среда, 30. децембар 2009.

ЕСЕЈ: О "Завету" Емира Кустурице


ЗАВЕТ ЉУБАВИ И СТВАРАЊА

О филму Емира Кустурице “Завет”


Ако би судили по синопсису или кратким коментарима које смо могли пронаћи у штампи, о филму Емира Кустурице ”Завет”, могли бисмо отићи погрешним трагом и помислити да је то једна мелодрама о одумирању села и очајничком покушају да се пропадање неких вредности прекине или барем успори. Међутим, по пројекцији филма у бископу у Мећавнику, отворила се сасвим другачија слика, која уопште није тако проста и једноставна, већ вишедимензионална и дубока.

Почетак филма је, као својеврстан пролог, јесте судбина сеоске школе, која се затвара јер је спала на једног ђака. Тако барем изгледа. Позадина свега је злоупотреба положаја и позивање на прописе само када то неком лично одговара. Наиме, службеник Министарства просвете је заљубљен у учитељицу и гаси школу не би ли је пребацио у град на службу и тако довео ближе себи. Овај излет у пуко препричавање, је само илустрација тврдње да је овај филм у ствари сатирични осврт на српско друштво у транзицији. Друштво помешаних улога и помереног погледа на реалност, која тиме постаје веома пријемчива за уметнички израз, јер је и уметност поглед из другачијег угла.

Иза јаког сатиричног слоја и безбројних одлично изведених гегова крије се танано високо уметничко ткиво филма. У њему сапостоје два стања људког постојања љубав и стварање. Љубав представљена са, са једне стране стрпљивим чекањем и бесконачним праштањем, а са друге стране готово детињастом, али искреном перцепцијом. Стварање, наизглед, постављено у други план постамент је овог филма и његово везиво. Док је љубавни троугао између деде, учитељице и чиновника комични заплет са готово невероватним епизодама. Адолесцентка љубав Цанета и Јасне иако невина није лишена уплитања света одраслих, који су чини се и превише одрасли и у том одрастању изврнули сваки појам и појаву. Међутим, обе љубави завршавају браком. Што симболизује пуну победу љубави над љубомором, посесивношћу и развратом сваке врсте…

Стављањем у епицентар појма “завет”, који се у ова времена губи и проглашењем брака “хепи ендом”, Кустурица преводи доба метежа и страховите брзине, која се осећа у филму, у бајковити свет сигурности и уметничког погледа на свет.

Стваралаштво се огледа у непрекидном и упорном раду деде на оправци црквеног крова, на готово ритуалном ливењу звона, јер при овим кадровима нестаје брзине и Емирово “вајање у времену” успева сами ток времена да успори. Поменута два тока љубав и стварање сусрећу се на сакралном месту, где стрпљење и праштање добијају свој пуни смисао, младалачки занос и страст своје смирење и озакоњење у вечности. Тиме се љубав и стварање венчавају, али опет не без борбе и отпора света “који у злу лежи”, чија је пројава буквално приказана нападом паравојне формације под командом локалног мафијаша. Они јуришају свим средствима на светињу, братство, љубав, стваралаштво и успевају донекле да збуне и оне који су се окупили ради добра. Резултат ове борбе је да је саблазнитеља свега лако прогутала земља. Али зашто толико силан напад, наизглед на неугледну сеоску цркву брвнару и на људе окупљене, толико обичне и реално немоћне у расподели снага? Зато што их је уметник све ту сабрао ради венчања љубави и стваралаштва на вечност и на поглед разбистрен и непомућену мисију савлађивања времена и смрти.

Али поред стварања , које је и очигледно и љубави као врхунског осећања и вечности о којој човек у времену сања, нисмо поменули још један значајан сегмент филма, а то је сведочење, пошто уметничко делу увек сведочи уметника и његово животно окружење обратићемо пажњу и на то.

Емир Кустурица ништа није сакрио, било да је видео нешто добро или лоше све је ставио пред нас и то у јаком контрасту. Корупцију и правдољубивост, мржњу и љубав, сарадњу званичника са криминалом и непристајање на правила изврнутих вредности. Далеко од тога да има идеализованих ликова и тиме је приказао немирну и готово неухватљиву слику духа времена у коме не постоји прецизно повучена црта између добра и зла. Постоје само стремљена људи ка добру или ка злу. А где се налази данас наше друштво, а и сам човек, Кустурица је приказао символичним сусретом свадбе и сахране на једном уском путељку у селу кога има и нема.

Филм завет и поред многих контраста, доста трагикомике и наглих преокрета ипак велича добро у људима и позива све на што већу природност за коју смо, чини се у великој мери разоружани.

понедељак, 28. децембар 2009.

ЕСЕЈ:Свети Спиридон и Срби

Образ Светог Спиридона
Свети Спиридон и Срби

Повод настанка овог текста је у чудесном осећању празника на дан када се у православном свету који поштује јулијански календар прославља свети Спиридон, заштитник острва Крфа, а на Западу и у код православних који негују григоријански календар прослављао се Божић, један од најрадосних празника Цркве. Дан је почео тако што се већ неко време затурени црквени календар нашао у рукама моје жене и она са занимањем прочитала да је данас, то је био прошли петак, Свети Спиридон Чудотворац. И сама констатација «да је данас» а не «данас се прославља» је у нашем народу израз веома живе вере и осећања присутности светитеља који тога дана уписан у календар. Свети Спиридон је једноставно био присутан васцелог дана. Колико овај светитељ значи нашем, српском, народу илуструје једна готово библијска, епска прича о спасавању целог једног народа и његове војске и државе.

Храм Светог Спиридона у Трсту
Црква светог Спиридона у Трсту

Прича би могла да почне када су Срби у Трсту, који су тада били један од имућнијиих етоса у граду, подигли 1863. године велелепни храм и посветили га древном балканском светитељу Светом Спиридону Чудотворцу. Расејана српска трговачка елита уложила је много труда и средстава да би се служило у православном храму усред католичког света. Свакодневно се у њој прослављао и овај чудесни светитељ. Да ли због тога или других веза нама непознатих у току Великог рата, за који се веровало да је јединствен као такав, српска војска и народ, али и српска држава и култура и свако семе српско налази једино и последње уточиште на острву Крфу. На том оству боравио је и борави Свети Сприридон и судећи по сведочанствима он као заштитник острва прима или не прима туђе војске. Очито да Српска војска није била страна овом светитељу и то можда баш због оног храма. У тој небо-земној операцији спасавања једног православног народа учествовали су други светитељи, а неки актери су се накнадно пројавили као светитељи. Да је свети Никола био на помоћи и саделатник светом Спиридону говори чињеница да ниједно пловило на коме су се налазили Срби није потонуло. Да поменемо и оног другог Николаја тадашњег руског цара, без чије наредбе се не би ни кренуло у спасавање Србије. Он се за мало времена са целом својом породицом мученички преставио Господу и пројавио светитељем. На оствру Крфу где је функционисала цела српска држава, Влада, скупштина, позориште, часописи и све велико у малом и мало у великом, боравио је и др Николај Велимировић који је био на почетку исписивања свог обрасца светости, који се некако у исто време пројавио светитељем као и свети цар Николај. Овде морамо да поменемо и Александра Карађорђевића који је тада учинио велику жртву, када се уздржао од привилегије монарха и искрцао се на Крф тек када је и последњи српски изгнаник ступио на острво. Срби су тада да подсетимо носили на својим плећима и првог српског краља Стефана Првовенчаног, светог Симона монаха, и остарелог краља Петра као представнике Небеске и земаљске Србије. Александар I Карађорђевић пострадао је мученички две деценије касније као један од првих жртава фашизма. Дакле у операцији спасавања учествовала су два мученика јеадан цар-мученик пао од руке комуниста, а други краљ-мученик пао од руке фашиста. (Обојица пали као жртве две паклене стихије. Нестанком ова два монарха «антихристима» је био отворен пут да од целог света направе велику кланицу).

Дакле један кад и храмом засведен простор и похвални пој на северу Јадрана допрео је било морским путем или оним невидимим, а постојанијим до острва у Јонском мору. Да је посреди чудо сведочи податак да се на острву није десио ниједаn инцидент између Срба и Крфљана. Како су мртви оживели и кренули у епску победу је наставак ове велике небо- земне акције.

Прослава победе Српске војске на Крфу


Дан обележен присуством светог Спиридона се завршава прилогом на локалној телевизији. Млади Енглез из Лондона Стевен је крштен тог јутра у Храму Свете Тројице у Краљеву, граду у коме на главном градском тргу, доминира споменик оним умрлим па васкрслим српским борцима. Он је син из мешовотог брака и до тада није био крштен. На крају обреда на поклон је добио икону светог Спиридона Чудотворца, којег је по српском обичају узео за патрона свог дома. Ако је веровати подацима са глобалне мреже то је десета по броју свечара слава у Срба. А што се тиче оне мреже невидиме, мреже светости и спасења рода људског, па тако и нашег народа за крај овог размишљања расветлићемо могућу символику зашто се све десило баш у Тројичном храму. У томе ће нам помоћи једна од кључних епизода из живота светог Спиридона Чудотворца: «На светом Првом Васељенском сабору свети оци вођаху дуге спорове о Једноме Богу у Светој Тројици. Да би показао Јединство Свете Тројице свети Спиридон учини ово: узе циглу, стисну је, и из цигле изиђе огањ увис, вода наниже, а блато остаде у руци. И рече светитељ: Ето три стихије а једна цигла. Тако је и у Светој Тројици: три Лица а један Бог.»
Чудни су путеви Господњи и мученички пут на уској стази светости нашег народа. Свети Спиридон један је од оних који су својим благословом и покровитељством услишили молбе и вапаје Српског народа на путу Новог Израиља. Слава му и милост.

