоће
Надвикују са машином
И питају сами себе
Зашто им је све то потребно
Да спашавају људе од смећа

Да уклањају трагове
Хедонизма и греха, и беде
Да чисте свет људи
Као исповедници нерукоположени

И док се они питају
Меље и сабија строј
Непотребну библиотеку
Додуше џепну, уздање
Неког уснулог човека

Кант, Хегел, Леонардо, Маркс
И неки песници
Не-битни за општу слику
Мешају се са остацима
Хране, одеће, амбалажом

И достижу то чекано испуњење
Разлика у теорији и пракси
Нестаје
Обесмишњена је
И материја и идеја

Али о томе вредни радници
Не промишљају
Док возе се ка депонији
Депоу људске оставштине
У чијој се утроби
Све меша и спрема
За експлозију

Можда баш једног четвртка
Као расплет драме
Или као велики прасак