уторак, 12. април 2016.

КО СЕ ИЗ РАТА ВРАЋАО НИЈЕ

КО СЕ ИЗ РАТА ВРАЋАО НИЈЕ

Ко се из рата
Враћао није
Из последица
Огња
Дубоког снега
Неспоразума

Ко се из рата
Враћао није
Паралелне свести
О стварности
Измењеног погледа
На непромењени свет

Ко се из рата
Враћао није
Није ни путовао
Ка другој страни
Непријатељу у загрљаљ
Пред цеви издаје

Ко се из рата
Враћао није
Тај није ни путовао
Никада
И ништа није видео
Као што јесте

Ко се из рата
Враћао није
Само је једно
Лице света
Спознао
И не зна праву
Људску природу

Ко се из рата
Враћао није
Тај се себи
Никада до краја
Вратити неће



понедељак, 11. април 2016.

СЕЋАЊЕ НА ВРТ

СЕЋАЊЕ НА ВРТ

Знам да једини рајеви,
Који човеку нису забрањени
Јесу изгубљени рајеви
Х.Л.Борхес (Буенос Ајрес)

Сећам се тог врта
И једне његове реке
Са које су побегле птице
И само ситних риба бејаше

Заклапала су га брда
Једно испуњено борјем
Друго травом и храстовима
И љубичицама, јагорчевинама

Земља беше плодна
И плавна као Месопотамија
А људи одувек ту
Насмејани и уједно дивљи

Уствари био је то рај
Али само за децу
Поља кукуруза су се њихала
И чувала слатке клипове

Ливаде су позивале на трчање
Животиње постојале
Само да бисмо их именовали
А куће, сигурна боравишта
За повратнике из игре

Сећам се врта
Изгубљеног у времену


недеља, 03. април 2016.

САВИНДАН 2016.

САВИНДАН 2016.

Борити се за ваздух
Док разлива се славље
У буци изазваној
Предумишљајем 
Звуци оштри
Претражују простор

Борити се за слух
Боље рећи фон
Који порађају они
Што узеше од ћутања
За вид, да гледајући
Видимо и слушајући
Чујемо
За дах, за дисање
Упркос духу времена

Борити се
Док гулуб један
На крову
Чека да слети
По мрвицу хлеба
Или на главу
Човека који смирењем

Небеса отвара

субота, 02. април 2016.

О ОДРАЗИМА

О ОДРАЗИМА

Кад јесам, а кад сенка ми јесте
Слободан Ракитић, Запис

Нешто ми говори одраз
Већ дуже време не опонаша
Моје гестове
Одраз је млађи
Када ја напрасно остарим
Чио када сам мамуран
Једино када се намерно
Осмехнем и са предумишљајем
Направим гримасу
Одраз синронизовано
Крене у пантомиму

Ништа он не осећа
Јер рођак је сенци
Он је, наизглед, човеколик
Предак и потомак
У њему се могу помешати
Вода и небо надамном
Али и стакло са дрвећем
Или путем, суседним кућама

Прозиран је, део је илузије
Коју створови, које изнедри
Земља, не препознају
Зато се птице некада обрушавају
И разбијају главе
Умиру у судару са сопственим одразом

Сенка је поштенија
Говори на којој је страни
Светлост

А на којој сам ја

О УЗДАЊУ

О УЗДАЊУ

Све у освит гласи се
Гласом освита
Слободан Ракитић

Не уздам се у људе
На ситу времена
Неће бити таквих промера
Да неко ово прочита

Ни у фондове библиотека
Завичајне збирке
Јер ко зна чији ће
Ово завичај и постојбна
Бити

Само потајно
Помишљам на Бога
И да ли сам ишта
Добро у стиховима пренео

Јер читам уназад
И видим другог да пише
Моје песме у мраку
Данашњице

У освиту будућег века
Да песма моја гласи се
Баш гласом освита тога
Надам се