петак, 25. децембар 2009.

ПРИЧА: Силуан


СИЛУАН


“Море се игра песком плаже. Натапа га, односи, доноси. Велика стихија се зрнима игра, а мени утопљенику, али не у води, чини се да песка увек има једнако. У даљини црвени див гине и просипа се по води. Моје раслабљене ноге, раслабљене од душе раслабљене, делом су поринуте у море, делом насукане на копну. Моја су питања тешка. Овако крхки склоп, као што је пројава живота у мени, преузео на себе товаре васељене и никако да се растерети. Унутрашњост моја, непозната, жал моја видљива на први поглед и тишина из мојих уста, која није безмолвије, чине сценографију трагедије мог постојања.”

“Знам”, одговорио је неко на моја размишљања.

Осврнем се и видим човека у црном. Ништа чудно за Свету Гору. Али човека простог и неугледног, тако ми се чинило. Али његове речи биле су невидљиве руке које су лагано терет за теретом скидале са моје душе. Сваки пут када сам помислио, и то не увек сам, ма шта ми овај говори он ни себе не може да избави, постајало ми је тешко. Разгонио сам те помисли брзо, јер се и моје уморно тело натоварило до конца издржљивости. А он, уз благи осмех, читајући ми сваку помисао, и одмахујући руком када лоша наиђе, скидаше топлим гласом прљавштину са моје душе. Глас му се некада стапао са шумом мора, некада римовао са котрљањем песка, а некада одлазио за крицима птица, које траже своја коначишта.

“Радост, а не трагедија”, понављао је прозорљиво одговор на моју дилему.

Моје шаке, полако су, налик пешчаном сату, испуштале ситан песак које су стискале и каниле понети у море, као последњи товар душе и тела мога, који су дошли до бесмисла. Радост о којој сам већ читао, сведочио је он тих и радостан до нестварности. Чинило ми се да та радост попуњава празнине мог бића и тражи остатке трагичности моје да их преобрази.и ја који сам бежао, чак до овог пустог жала осећао сам се, не као странац већ, као домаћи. Као да сам се на овој обали, у смирају отежалог дана, поново рађао срећан. Срећан што могу да слушам и да расуђујем. А он и даље ту, присутан као хладовина у жарким данима и уједно као топлина дома за време непогоде.

“Радост преображења”, био је следећи стих ове похвале живота.

Колена су ми очврсла, и он виде да сам спреман да кренем за њим, али ме још није позивао. Говорио је и даље житије за житијем, мучеништво за мучеништвом и причу о крсту који свако носи. Причу о човеку коме је Бог дозволио да изабере крст који му се чини најлакшим, а овај изабрао баш свој. А ја сам, већ добро олакшао, почео готово да лебдим на песку тик поред мора, које се све више бунило, јер се сунчев заменик месец већ помолио уз пратњу своје сапутнице. Бунило се јер је полако губило и ону црвену боју и добијало рухо сребра, које има много мању вредност него што му је људи дају. Питах предивног гласника за име. А он је избегавао да га каже. Али ми је у овој лакоћи и то било очекивано, после објаве божанствене “не живим више ја него Христос у мени”.

“Христос воскрсе”, називао је он, на језику мом и на другом језику “Христос анести”.

Одговарао сам брзо, пазећи да неки поздрав не оде сам у пределе вечности, који су постали видљиви за моје очи. Видљиви, јер сумрак је ометао моја физичка чула и ја сам гледао у нове пределе. Пределе, неописиве, недохватне. Поново сам га питао за име, а он је питао мене знам ли своје. Оно које сам знао није ми изгледало истинито. Било је име које је срасло с теретом и нисам могао да га изустим. Тада је он полако почео да изговара своје име, мени тако познато, као да је мени упућено, у магновењу. Као да је изговорио моје име. Било је то предивно име. Било је то тако логично и очекивано име. Име тихо, име његово, име моје:

“Силуан”.

недеља, 20. децембар 2009.

ПОЕЗИЈА: Диптих


ДИПТИХ

а.

Нисмо имуни, нисмо
Та страва испотиха
Што доспева пулсирајућем
Живот се плаши у нама
Грчи се привијено несавршенство
Навике наше именоване узроком

Ти си Живот и Пут
Утврди нас, Боже милостиви
Ти који си прешао границе
Тела жеженог и смрти
Помози устрашеним и малим

б.

Мрва сам земље
Брижно одабране да заплаче
Изабрене да запоје
Грудва коју низбрдице
И ниспутице маме
У пропаст без лозинке
Којом се мрак развејава

Ти који си Живот и Истина
Спаси ову прашину одуховљену
И страх и облаке што лед
Смрти сипају на главе низложи
У сну запитаног и затеченог
У блату размандаљеног раја
Помилуј

уторак, 15. децембар 2009.

ПОЕЗИЈА: Византијски вишебој


Велико Трново

Некада је страшно тражити
Узрок стихије која је расла
Наизглед кулу необориму
Јер последице тешко да сећају се
Почела и смрти

То је замка привржености
Наслеђу несмотрених предака
И корака првих из жеље
Да твар постане божанском
Прекршајем једне молбе

А Јован Асен добио је благослов
За свој град и земно житије
Када примио је уморног путника
Свиту његову пратиоце земне
И ону тиху раскриљену у светлу

Добија град штит свој и покров
Плод на доброј земљи узрео
Засејан у храму
Знаци и силе воље Божије
Духовна узбуна у отачаству

О када би делић макдар у трену
Спознао целину, не би се гурао
И тражио више но што може
Јер јарам добијени је лак
А жеља громада што ломи кичму




Цариград, звоно, топ

Тешко је нижњем проникнути
У сврху кола устајања и пада
Јер човек сличан је ливцу
Који звоно трудом живота обличи
И не зна до краја тајну

Јер када клатно зането
Осети додир нутрине облика
Занеми ако наиђе на квар
Тако су у граду седмобрдом
Звона одједном ускратила фон

У табору опсадника
Клатила се супротност изливена
Њено клатно разорно гневно
Враћало се граду
У коме је науком зачето

Топови од чије рике се круни
Неосвојива граница светова
У рукама разума бистрог
Или мутног претапају будућност

Тешко је убогом да схвати
То кружење благодати и проклетства
Јер човек је сличан ливцу
Који напором обличи житије
И не зна лије ли звоно или топ




Картагина, Египат, пад

Остао је само камен
Антички свет се увлачи у чауре
Арабљански песак засипа нагло
Затрпава метрополе, житница
Египат под српом полумесеца

Картагина, артетрија Африке
У светли топоним туристички карту
Персија већ је у праху
Одбачено семе Аврамово
Долази да отме свој део

Свет се увлачи у тврђаве
У дебљину зида, крије се у мистици
А под зидинама народ објаве
Одушевљен и затечен у походу
Остварење страшног пророштва

Надмоћ у науци и опреми
Последњи савезник права божанског
Али песак у клепсидри миленијума
Цури у корист нових релација
И питање је допуштења само остало

Али кад ужу они из чадора
Или превере задихане са Запада
Добиће име, чауру
Непојамне сушти

четвртак, 10. децембар 2009.

ЕСЕЈ: Свети Јустин Ћелијски - страдални поета


СВЕТИ ЈУСТИН ЋЕЛИЈСКИ - СТРАДАЛНИ ПОЕТА
(Скромни поглед на књигу «Богоносни христолов»)


Човек страда у овом свету, јер свет какав је сада како смо више пута чули и осетили у злу лежи. Човек домаћин тога света састрадава са светом и бива узроком целукопног страдања у томе свету. Он једини страда са знањем, са свешћу о самом страдању и практично сам је узрочник и главни лик у тој драми. Главни заплет те драме је спасење човека као боголиког бића и самим тим и света коме он домаћинује. Ако је свест о страдању услов учешћа у драми спасења, онда су они најсвеснији међу људима највећи страдалници и трагичари. Један од великих страдалника био је доктор Јустин Поповић, Свети Јустин Ћелијски, Нови Богослов.

Где се обрео Јустин, у воденици смрти. За њега се свет открио као једана велика воденица смрти, која гута генерације без престанка и застанка. Колико је само страдање у спознаји те визуре света, који су други или волели до утопије или мрзели до пакла. Њен жрван меље све како у једној песми каже Иван В. Лалић «меље колац и конопац» и све меље без изузетка. Јустин тражи једини могући спас од овог стравичног призора, други призор, призор васкрсења Богочовека Христа. И он пева свет и уједно док га страшним сликама описује, блажи освртом и загледањем у Богочовека који проже ту воденицу и на коме она жрвањ свој поломи.

Где се још нашао Јустин, усред космичке завере замешене против наше планете, које назива острвом смрти, јер се само на њој, поред свих светова, умире. Колико је само то страдање и у самом разотривању тог савеза греха, смрти и наговарача. Колике му се само војске спремају да га растргну и да му изједу душу и срце? ( И он их својом боговидом душом све види!) И док путевима земаљским ходи, којег нема «да се у бездан смрти не сурвава», он поје и помиње оно једино ново под Сунцем, и које није ограничено ни временом ни простором, Христа Богочовека, «који је са сваке стране бесконачан и бескрајан».

