уторак, 06. октобар 2009.

ЕСЕЈ: Песме у пламену


Александар Марић

ПЕСМЕ У ПЛАМЕНУ
( О поезији Слободана Ракитића)

Слободан Ракитић је почетак свог певања обележио својеврсним самоунижењем својственим православним подвижницима који су своје ја унизили пред Богом. Он себе поистовећује са „листом прашне књиге“, глас свој за непротребним сматра и лику своме даје будућност у грумену глине. Тиме је испунио све услове за повезивање са златном књижевном линијом српског средњег века. И сама слика из песме „Сопоћански анђео“ као да из тог времена бива пришапнута „Ти зиду, најзад, даде крила“. И као да се песник, путник, припрема за путовање духа и песме, трага за својим и обраћа се Своме. Тражи снагу и моли из позиције „семенке што без Бога пати“. Или када кроз питање даје оговор у песми „Смрт у гори“ дивећи се свету узноси хвалу Творцу и Редитељу:

„чија то рука све узгаја“

На ове речи се надовезује песма „Врт у коме краја нема“ где песник свет пореди са оним завичајним и оним празавичајним, рајским из кога потекао је човек. Сами наслов књиге „Свет нам није дом“ указује на рајско порекло човека и његово изгнанство и странствовање у свету. Песник осећа сав удес човечански и кроз њега сагледава могући спас или казну. То је низ апокалиптичких песама, које као да су увод за откривења која тек треба да уследе. Песме ту прелазе у молитве и све су чешћа обраћања Богу, не ма којем Богу, већ спаситељу којег чекамо да доврши домострој спасења и прекине студ и избеглиштво човека.

Стваралаштво Слободан Ракитића креће ка откривењу, оном траженом, чежњом којој краја нема. И ако на врху језика, још неречена, а позната реч оземљена припрема песнику кодекс да би „Уста из таме“ проговорила светлом:

„Пред зверима да истрајеш!
Да реч не кажеш пред немуштима!
Да не гледаш , рекох ли,
Пред слепима!
Да не корачаш пред хромима!
Да воду не пијеш пред жеднима!
Да никад сит не будеш пред гладнима
То је твој удес.
На то да свикнеш,
Јутром и вечером!“

То значи да почиње бдење, подвизавање, непрекидна духовна вежба која је потребна да се тражено задобије и да се двери замандаљене смрћу одшкрину. Песник узима улогу геометра сакривене земље, постаје трагалац за темељима предачким и увек молитвеник, онај који хвалу узноси Творцу који је за њега више глас који открива места сакривена, боље рећи сахрањена „Под земљом и под водом". Похрањена као меморија, као сећање на труд покољења прошлих утканих тајанствено у садашњост, у ген који поета носи као благослов, али и као коб. Храмови и градови сравњени у свом величанству се уздижу пред песником, јер он не користи матерјалне доказе већ оне невидљиве, невидиме јер биће му је увезано са меморијом земље и воде. Тиме се Слободан Ракитић трагајући по развалинма труда предачког и обилазећи антологијски одабране честице истине и стваралаштва које су Промислом победиле време, духовно спремио за круну познања завета "народа оног који је у тминама".

Тај завет је сабијен генијем народног песника и одуховљен исихастичким учењем Синајита у два десетерачка стиха:

„Земаљско је за малена царство
А небеско за век и векова“

Слободан Ракитић се уводи у витешки ред косовских песника. Његова поезија књигом „Тапије у пламену“ сврстава се у циклус свекосовских песама, који време не познаје и који само вечним и уневерзалним гради и дозиђује. Ракитић постаје проводник „језика овог без огња", који осиромашена данашњица нуди заточницима језика у „језик у невидљивим знацима“ којим изрециве су више појаве , у коме постоје стања којим се у вечности истрајава.

Гори историја знана и незнана и оно за шта мислисмо да смо власни претвара се у пепео.

„ Хуји Бог
Над тапијама нашим
У пламену“

Гласом пророка са Патмоса проговара Ракитић и даје на знање да тиме што Бог распирује пламен и пепео разноси показује да само Бог може тај пламен да укроти и пепео разасути поново у истину састави. И ево правог одговара због чега Слободан Ракитић у својој поезији не престаје да се моли и указује прво на удес, а потом и спасење које једино могуће у Господу Исусу Христу.

Слободан Ракитић је молитвеник, пророк, поета с Ибра, једне од рајских река и символа протока и пролазности земље и непролазности речи завета задатих једном да вазда песма живота буду.

Нема коментара:

Постави коментар