петак, 16. октобар 2009.

ЕСЕЈ: Сталкер




ВОДИЧ ЗАБОРАВЉЕНЕ ВЕРЕ
Један поглед на филм “Сталкер”, Андреја Тарковског

Сталкер! Реч, готово непреводива. Сами назив дела, тако дубоко иза мноштва велова, испод нивоа вода. Овај филм, Андреја Тарковског сврстан је у жанр фантастике. Док неки многе тренутке описане у филму тумаче као магијске. Ово је покушај да се прикаже другачије тумачење, односно другачије осећање овог уметничког дела високе вредности.

“Сталкер” је препун уметничких слика, која се не могу тумачити, објашњавати, већ само осетити. Једна таква слика је тренутак када невидима сила враћа нестрпљивог путника, који је кренуо пречицом, уместо током који подразумева живот, тачније животни пут до истине и откривања смисла. Мада сами путници имају друге замисли и обичне световне жеље или научничке амбиције. Сам амбијент у коме се дешава радња филма је слика. То није свет после нуклеарног рата, како неки доживљавају апокалипсу, већ свет уморен и већ унапред нестао под травом и обрастао растињем. Модерна цивилизација је ту побеђена и пре него што је мислила. Од свега што је у њој живо остала је једино “Зона”, али о њој касније. Још једна слика супериорности природе, у ствари Божије творевине, над вештаственом природом приказана је као потопљени мермерни под по коме се налазе разбацане разне ствари наше уобразиље, помешане са стварима греха, али и стварима поштовања светости. Сама разноврсност тих предмета је је слика човеког блага. “Где је благо ваше ту је срце ваше”, а самим тим и бесмртна душа и човекова вечност.

Символике има исувише, а протумачићу само оне са чијим се досадашњим тумачењима не слажем. Прво бацање ораха завијених у платнене траке. То није магијска радња, како је вероватно многи виде. Зашто није? Јер водич ништа од тог бацања не тражи. Он је смирени водич, проводник виших сила које он слуша и “чија воља никад није иста”. Какав је то орган који поседује водич. То је орган вере. Он верује. А када се говори о вери, место магије заузима мистика. Енергија која избија из саме дубине бића и не само дубине већ суштине из образа и подобија, по којој је човек створен. Мистика, дакле, а не магија.

А сада о “Зони”. То је просторија, а на крају се види и да је храм, у којој путници траже утеху. Нису то обични путници. То су људи који беже од света, али су и даље за њега везани. Један представља модерну уметност, а други савремену науку. Само чудо испуњења њихових нескривених и скривених жеља, њих не задовољава. И тај неуспех њихов приказан је понављањем, готово индентичне сцене у кафани где се водич и путници састају и у истом стању духа растају. Тарковски није хтео подробније да описује саму “Зону”, јер она “ради” само на човекову веру. Та вера се код путника показала као краткотрајна и површна.

Сама сцена-слика која приказује водичеву собу препуну књига прича о темељном образивању његовом. А књига у постељи, која се појављује још једном на крају филма, сигурно је библија. И исповест водичеве жене, да је пошла без речи за њим упркос противљењу родитеља, на неки начин символизује окретање Путу, Истини и Животу, уствари самом Христу. Водичево очајање и краткотрајну сумњу, баш блажи супруга која изражава спремност да пође са њим у “Зону”, што је и символ праве брачне жртве која је се и полаже на спасење оба супружника.

У филму нема ефеката, разних појава и приказања. Он стоји у реалности, у времену и простору обогаћено духовношћу, коју ми некада осећамо, а некада смо за њу безосећајни. Само задња сцена када девојчица помера чаше на столу не дирајући их рукама, може да одведе човека на крив пут. Протумачимо сцену. Девојчица чита црну књигу обележену на више места. То је библија, јер се Свето Писмо чита тако. Свакодневно глава из јеванђеља, глава из посланица или како ко има темпо или молитвено правило, па је књига из тог разлога обележена на више места. Са стола из посуде се вије дим, тамјан, а девојчица док чита носи мараму на глави по правилима православне цркве. У библији пише да ко буде имао довољно вере моћиће и горе да помера. Девојчица препуна те вере усмери своју вољу на чаше и оне се померају по столу. То је једино место на коме је буквално приказана пракса православне мистике. Али и ова сцена је символ и није буквална радња, јер као буквална нема никаквог смисла. Дакле давејчица нема паранормалне моћи, не помера чаше телепатијом, већ мистичном силом вере.

И тако неко ће и даље сматрати да је апокалипса нуклеарни рат или разорење света, а ми православни, убрајам и Андреја Тарковског, видећемо у њој испуњење времена и свршетак историје света каквог га познајемо и каквог га у многоме чинимо.

2 коментара:

  1. Тарковски јебио геније филмске режије, оно што многи критичари описаше као „његово експериментисање“, уствари је само покушај – веома успјешан – преношења на филмско платно, праксе и погледа утемељених у (његовој/нашој) православној вјери...

    Ја сам опчињен његовим филмовима, увијек их изнова гледам и увијек откријем понешто ново, у књижевности ме тако везује само Достојевски... Теби Александре хвала за додатна тумачења, која су ми стварно од користи...

    ОдговориИзбриши