У свом страдању Свети Јустин Ћелиски суочава сву људску науку, философију. И свако друго човечанско батргање и даје одговор. Врло страшан и страхотан, да се све то меље заједно са генерацијама у оној воденици, а да остаје само оно Богочовечанско, оно васкрсно, бело, од греха очишћено. Он осећа сву нагомилану бол, наталожену смрт у човеку и састрадава са Богочовеком, који пуни је човек и пуни Бог, и који без греха сав талог у крви својој и страдању пере и спира. Песник богочовечанске поезије, уподобљава се срни, њеном оку и срцу у коме сва туга бивствује и плаче за свет и све створено, а увучено у замку греха, чији плод бива у умирању.

Све се наше туге уливају у личност Светог Јустина Новог Богослова, страдалника демаскираног света, а из њега излази молитва и песма која пева о Богочовеку и дивној жртви учињеној за свет. Тој жртви богонсони христослов, Јустин затворник из Ћелија принео је своју жртву сву своју поетику и сврстао се међу Богослове, времена који неки упорно хоће да окарактеришу као постхришћанско, а оно је уствари пред апокалпично. Јер вереме се дели на оно пре Христа и оно по његовом Рождеству, али то друго време је и оно пред Његов други долазак, кијом ће се, како је сам Господ најавио, завршити сва историја и време добити конац. Тим концем песма Цркве Христове неће уминути, тако ни њени гласови, а међу њима и дивни пој Светог Јустина Ћелијског.

понедељак, 07. децембар 2009.

РЕПОРТАЖА: Хор свети Јован Дамаскин


“ДИПЛОМАТИЈА” ЉУБАВИ И БРАТСТВА

О чудесна трубо вере православне, / О монаше славни обитељи славне, / Јоване песниче, вере поборниче /За иконе свете свети страдалниче, пева свети владика Николај Жички светом Јовану Дамаскину. А ми смо стигли у свету лавру Студеницу да би на божанственој литургији чули дечији - омладински хор “Свети Јован Дамаскин” из Петровграда. Када смо ушли у наос богородичине цркве све је прожимала песма “Иже херувими” у византијском напеву. Једва тридесеторо деце из руског хора замењивало је стотине гласова дајући тиме утисак дубоке вере. Сам византијски напев и словенски језик у “мекој” варијанти, како га Руси изговарају потврђивао нам је припадност једној саборној и апостолској цркви. Уједно векови српског вероисповедања били су присутни ту око нас, а кивоти са моштима били су отворени тако да се и мирис пророштва псалмопевца Давида “да светац Господњи неће видети труљења” на делу се показивао.

Пред побожном децом изразитог певачког дара стајала је Ирина Валентиновна Болдишева, диригент хора. Ирина је завршила Петровградски конзерваторијум у класи за композицију и клавир 1986. Године. Древно руско пјеније изучавала је у Петровграду, а византијско појање у Јерусалиму под руководством професора Духовне семинарије архимандрита Аристовула Кириазиса. Да Ирина полазницима школе појања и члановима хора не преноси само певачка знања, већ да им сведочи дубоку веру у Бога и ревност каква се ретко среће код мирјана видели смо по понашању деце на служби. Деца су сваки пут при изношењу светих дарова падала без размишљанја на колена у дубоки поклон, што је и сама Ирина Валентивна чинила.

Хор “Свети Јован Дамаскин” основан је при храму сада Сабору иконе Владимирске Богородице 1990. То је био први храм у Петровграду који је враћен Руској православној цркви, а пре тога је био оскрнављен и претворен у магацин. Када се указала потреба за предавачем црквеног појања при недељној школи веронауке тадашњи старешина храма отац Николај Бељајев позвао је Ирину Болдишеву на чији се позив она радо одазвала. Промислом Божијим позив је уследио непосредно поселе неочекиваног благослова да ради са децом у цркви, који је Ирина добила од архимандрита Псовско – Печерског манастира баћушке Јована Крестјакина. Школа данас броји око 300 полазника.

Десет година касније хор се удостојио имена светог Јована Дамаскина великог црквеног песника који је испевао посмртне песме, саставио Октоих, Ирмологију, Месецослов, Канон пасхални и написао многа богословска дела. Хор је до сада обајавио два компакт диска у серији “Пјесмопјенија византијске традиције” и дупли албум посвећен царским мученицима светом цару Николају Романову и његовој страдалној породици.

На овом гостовању, а пре би могли рећи поклоничком путовању по светињама српске земље, хор је већ наступио у Београду, Пљевљима, Милешеви, Чачку. Оно што смо са великом знатижељом ишчекивали то је наступ у Краљеву. Путовање овог хора је и везано за Краљево јер је краљевчанин Небојша Ћосовић пријатељ хора и преводилац са руског био организатор и вођа пута на овом путавању.
Када је архимандрит Сава, који је служио у Студеници позвао да се приступи причешћу већина чланова хора је приступила путиру и причестила се. По завршеном причешћу полако се служба на црквено – словенком језику приводила крају. Када смо изашли напоље у порти смо узели благослов од оца Владимира Фоменка, старешине Сабора Владимирске иконе у Петровграду, који време је пре послужења у конаку повише манастира провео у шетњи и разговору са архимандритом студеничким Савом.

Други сусрет са хором десио се истог дана у сали биоскопа “Кварт” на концерту који је по благослову епископа жичког г. Хризостома, организовао краљевачки огранак Српског сабора Двери. Концерт је почео, на изненађење свих, српском химном “Боже правде”, а наставио химном царске Русије “Боже цара храни”. По маестрално изведеним стихирама Пасхе и песмама које прослављају Богородицу, отпевали су богомољачку песму “Вера наша православна” са додатим деловима који се однсосе и на Русе. Затим су изведене три песме посвећене царским мученицима којеје написао руски песник Сергеј Сергејевић Бехтејев (1878. Јељц – 1954. Ница), а које компоновала сама Ирина Болдишева приликом поклоничког путовања по крстном путу царске породице Романових. Песник Сергеј Бехтејев је после револуције у Русији боравио девет година у Београду и за то време написао је четири књиге песама. Хор је поред поменутог дуплог албума објавио и књигу песама са записаним композицијама, коју је такође представио српској публици. После ове три песме следио је емотивни удар, песмом “Са Косова зора свиће” и песмо “За сватају Рус, помољус”. За њима је ништа мање делотворна следила песма “Креће се лађа Француска” двојезично на руском и српском, јер ова композиција због понављања стихова то дозвољава. После “Благослова” друго топљење срца посетилаца било је песмом “Тамо далеко” и одмах за њом песмом “Србија и Русија две сестре рођене” на руском. Када су сви гледаоци већ били на ногама хор је отпевао песму “Каћуша” коју су певали и сви присутни.

На крају дана и трећи пут смо имали прилике да чујемо ову изванредну децу и то у Народном музеју Краљево на отварању изложбе “Драгутин Гавриловић мајор са чином пуковника” где је хор извео српске родољубиве песме из Првог светског рата и химну царске Русије. После свега речи су биле сувишне и стекао се генерални утисак да духовност и уметност, а пре свега љубав коју су сведочили гости из Русије и несебично је изливали кроз песму, могу да учине много више на зближавању два народа него сва дипломатија и економија. Јер по обећању Богочовека Христа које гласи “где сте двоје или троје сабрани у име моје ја сам међу вама” осетило се присуство Љубави и Саосећања који се пишу великим словом, јер богољубље не иде без човекољубља и обратно.

Данас када су се наши гости вратили својим домовима у умилни гласови који молитвено поју још увек су присутни у посвести и чини се да нас је са хором посетио сами светац Јован Дамаскин.

РЕПОРТАЖА: Мећавник


БУДУЋНОСТ У ПРОМИШЉЕНОЈ ДРЕВНОСТИ

Иако је данашњим путницима доминантни звук брујање мотора аутомобила, у крају као што је ужички као да повремено иза неке скривене звучне завесе доспе звук пастирских двојница или се заоре скупљени гласови од еха који одзвањају овим планинским крајем. Када томе додамо пут за Вишеград поред лепо осветљене старе ужичке тврђаве, који води кроз мистиком засведену Кремну у којој прота Захарије записао је речи чувених пророка Тарабића, па даље ка тинелу „Шарган“, који је овога пута био затворен и обилазнице око њега препуне четинара чији су облици као извајани, човек је већ припремљен за оно што следи. Ако сте помислили да идемо ка чувеној шарганској осмици вара те се. Упутили смо се у Мећавник или Дрвен-град.

С пута он је опасан зидинама са крстоликим рељефима. Пред главном капијом је огромни топ из давних времена, а ми садашњи људи и зантижељници улазимо на мала врата, где нас дочекује скулптура у облику људске главе која има шлем из ИИ светског рата и уз то још чачка нос. Ваљда из досаде. Чим смо загазили плочником Мећавника приметили смо да газимо по дрвеним праговима и гредама, зналачки сложених у равни плато. На самом крају платоа доминира црква брвнара изразито косог крова, на две воде. Пут ка рецепцији водио је преко Трга Никите Михалкова, а по добијеним кључевима упутили смо се коначишту изнад кафане „Проклета авлија“. Пењући се уз, наравно, дрвене степенице оставили смо нараџасто-жуте светиљке да се боре са планинском маглом.

По ходнику коначишта разастрте су тканице прелепих народних шара, а зелена врата соба сакривају једну аутентични поглед на могући изглед спаваћих соба у старини. Све у соби одише неком древношћу, али све је ново. Наравно лепо опремљено купатило и ТВ плазма са даљинцем. Дакле, наизглед, за модерног човека, све је ту. Када шкљоцнете даљјинац један од кабловских канала доноси само снимке са концерата „Забрањеног пушења“ и репризе емисија „Топ листа надреалиста“. Е, ту смо. То је наш први директни сусрет са домаћином овог града на планини. Кажем директни, јер смо привремено и живели у његовој уметничкој разради идеје етно села.

Када се магла разишла, а ми одморили сишли смо на плато испред коначишта и избили право пред апартман Дијега Арманда Марадоне. И већ, иако је јутро, река туриста тече овим местом. У башти ресторана после кафе и доручка покушајте да наручите, рецимо неки газирани сок. Можете само да покушате, јер се у Мећавнику служи искључиво природни сок под називом „Био-револуција“, на чијим етикетама су Тито, Дража, Че Гевара и сам Емир Кустурица. То је други директан сусрет са домаћином. Улице и тргови носе називе познатих људи из света филма као што су Фелини, Брус Ли или Андреј Тарковски, па из света књижевности Бранислава Нушића, спорта Новака Ђоковића, научника Николе Тесле. Дуж њих уместо жардињера поређане су шерше и лонци на туфне из којих расте разнобојно цвеће. И свуд а мирис дрвета, на који се касније навикнете и јер и сами постанете део декора.

Са Дрвен-града се пружа леп поглед на околне планине са једне стране и на долину у којој је насеље Мокра Гора. Сверемена на време се зачује врска и радосни узвици са недиљиве шарганске пруге, а једна мала птица у свом монологу може да замени хорове. Тишина, ипак, овде влада упркос бројности посетилаца и близине пута. У стању те тишине која обузима сваког можемо обићи и „Галерију мацала“ у којој је била изложба карикатура посвећена, погодите чему, дрвету. А за оне који не могу без потрошачких навика постоји продавница сувенира у којој је све у знаку Мећавника и филмови, наравно Емира Кустурице. А ако хоћете да се и потпуно предате перцепцији и погледу на свет нашег уметника отићићете, као што смо и ми урадили, у биоскоп у самом граду и погледати најновији Кустуричин филм „Завет“, који вас неће оставити равнодушним, јер је сниман у аутентичном амбијенту Мокре Горе и говори језиком уметника о идеји стварања, љубави и о свету који у злу лежи.

Самог Емира Кустурицу нисмо срели, јер није тренутно био код куће, али сумњам да би нам много више рекао од онога што смо доживели жевећи пар дана окружен кућама од дрвета и ходајући дрвеним путевима, понегде и каменим стазама и дружећи се са љубазним младим особљем Дрвен-града, које махом гравитира на Мокрој Гори и у њеној близини. Једино нисмо могли ових предивних септембарских дана да замислимо ово место под снегом. Али с обзиром на име Мећавник могли смо сваког трена да очекујемо обелеле кровове и покривене тргове снегом.

Остављамо Мећавник , који се и даље гради, а када други пут дођемо сигурно ћемо затећи нове тргове и улице, можда и нови филм Емира Кустурице или можда и самог домаћина ове матерјализоване уметничке фикције оплемењене погледом у древност, а понајвише у једну од могућих будућности.

четвртак, 03. децембар 2009.

ПОЕЗИЈА: Обнова царства


ДЕСЕТ ЧЕСТИЦА


Попушта кора света
Под изливима учесталим
Цури восак и крв затечених
Полако се храмови узвисују
У збегове небеске
Док цару само име остаје

Попушта кора града
Нагрижена споља, трула изнутра




Почетак тајанствен је
Реликвије и мошти, честице вечног
У темељ, и памћење
Град-калем на старо стабло
И слава поклоњена свише
Човечанство недри покушај покајни

Почетак тајанствен је
Као и крај, ако га има



У замаху људи, художници
Да у будућем делу освану
Саобразе тихој усамљености
Учионици народа, сведочанству
Побећене смрти кроз Христа
Повељама непролазним

У замаху људи, ствараоци
Али у замаху и они други




Како да истина вређа
И до унижења символ заноса
Топографија смисла погрешно
Виђена очима недораслим
Последице њима су циљ
А узрок недомислив остаје

Како да истина врећа
И светост поврећује


Хвалите Бога у светињи
Да обнову доживите сновиђењу
Чежњу мало мању од рајске
Скините са плећа подлеглих
Хвалите га на тврђи славе
Да нелишени живота не останете

Хвалите га према сили
Јер семење у живот расцветава



У тамну пећину историје
Загазили смо без луче
И труд, сабори, војинства
Населише неразговетне скаске
Док слепи мишеви надлећу
Род светлости затечен мраком

У тамну пећину историје
Сакрила се грешка у корацима



Тешки налети постројбе пакла
Слуге занесене у остварењу пада
Обукле на себе благослове
Прелешћених наследника трона
У име милости подлажу ломаче
У темеље архитектуре Неба

Тешки налети пакла
Оклоп пада, суштост засијава



Реч зачета у дну јаме
Стварност не саглашава
Распеће хтења на крсту времена
Вековну паузу отвара
Док испотиха љубав
И покушај њен певају у вртовима

Реч зачета у ноћи
Слепа је и варљива сенка



У час тегобни и кобни
Падају зидине града и ноћи
Сновиђени пораз приводи стварности
Цивилизација глувих седа
На патњу и далекосежност
Флоте жедне и руља прегладнела

У час тегобни и кобни
Немоћни пред испуњењем краја



Андреј светлописац у потрази
За светлом удружен Чорним
Данилом обасјаним уметношћу
Гледа за фотонима, за траговима
Византије, заходше за чудна брда
Покретом руке и крилом записане на плочи

Андреј светлописац пред ликом
На плочи липовој

понедељак, 23. новембар 2009.

ПАТРИЈАРХ ПАВЛЕ


Патријарх Павле

„Не може се сакрити град што на гори стоји“ речи су Светога писма које су се обистиниле у животу блаженопочившег патријарха српског Павла.
Човек који се у свом животу и следовању јеванђељу увек повлачио и није желео да истиче своје таленте и образовање, који се трудио да увек буде слуга свима и никоме да буде на терету засијао је на српском Сиону и сео на престо светог Саве. Човек који се никада није гурао око звања и функција постао је глава свих Срба. Човек који је у детињству остао сироче постао је духовни отац целог једног народа и то баш у времена када је тај народ био и без главе и без орјентира. Човек који је тихо живео науку коју је проповедао и без роптања изнео сву своју и сву народну муку, коју је са свог високог места боље и јаче осећао него било ко. Човек који је „имао пуно пријатеља“ по речима једног четворогодишњег дечака када је видео редове људи који су чекали да се поклоне земним остацима покојног патријарха Павла.
О томе колико је патријарх Павле био уважен и уважаван у народу и свом православном свету сведоче и јучерашње сцене са београдских улица када је у пратњи за патријарховим телом било небројено много људи. О томе сведочи и то да су два патријарха учествовала на опелу и сахрани, васељенски и румунски. Тиме се сва пуноћа молитвена испунила, јер је опело патријарху служено на три језика: словенком, јелинском и латинском. Све се око блаженопочившег патријарха Павла остварује и испуњује, па и природа даје свој допринос неоуобичајено лепим временом.
Многи су верници већ слику почившег патријарха приључили осталим кућним иконама, што сведочи велику наду Срба у молитвену заштиту пред Богом. Људи обично осете да им је нешто или неко значио тек када то нешто или неког изгубе, али се чини да је код верног народа српског патријарх био свеприсутан као члан породице или као ослонац.
Самим својим постојањем Павле, човек божји како је један дневни лист на својој насловној страни назвао почившег патријарха, уносио је осећај сигурности свим православним, осећајући да снага његове молитве и светог живота помаже свима у савлађивању недаћа и искушења. Патријарх Павле своје таленте није закопао већ их је многоструко умножио и тако постао један од великих ризничара благодати међу трудбеницима на њиви Господњој, којима се, Боже дај, придружио.

петак, 16. октобар 2009.

ЕСЕЈ: Сталкер




ВОДИЧ ЗАБОРАВЉЕНЕ ВЕРЕ
Један поглед на филм “Сталкер”, Андреја Тарковског

Сталкер! Реч, готово непреводива. Сами назив дела, тако дубоко иза мноштва велова, испод нивоа вода. Овај филм, Андреја Тарковског сврстан је у жанр фантастике. Док неки многе тренутке описане у филму тумаче као магијске. Ово је покушај да се прикаже другачије тумачење, односно другачије осећање овог уметничког дела високе вредности.

“Сталкер” је препун уметничких слика, која се не могу тумачити, објашњавати, већ само осетити. Једна таква слика је тренутак када невидима сила враћа нестрпљивог путника, који је кренуо пречицом, уместо током који подразумева живот, тачније животни пут до истине и откривања смисла. Мада сами путници имају друге замисли и обичне световне жеље или научничке амбиције. Сам амбијент у коме се дешава радња филма је слика. То није свет после нуклеарног рата, како неки доживљавају апокалипсу, већ свет уморен и већ унапред нестао под травом и обрастао растињем. Модерна цивилизација је ту побеђена и пре него што је мислила. Од свега што је у њој живо остала је једино “Зона”, али о њој касније. Још једна слика супериорности природе, у ствари Божије творевине, над вештаственом природом приказана је као потопљени мермерни под по коме се налазе разбацане разне ствари наше уобразиље, помешане са стварима греха, али и стварима поштовања светости. Сама разноврсност тих предмета је је слика човеког блага. “Где је благо ваше ту је срце ваше”, а самим тим и бесмртна душа и човекова вечност.

Символике има исувише, а протумачићу само оне са чијим се досадашњим тумачењима не слажем. Прво бацање ораха завијених у платнене траке. То није магијска радња, како је вероватно многи виде. Зашто није? Јер водич ништа од тог бацања не тражи. Он је смирени водич, проводник виших сила које он слуша и “чија воља никад није иста”. Какав је то орган који поседује водич. То је орган вере. Он верује. А када се говори о вери, место магије заузима мистика. Енергија која избија из саме дубине бића и не само дубине већ суштине из образа и подобија, по којој је човек створен. Мистика, дакле, а не магија.

А сада о “Зони”. То је просторија, а на крају се види и да је храм, у којој путници траже утеху. Нису то обични путници. То су људи који беже од света, али су и даље за њега везани. Један представља модерну уметност, а други савремену науку. Само чудо испуњења њихових нескривених и скривених жеља, њих не задовољава. И тај неуспех њихов приказан је понављањем, готово индентичне сцене у кафани где се водич и путници састају и у истом стању духа растају. Тарковски није хтео подробније да описује саму “Зону”, јер она “ради” само на човекову веру. Та вера се код путника показала као краткотрајна и површна.

Сама сцена-слика која приказује водичеву собу препуну књига прича о темељном образивању његовом. А књига у постељи, која се појављује још једном на крају филма, сигурно је библија. И исповест водичеве жене, да је пошла без речи за њим упркос противљењу родитеља, на неки начин символизује окретање Путу, Истини и Животу, уствари самом Христу. Водичево очајање и краткотрајну сумњу, баш блажи супруга која изражава спремност да пође са њим у “Зону”, што је и символ праве брачне жртве која је се и полаже на спасење оба супружника.

У филму нема ефеката, разних појава и приказања. Он стоји у реалности, у времену и простору обогаћено духовношћу, коју ми некада осећамо, а некада смо за њу безосећајни. Само задња сцена када девојчица помера чаше на столу не дирајући их рукама, може да одведе човека на крив пут. Протумачимо сцену. Девојчица чита црну књигу обележену на више места. То је библија, јер се Свето Писмо чита тако. Свакодневно глава из јеванђеља, глава из посланица или како ко има темпо или молитвено правило, па је књига из тог разлога обележена на више места. Са стола из посуде се вије дим, тамјан, а девојчица док чита носи мараму на глави по правилима православне цркве. У библији пише да ко буде имао довољно вере моћиће и горе да помера. Девојчица препуна те вере усмери своју вољу на чаше и оне се померају по столу. То је једино место на коме је буквално приказана пракса православне мистике. Али и ова сцена је символ и није буквална радња, јер као буквална нема никаквог смисла. Дакле давејчица нема паранормалне моћи, не помера чаше телепатијом, већ мистичном силом вере.

И тако неко ће и даље сматрати да је апокалипса нуклеарни рат или разорење света, а ми православни, убрајам и Андреја Тарковског, видећемо у њој испуњење времена и свршетак историје света каквог га познајемо и каквог га у многоме чинимо.

ПРИЧА: Платно јутра


ПЛАТНО ЈУТРА


О слободи треба говорити. Шта је то слобода? Је ли то безгранична пољана, на којој играју наше мисли као дивљи коњи? Могу ли се моје тихе, смерне мисли увек прибројати тој снази, тим сапима у трку, тој радости? Или повремена ускогрудост, рекао бих, која као коров заузима пашњаке немилосрдно?

Моја буђења све су комплекснија. Састављена су од многих питања, чији се низ наставља све до хладног млаза воде у кади. Тада, наравно својевољно, лице изненадим новим даном и схватим да време је да тиху молитву кажем. Не баш кажем. Да потече, онако без речи, као стање благе захвалности. То траје до сусрета са огрубелим фротирским пешкирoм. Када га одложим могу и да се прекрстим и поздравим самога себе у одразу мојих слика. Оне су увек спремене да уместо поздрава покажу неки нови детаљ, мени промакао. Изненађења која ми приређују дела рукодеље моје, моје запитаности, некада су само, до сада непримећени односи површина или нова готово микроскопска пукотина на бојеном слоју. Односи сведоче несагледивост стварања и оне слободе с почетка јутра, а напрслине тешку руку времена, бору на делу, на лицу које сам свикао.

Ритуал јутра смањује моју запитаност и сужава слободу на врло уску меру. Стављам лонче пуно воде на ринглу шпорета и седам пред штафелај доручка. На њему једна слика, увек једна иста слика. Неко би помислио да је на њој престава мртве природе, рецимо са чашом млека и нарезеним хлебом , поред тихих јабука и тек назначених гербера у позадини. Не. Платно јутра садржи, тек неколико, на први поглед апстрактних форми. Оно је само дубина. Дубина наступајућих минута, нестворених суштина. Оно је само грађа за будућа дела, онако започето пре много јутара, када су и питања била мање сложена и проблеми лакше решиви. Површина платна подмлађује се сваког јутра и белина његова све је блиставија а тама његова све је гушћа. Крајности његове све су даље, као и разлика моја два супротна стања: стварања и учмалости. Вода брзо проври и немам много времена да се одлучим како ће овај дан почети бљеском или тамом. Кашичица кафе, кашичица шећера и честица тамјана која подиже танак стуб миришљавог дима уз лонче. Надолази тамна плима и све ми је ближе. Кротим је у шољи два пута веће запремине но што је има напитак. Окрећем леђа платну јутра и лагано уносим топлину у себе. Топлину, готово црну, покушавам силом ума да преведем у буђење и углавном успевам.

ЕСЕЈ: Стваралац као витез вере хришћанске


Александар Марић

СТВАРАЛАЦ КАО ВИТЕЗ ВЕРЕ ХРИШЋАНСКЕ

Дефинисањем глобалних војних савеза и економских сила које намећу начин и правила игре било у погледу ратовања или трговине и попуштањем и готово укидањем суверенитета држава и све већи осећај да се чак и велике државе не могу одупрети потапању у једно безлично море у коме је једини дозвољени облик живота потрошач, отворило се једно поље које нам једино остаје, као у давнини када је остатку царства српског и целој тадашњој Европи остало једно поље судилиште Косово, тако је ово данашње поље одлуке поље културне борбе. Један сегмент те културе који и сведочи колико сама култура прати ток времена је поље стваралаштва. Плодови тог стваралаштва зависе од духовоног стања и самог усмерења уметника. А квалитет створеног зависи понајвише од саме датости ствараоца као носиоца Богом датих таланата, који су уствари она покретачка сила која покреће човка сазданог да ображава силе творачке и стваралачке, и још зависи од личне вере и опредељења . На то ко ће бити уметник не може утицати околина, образовање или било шта друго, већ је то воља Божија, призив. И сада, ако је вера уметникова у сржи културног наслеђа и у самој искони православне вере можемо са сигурношћу утврдити да имамо витеза тешког оклопника. И ако је наоружан истином и његово сведочење није лажно и није пуко помодарство онда можемо рећи да је то непобедиви борац слободе. И ма како он нама деловао на први поглед или пак као он сам себе доживљавао дела која он ствара због честица истине и слободе не пропадају. Сиво море глобализације потопиће све слабо у вери, танко у у истини, све везано за земаљско ововремено, јер ово море и јесте испљувак погубног духа времена, о коме је писао и говорио преподобни Јустин Ћелијски. А све што је вечношћу венчано, а вечност је истина без прашине лажи и љубав без осипа мржње остаће недодирнуто духом времена, мада шибано и искушавано и непотопљено сивилом, мада призивано и на разне начине подмићивано. Наш витез оклопник који без штитоноше и најамничке плате јуриша пољем и доминира има у Господа надање у једину плату: усиновљење.Ми морамо да стварамо непрекидно, да стварамо да сведочимо истине које нам се у тренуцима милости Божије откривају. Нема дефетизма „Није све пропало када пропало све је“ пева Рајко Петров Ного, а високи глас српски Његош „васкрсења не бива без смрти“. И када смо били запљускивани азијатским морем са свих страна уочи косовског боја и касније у деспотовини развио се интезиван културни рад који је начинио један талас духовоности и културе на којем смо вековима после у ропству и без своје државе градили свој индетитет и сачували право лице хришћанског народа. И зато непрекидно стварајмо и будимо под барјаком онога за кога су се многи порадоваи да је умро на крсту, а после по великом човекољубљу у домостроју спасења васкрсао и вазнео се на небеса и сео са десне стране Оца. Да се ми Исусом Христом храбримо и именом његовим на уснама стварамо, јер он нам проби пролаз из воденице смрти и нашем животу па онда и стваралаштву, којим последујемо у уподобљавамо се, даје предукус вечности Новог незалазно дана славе Божије.
Господе нека би наше стварање било богочињење и вазда плод духа истине и правде.Амин.

уторак, 13. октобар 2009.

ПОЕЗИЈА: О вечности



О ВЕЧНОСТИ

Понекад мислим
Биће сам вечно
Безвремено
У постојању
Безпросторном
А тело од воде
Ври
И ово мало земље
У зони неспокоја
Оставља




Певам песму
Лишену страха
Нечистог поређења
Винуту Вишњем
Песму која би вечност
Која би тренут
Погледа недреманог ока
Песму безбрижног
Путника
Надомак коначишта
У видокругу бунара




Као што се
Растаче дим
Топи восак
У близини огња
Нека се развеју
Речи лишене
Вечности
Осуђене за гордост
Нека се разбеже
Бјеси слободе
Некорисне и смртне



Као оседела
Поља маслачка
Чекају речи песама
Ветра-сејача
Семена
Нове жизни
Да пронесе светом
Зелене воде
Плаве границе
Вечности




Бисер да сејем
Узалуд
Речи да пратим
Беспутно
Дане да пуним
Ништавилом
Нећу
Живот да градим
Лажљиво
Истину да помињем
Лицемерно
Језиком србским
Празнословим
Нећу
Песму за награду
Веру за вечеру
Оца за титулу
Брата за кућу
Да мењам
Нећу

уторак, 06. октобар 2009.

ЕСЕЈ: Песме у пламену


Александар Марић

ПЕСМЕ У ПЛАМЕНУ
( О поезији Слободана Ракитића)

Слободан Ракитић је почетак свог певања обележио својеврсним самоунижењем својственим православним подвижницима који су своје ја унизили пред Богом. Он себе поистовећује са „листом прашне књиге“, глас свој за непротребним сматра и лику своме даје будућност у грумену глине. Тиме је испунио све услове за повезивање са златном књижевном линијом српског средњег века. И сама слика из песме „Сопоћански анђео“ као да из тог времена бива пришапнута „Ти зиду, најзад, даде крила“. И као да се песник, путник, припрема за путовање духа и песме, трага за својим и обраћа се Своме. Тражи снагу и моли из позиције „семенке што без Бога пати“. Или када кроз питање даје оговор у песми „Смрт у гори“ дивећи се свету узноси хвалу Творцу и Редитељу:

„чија то рука све узгаја“

На ове речи се надовезује песма „Врт у коме краја нема“ где песник свет пореди са оним завичајним и оним празавичајним, рајским из кога потекао је човек. Сами наслов књиге „Свет нам није дом“ указује на рајско порекло човека и његово изгнанство и странствовање у свету. Песник осећа сав удес човечански и кроз њега сагледава могући спас или казну. То је низ апокалиптичких песама, које као да су увод за откривења која тек треба да уследе. Песме ту прелазе у молитве и све су чешћа обраћања Богу, не ма којем Богу, већ спаситељу којег чекамо да доврши домострој спасења и прекине студ и избеглиштво човека.

Стваралаштво Слободан Ракитића креће ка откривењу, оном траженом, чежњом којој краја нема. И ако на врху језика, још неречена, а позната реч оземљена припрема песнику кодекс да би „Уста из таме“ проговорила светлом:

„Пред зверима да истрајеш!
Да реч не кажеш пред немуштима!
Да не гледаш , рекох ли,
Пред слепима!
Да не корачаш пред хромима!
Да воду не пијеш пред жеднима!
Да никад сит не будеш пред гладнима
То је твој удес.
На то да свикнеш,
Јутром и вечером!“

То значи да почиње бдење, подвизавање, непрекидна духовна вежба која је потребна да се тражено задобије и да се двери замандаљене смрћу одшкрину. Песник узима улогу геометра сакривене земље, постаје трагалац за темељима предачким и увек молитвеник, онај који хвалу узноси Творцу који је за њега више глас који открива места сакривена, боље рећи сахрањена „Под земљом и под водом". Похрањена као меморија, као сећање на труд покољења прошлих утканих тајанствено у садашњост, у ген који поета носи као благослов, али и као коб. Храмови и градови сравњени у свом величанству се уздижу пред песником, јер он не користи матерјалне доказе већ оне невидљиве, невидиме јер биће му је увезано са меморијом земље и воде. Тиме се Слободан Ракитић трагајући по развалинма труда предачког и обилазећи антологијски одабране честице истине и стваралаштва које су Промислом победиле време, духовно спремио за круну познања завета "народа оног који је у тминама".

Тај завет је сабијен генијем народног песника и одуховљен исихастичким учењем Синајита у два десетерачка стиха:

„Земаљско је за малена царство
А небеско за век и векова“

Слободан Ракитић се уводи у витешки ред косовских песника. Његова поезија књигом „Тапије у пламену“ сврстава се у циклус свекосовских песама, који време не познаје и који само вечним и уневерзалним гради и дозиђује. Ракитић постаје проводник „језика овог без огња", који осиромашена данашњица нуди заточницима језика у „језик у невидљивим знацима“ којим изрециве су више појаве , у коме постоје стања којим се у вечности истрајава.

Гори историја знана и незнана и оно за шта мислисмо да смо власни претвара се у пепео.

„ Хуји Бог
Над тапијама нашим
У пламену“

Гласом пророка са Патмоса проговара Ракитић и даје на знање да тиме што Бог распирује пламен и пепео разноси показује да само Бог може тај пламен да укроти и пепео разасути поново у истину састави. И ево правог одговара због чега Слободан Ракитић у својој поезији не престаје да се моли и указује прво на удес, а потом и спасење које једино могуће у Господу Исусу Христу.

Слободан Ракитић је молитвеник, пророк, поета с Ибра, једне од рајских река и символа протока и пролазности земље и непролазности речи завета задатих једном да вазда песма живота буду.

среда, 02. септембар 2009.

ЕСЕЈ: Родољубве Рајице Драгићевића


Александар Марић
РОДОЉУБВЕ РАЈИЦЕ ДРАГИЋЕВИЋА
о књизи А заводи ме бескрај


Ако бих морао једном речју да сажмем сву природу књиге Рајице Драгићевића, била би то реч сложеница из старог нашег језика васкрсла у новом телу родољубве. Зашто посежем за речју љубав на не љубије? Зато јер је љубве извор љубљу, а ова књига враћа нас на извор. Било да је то у сами почетак човека, у детињу перцепцију или у сусрет са чудесним лицем прве љубави, или на место где нада извире и има је за свагда, било да отаџбини приноси запис или се опомињемо језика из кога потиче наше бивство. Све што Рајица пева, записује, потиче из завичаја душе, који једино љубављу постоји. А други део сложенице „род“ именује завичај тела, заједнички именује, све топониме замишљеног раја и датог света и чистоте и невиности. Јер кроз њега теку рајске реке, на њима митске праље беле платна за ратнике светлости, ту се воде вавилонске комешају. У том роду који је запис и памћење предака песникових, али није само то већ и запис свеукупне човечанске цивилизације, у том роду који се обрео у Косовини, топониму коме труд браће Жарка и Рајице Драгићевића, не дозвољава да буде заборављен, али том борбом обезбеђују место у колективној меморији и другим мање опеваним, а ништа мање значајним местима одакле потиче род коме песник припада. У том роду садржи се сав род српски, а од њега неодвојива је и драма опстанка једног новозаветног Израиља, племена порођеног у духу којим је прожета Рајицина поезија. Садржи се род српски, али не само српски, јер песник позива свечовечанство на памћење, које само љубав испуњава бескрајем, уствари обезбеђује постојање у мерилима вечности.
Док пева, Рајица и ствара и тако испуњава у потпуности тврдњу светог владике Николаја Велимировића у којој он песника пореди са Творцем васколиког света. Јер дело стварања света је поетски чин Творца, како стварање описује епископ Атанасије Јефтић. Рајица у песми творачки заповеда „Нека буде љубав“, а потом у песми цитира Творца „Нека буде светлост“. Трећа заповест која додаје трећу суштину „Нека буде песма“, заокружује систем предуслова за певање и постојање. То Драгићевићево тројство чине љубав, светлост и песма. Рајица Драгићевић инсистира на записима срца и тврди да само постоје оне суштине које су у срцу нашле своје место. Тиме се придружује светим оцима православним који су своје учење темељили на потреби да се оно што се разумом достигне мора пребацити у срце да би могло вечно да пребива. Ако човек жели да своје спознање овечи и спасе од пропадања мора га дакле записати у срцу јер „ шта су слова шта су речи спрам записа у срцу“ пева песник, поета, дарован поетским даром.
Рајица Драгићевић трага у својој поезији за балансом вечног и пролазног и на њиховој борби чије поприште је душа човекова. Тако се у циклусу „Сновидица“ на крају сваког певања бави односом ова два појма „бескрајем“ који илуструје вечност и „трептајем“ као сликом времена. Вечност је садржана у трагању и трајању наде, док је трептај варљив блесак леденог сада. Вечност – летопис земљиног хода, вечност – тамна ноћ и мутна вода, вечност – анђелак нежног погледа, време – нестанак и пролазност... сва драма која се збива у човеку описана је у Рајициним стиховима међу-односу ове две мере и њиховим односом према самом песнику. Вечност песника заводи, он се у њу заљубљује и тако заљубљеног и рањивог прогања га време.
„А заводи ме бескрај
Она водиља што се из недостижа јави
А прогони ме трептај
Тачка тачкица што се на крају свега ставља“

Поред певања завичаја, кроз певања срца, поред певања вечности, кроз певања срца и поред певања рода, кроз певања срца, Рајица Драгићевић пева кроз своје лирско срце и сами језик из кога је потекао и све оно што је тај језик племенило или сиромашило и све оно што се у тај језик уткало и све оно што се том језику отргло. Тако да на бираним местима у стиху налазимо речи старо српске али и речи језика изворног из кога је песник потекао. А четири певања у овој књизи написана су у потпуности у духу народног језика који се у једном тренутку зауставио у Косовини и одатле кренуо даље.
Певањима посвећеним оцу песник дефинитивно заокружује омаж завичају, пореклу и доказује аутохтоност језика којим је песник проговорио, па пропевао и на послетку доказао способног тог језика да може да буде одлична основа поетског стварања.

петак, 19. јун 2009.

поезија: У доба несновено


У ДОБА НЕСНОВЕНО

У доба у које западох без најаве
Милим пузим као ситан живот
У срцу тешки тег и драма наметнута
Сувише сам стар да бих говорио
Било истину поготово лаж

У доба у које западох страшно
Као у прогонство вавилонско
Или још горе у своју земљу
Без могућности чежње
За тихим завичајем

У доба у које западох пробуђено
Неки рај детињих снова
Преобратио се у непомјани свет
И трагови позобани су од птица
Које нису птице већ самозаборав

У доба у које западох сном
Не успевам ни епизодну улогу
Да изведем како треба
А мислио сам да сам бар у сну
У главној улози поретка тишине

У доба у које западох грешан

среда, 03. јун 2009.


СТЕФАНУ ПРВОВЕНЧАНОМ

Не презри блажени
Певаче
Трагаоце тајне
Златне жице
Не презри

Певаче
У време мука
Остављених нада
Отачаства у расколу
Блажени
Не презри

Певаче
Тихе, певаче краја
Ујармљене ризом
И оне наизглед луде
Не презри

Блажени
Који и сам певао јеси
Ловце на речи
И творце њихових суштина
Не презри, блажени
Певаче

понедељак, 25. мај 2009.

НОВОВИЗАНТИЈСКИ ГЛАС ИВАНА В. ЛАЛИЋА



НОВОВИЗАНТИЈСКИ ГЛАС

Није редак случај, а готово да је и правило, да се суштине и читави покрети, узлети и сама цивилизација, зачну у неком кутку пријемника који поседују песници (зато су и песници). Они примају тихе, невидиме поруке и са више или мање успеха, провукавши их кроз своје песничке органе (опет невидиме, тајне) преносе или боље рећи преводе их свету и људима. Тако и неовизантијека обнова у Србији, која је повезана и са обновом духовног (црквеног живота) и са обновом народном у којој Срби после 600 година, а толико има од смрти деспота Стефана Лазаревића, покушавају да поставе реалне темеље своје самобитности и некако и сами схвате наслеђе које провејава сваком душом српском. Зашто стављам и 200 година модерне српске историје у период паузе? Зато што сви ти узлети, устанци, кнежевина, краљевина, ратови, надчовечанске муке, образогубни пројекат Југославије, обнова патријаршије, ликвидација и неутралисање српске елите, великани изникли из те оранице засејане костима, усамљени врхови, освешћени умови, данас се чине као звезде на покрову народном и тачке реперне пута народног индетитета и чишћења изниклог и намноженог корова, који су нам донели разни ветрови. Били ти ветрови философски, научни, искривљено теолошки или уметнички.

Шездесетих година прошлог века један песник је запевао за сјајем Византије. То је био Иван В. Лалић. Његова људска двојака чежња за прерано отишлом мајком и чежња за завичајем (која је готово несвесна чежња за Србијом изгубљеном и прећутаном) довела га је до великих хришћанских и цивилизацијских добара. Он се, можда, није томе ни надао када је у свом младалачком полету испловио барком коју је индетификовао као Јасонову барку „Арго“ и задао себи да нађе златно руно језика. И тако пловећи похођен својом чежњом и примајући гласове утехе, како се чинило од античких божанстава, песнику се почео откривати један сакривени свет и једна личност од изузетног значаја за целокупни род људски. Док, на једном од својих ходочашћа није препознао гласника заустављеног у малтеру, и то гласника који му је јављао курс и растеривао маглу. На том средњовековном зиду, на зиду који сведочи да је могућа другачија стварност, на зиду Србије, источног индентитета сусреће се са анћелом. Чежња постаје опипљивија и он походи Србију у песмама и док путује и сриче затамљену историју разоткрива развалине Византије разасуте као трагове љубави. Улази духом, созерцава, у град већ изгубљени, пре пада Цариграда и сведочи затурени летопис завета и подмлађује га у својим песмама. Византија постаје златоположена слика, икона дакле и над њом Пантократор у сјају калоте даје благослове.

У своме делу он долази и до утехе оне друге чежње, чежње за мајком. Он налази жену достојну емоције према мајци, пресвету Богородицу. У та два испуњења чежњивог бића песничког који слика је сваке душе човекове налази се смисао једног песничког и смем да кажем пророчког дела. Песник, тајним органом, комуницира са самим Творцем и његовим гласницима. При томе саставља нове појмове, суштине и искрену емоцију земну за мајком преводи у Духу у обраћања Богородици, која родила је Христа, спасење и смисао. Јер само кроз Христа, који је пролаз кроз воденицу смрти и вечно сапостојање, чежња човекова и све човеково имају дубоку вечни смисао и добија ону димензију којом Христос собом носи Богочевечанско подобије за сваког искрено вапијућег. А у другом току чежње за мајком-земљом (чији је најосетљивије благо задати језик и сам њен извор) надраста сваки национализам и осећање припадности подиже на виши ниво, византијски индетитет, који почива на духовности Христом откривеном и озареном жртвом и прегалаштвом бројног војинства кроз историју. У песми Византија VIII или Хиландар он у самом наслову спаја све и разрешава сваку дилему. У перивоју пресвете Богородице, у самом крилу Византије налази се семе освештаног српског језика засејано, данас само на изглед, у земљи туђој, јер границе данашње српске државе до тамо не допиру. И у том семену-семеништу столује Богородица Тројеручица укрепитељка и исцелитељка свих песника, а првином Јована Дамаскина, чијом је молитвом и сам Иван пропојао у својој позној књизи Писмо.

Иван В Лалић описује и тренутак смрти Високог Стефана која запечаћује покушај духовног, језичког и државног препорода и преводи све српско у завет, мит и песму. Искра која је излетела из стиха опеваног неба и огледала његовог мора постала је светилник и путоказ. Прво оном који је испловио у „Аргу“, а допловио у мирну луку у спасносној „Арки“ Новога Завета и са свитком у руци на спрам груди на коме млади се Византија у форми Канона. Јер адреса испојаних молитава је сам Бог и једино њиме могући Васкрс нас смртних.

среда, 22. април 2009.

ПОЕЗИЈА: Разрушени дом


РАЗРУШЕНИ ДОМ

То био је дом украшен малим прозорима
Опремљен постељама и старинским креденцом
Засађен на три ветра, од четвртог сакривен
Под воћњаком што дели хлеб са пчелињаком
То био је дом остављен сопственим сенкама
И измаштаним и невидљивим створењима и шумовима
У трену када је небо отежало и строп пао
Без икаквог позива у муклом јауку, у ноћи
У потопу лаке грађе
То био је дом у правом смислу речи
Дом
Сигурност и уздање
Прах

среда, 08. април 2009.

ПОЕЗИЈА: Преписивач 1615.


ПРЕПИСИВАЧ 1615.

И писах ову књигу
завереницу против зла
вапијаше свет на мене
да прогута
вест благу угуши
и писах ову књигу
под стрехом манастирском

Писах
а прво слово
мушица
узе за одежду
перо заломи се ненадано
облак и гавран збратимљени
и писах ову књигу
под стрехом седећи

Књигу на мркој хартији
злој подлози коју враг донесе
бејах болан
зуб боли, мала кост
и писах седећи

Писах књигу
испуњење завета
јављање Бога
тетрад оваплоћења жизни
и писах ову књигу
под стрехом манастирском
седећи

петак, 27. март 2009.

ПОЕЗИЈА: С ДУШОМ НА ГОТОВС


С ДУШОМ НА ГОТОВС

Ако смо занети
Тешком работом часа
Искру из камена
Реч вишњу да пренесемо
И ако цедимо нектар
Из суве дреновине

И ако смо потомци Лазареви
Или бар духа његовог чада
Зашто нам трне мисао
Пред најездом саблазни и гада

Ако смо у збегове гусле
И сваку песму огласили
Зашто смо данас тронути, тихи

Кад добро се од зла развенчава
И Христос се јасно види
И Црква његова над коровом злати

среда, 25. март 2009.


ЦВЕТИ
Благословен који иде у име Господње

На престолу творевине
Већ прокужене
И унижене до срама
Ушао си у гротло злобе
Која је набујала око Храма

Палмино грање, руке ништих
Узбуркале су етар и душе
Благословен који иде
Који се опоменуо човека
У колу греха заточеног

Кличу уста изван
Зидина лукавства
Изван угаслог града
Светлости и достојанства
Кличу оном ко иде

У име Господње, хвала
И тело тражи цара и успон
Уз лестве власти и сујете
Страх у лажи привидној чедности
Змија, она са почела, риче

Изгониш трговину и ћар
Растерујеш демоне
И учитеље лажне честитости
Јагње долази у Име
Међу вукове овештале

понедељак, 23. март 2009.

ПОЕЗИЈА: Пре исхођења


ПРЕ ИСХОЂЕЊА

Треба пронаћи тиху пећину
Ненаметљиви дом, скромну избу
И у њој прекривен са седам слојева
Оклопа спавати мирно
Ушушкан прекаљеним металом
Који из твоје песме исходи
Онако у природи првог дана
Као у трену када још нисмо
Скренули поглед у тајно делање

Треба пронаћи ту пећину
Кад нас фебруар изненади
Обиљем сунца и цвећа
Или нас мај пресретне снегом
И небом затвореним
Треба ковати оклоп
Седам пута седамдесетседам пута
И не поклекнути, не стати
Јер баш у том оклопу врлинском
Душа поћиће једном
И неће бити промрзла и гола

понедељак, 16. март 2009.

ПОЕЗИЈА: Придошло време


ПРИДОШЛО ВРЕМЕ
По Миодрагу Павловићу

Зар није дошао
Прво у сламу пећине
Под надзором ока звезде
Зажигане само за ово послушање

Зар није дошао тренутак
И више него трептај
И више него век, међустепеник
Почетка и коначног испуњења

Зар није дошао тренутак
Да освану чекана обзорја
Сахрањене у књигама пророчким
И свет да добије коначан облик

Зар није дошао тренутак
Да свану благе вести

Уморним створењима пролеће
И место спокоја измољеног

Зар није

ПОЕЗИЈА: Молитва за војинство


МОЛИТВА ЗА ВОЈИНСТВО

Кисну митровске стазе
Пусте негдашње славе
Нити се ко о Ђурђевдану откинуо
Нити се ко данас јатаку привија
Извести Ђорђа, покрени Димитрија

Робље се утопило у мук
Ни светлих ‘аљина жељно
Ни славе мегдана
На микро-пољу светске драме
Убеди Теодоре, узми Меркурија

Изгубиле се књиге
У пећинама зараслих победа
А песма преоденула у ехо
Бруј под каменом сахрањен
Извести Ђорђа, покрени Димитрија

Кисну митровске стазе
Раздвојено море чека у тишини
Да заборављени народ ступи
За гласовима небеских служби
Убеди Теодоре, узми Меркурија

Народ се један сравнио срамом
Хероји драме опстанка и воздвижења
Скамењени у фиокама, замрзнути
У гену затеченом у забораву
Извести Ђорђа, покрени Димитрија

У часу овом, закаснела јесен
Натапа стазе
А пуста је као утрине
Што множе се око градова
Убеди Теодоре, узми Меркурија

Кнеже у слави, победиоче трена
У коме прелаз светом имао си
Ватре погашене забележи спасом
Прими уморене утробом у ново војинство
Извести Ђорђа, покрени Димитрија

Убеди Теодоре, узми Меркурија
И Прокопија
И четрдесет мученика не остави

Кисну митровске стазе

Из циклуса "Цитати"

субота, 14. март 2009.

ПОЕЗИЈА: Песма ратника


ПЕСМА РАТНИКА

Ми смо ратници
Које су водили безбожни
Цареви
Ми смо ратници
Као и ви Ђурђије, Димитрије
Меркурије

Ми смо деца
Одрасла на бојишту
Животи као струне
Ми смо деца
Као и Макавеји, као
И Прокопије

У нашим рукама
Наоружане речи
Речи тужне
У нашим устима
Усклици јуриша
На ветрењаче

Зарасле су нам
Читанке и пера
Заломила
Зарасла су нам
Уста за бол
И страх

Ми смо ратници
Као и ви Ђурђије,
Димитрије, Прокопије
Ми смо ратници
Као и ви Лазаре, Дечански
Милоше

Ми смо песници
Наше су речи меци
Наше су речи молитва
И наши саборци
Пали већ су постали
преци

понедељак, 09. март 2009.

НОВА КЊИГА: Анђели жетеоци


О књизи песама Анђели жетеоци,
Александар Марић, Књижевни клуб Краљево, 2008.




У време раслабљеног и видно униженог положаја поезије на хоризонту друштвеног интересовања и бриге, у доба када предани аутори стихова опсесивно траже нове начине и поступке казивања, не би ли свој песнички глас учинили препознатљивим и обезбедили себи издвајање из слојева просечности и рутине – ретка је прилика срести се са остварењима ствараоца који се готово императивно ослања на у великој мери канонску, утврђену поетику.
Својом трећом књигом песама Анђели жетеоци, Александар Марић стваралачки суверено настоји да евоцира поетичку матрицу духовне поезије, као незаобилазног наслеђа наше средњовековне књижевности. Традиција, као и њен утицај на нашу стварност, за овог песника су, очигледно, иницијални мотив. Прошлост је стављена у функцију делатне силе, живо присутна и инспиришућа.
Овакво тематско полазиште, Марић је имао и у своје две претходне збирке Студеница,Студеница и Косовски прозбеник. Међутим, чини се да је у књизи Анђели жетеоци песник склон нешто стишанијем гласу, изразу који је доста прочишћен и остварује се у медитативнијем тону. Бираном лексиком, често поетски зачињеном архаизмима, чак и старословенским речима, аутор ових стихова остварује стилско-мелодичну линију певања карактеристичну за поезију литургичкога одређења. У појединим песмама ове збирке могуће је препознати и конкретне елементе молитвеног певања, плански подражаване, како би се донекле опонашао канон. У ту сврху, песник каткада користи и јектеније, понављање одређеног позива, карактеристичног за литургијски обред кји подразумева саборност (Подај Господе, Господе помилуј...) Свесно или не, Марић у извесном броју песама, норочито онима које су писане као сведочанства о савременицима или псеудоповести инспирисане неким историјским догађајем или личношћу, посеже за књижевним облицима, стандардним у средњовековној књижевности, као што су молитва, виденије, приказаније или, рецимо, запис. Ово се може тумачити и као пресудан утицај очигледно преовладавајуће лектире. Ипак, мера ауторске тежње ка модернистичкој интервенцији у примењеној класичној форми мора се приметити и признати.
Уочава се и напор учињен у намери да се књига ваљано структурира, да се след песама успостави према логици мотивске међузависности. Књига је сачињена од пет циклуса, са прологом и епилогом. Са становишта организације песама и циклуса у књизи Анђели жетеоци, можемо разазнавати и делове тематско-мотивских простора које она отвара.
Једна од доминантних тема ове књиге песама јесте извесна врста духовног осврта аутора на дела и животе појединих стваралаца, историјских личности и светаца, али и на кључне догађаје чије је историјско значење дубоко укорењено у културном и традицијском ткиву колектива. Песнички поступак је такав да аутору обезбеђује позицију индивидуалног гледишта и расуђивања, али итовремено препознајемо и склоност ка прихватању општих, устаљених истина.
У неколико песама, Марић се обраћа песницима савременицима, изразитим стваралачким фигурама српске модерне поезије: Миодрагу Павловићу, Ивану В. Лалићу, Богдану Мрвошу, Даринки Јеврић, али и сликарима Милићу од Мачве и Мићи Михајловићу и другим уметницима. Оваква потреба песника да кореспондирају са ствараоцима које доживљавају као духовне сроднике није реткост. У Марићевом случају, могли бисмо приметити још један повод (сем овог зазива по сродности) да у својим песмама тематизује властити однос према делима других стваралаца. Објашњење би се могло наћи у ауторовој потреби да продубљује своју увереност како је могуће бити модеран стваралац и у већ освојеним поетичким просторима, јер поменути ствараоци то најбоље потврђују. Отуда и прија чињеница да један млад песник, као што је то Александар Марић, посвећено и куражно трага за својом стваралачком индивидуалношћу тамо где ју је најтеже наћи. Отворити нови траг у живом ткиву традицијски освојеног и установљеног поетичког простора јесте најтежи изазов за једног ствараоца, али је добробит вишеструка.
Остаје само да се песнику Александру Марићу пожели да то и оствари.

Дејан Алексић

ЕСЕЈ: Жичко созерцање


ЖИЧКО СОЗЕРЦАЊЕ


Може ли данашња поезија да се такне бар делића Неба, у времену земаљске журбе и све осетније кризе свих вредности. Кризе од грчке речи крисис што значи суд. Сви осећамо тежину тог суда. Тражимо начина да се извучемо са што мањим последицама, трагамо за сламком спаса. Има ли места поезији? Имали хлеба песницима? Хлеба? Узмимо ову уморну, како се по новом каже сморену цивилизацију као једну поетску пустињу. Пустињу којој не мањка воде, већ само Неба. Када је у пустињи безводној кушан Господ наш Исус Христос Спас наш, Богочовек а не сламка, његов одговор био је да човек не живи од хлеба већ од сваке речи која из Божијих уста излази. Одговор је од речи, живи се дакле од речи. Шта данас заточници речи да кажу на кушање у пустињи која ускраћује Небо? Шта данас да раде залутали гласници поетике на поље сатанске економије и поприште тужне и залудне борбе за опстанак оних којима је Небо обећано? Да траже речи које могу украдено Небо да окусе. Да траже мале оазе дубоко у свести језика и високо у свештеном путу жртве народа који том језику припада. Да траже у тишини међу зидинама које осамсто година или већ миленијум ћуте своје Небо и предају га у безмолвију честицу по честицу ходочасницима, а међу њима и песницима као семе будуће песме која суду не подлеже. И шта да раде када не могу да се сакрију, јер именовани су песницима, делатељима поезије. Поезије. Опет стара реч поесис и опет грчка што значи стварање. Тако обележени у свету који урушава и урушава се, који разара и разара се, не могу никуда. Вичу гласови плаћени на поете, одредите се према овоме, осудите оно, дајте подршку сада и овде, певајте нам успехе, певајте нам поразе наших непријатеља, дајте нам хвалу, ћутите нам о Богу. Шта да одговори песник Неба. Једино „Заиста вас не познајем“ а како и да их познаје када се урлици њихови мере секундама, а дружбе оностране трају минутима и грађевине стоје у данима. Како да их познаје када ништа њихово не трпи меру вечности и пада када стане пред суд будућег века. Па шта песници да чине? Да траже Небо у себи и када га нађу да га певају свету и тако пустињу пораза претворе у њиву победе, на којој коров, смрт и грех немају шансе.