петак, 25. децембар 2009.

ПРИЧА: Силуан


СИЛУАН


“Море се игра песком плаже. Натапа га, односи, доноси. Велика стихија се зрнима игра, а мени утопљенику, али не у води, чини се да песка увек има једнако. У даљини црвени див гине и просипа се по води. Моје раслабљене ноге, раслабљене од душе раслабљене, делом су поринуте у море, делом насукане на копну. Моја су питања тешка. Овако крхки склоп, као што је пројава живота у мени, преузео на себе товаре васељене и никако да се растерети. Унутрашњост моја, непозната, жал моја видљива на први поглед и тишина из мојих уста, која није безмолвије, чине сценографију трагедије мог постојања.”

“Знам”, одговорио је неко на моја размишљања.

Осврнем се и видим човека у црном. Ништа чудно за Свету Гору. Али човека простог и неугледног, тако ми се чинило. Али његове речи биле су невидљиве руке које су лагано терет за теретом скидале са моје душе. Сваки пут када сам помислио, и то не увек сам, ма шта ми овај говори он ни себе не може да избави, постајало ми је тешко. Разгонио сам те помисли брзо, јер се и моје уморно тело натоварило до конца издржљивости. А он, уз благи осмех, читајући ми сваку помисао, и одмахујући руком када лоша наиђе, скидаше топлим гласом прљавштину са моје душе. Глас му се некада стапао са шумом мора, некада римовао са котрљањем песка, а некада одлазио за крицима птица, које траже своја коначишта.

“Радост, а не трагедија”, понављао је прозорљиво одговор на моју дилему.

Моје шаке, полако су, налик пешчаном сату, испуштале ситан песак које су стискале и каниле понети у море, као последњи товар душе и тела мога, који су дошли до бесмисла. Радост о којој сам већ читао, сведочио је он тих и радостан до нестварности. Чинило ми се да та радост попуњава празнине мог бића и тражи остатке трагичности моје да их преобрази.и ја који сам бежао, чак до овог пустог жала осећао сам се, не као странац већ, као домаћи. Као да сам се на овој обали, у смирају отежалог дана, поново рађао срећан. Срећан што могу да слушам и да расуђујем. А он и даље ту, присутан као хладовина у жарким данима и уједно као топлина дома за време непогоде.

“Радост преображења”, био је следећи стих ове похвале живота.

Колена су ми очврсла, и он виде да сам спреман да кренем за њим, али ме још није позивао. Говорио је и даље житије за житијем, мучеништво за мучеништвом и причу о крсту који свако носи. Причу о човеку коме је Бог дозволио да изабере крст који му се чини најлакшим, а овај изабрао баш свој. А ја сам, већ добро олакшао, почео готово да лебдим на песку тик поред мора, које се све више бунило, јер се сунчев заменик месец већ помолио уз пратњу своје сапутнице. Бунило се јер је полако губило и ону црвену боју и добијало рухо сребра, које има много мању вредност него што му је људи дају. Питах предивног гласника за име. А он је избегавао да га каже. Али ми је у овој лакоћи и то било очекивано, после објаве божанствене “не живим више ја него Христос у мени”.

“Христос воскрсе”, називао је он, на језику мом и на другом језику “Христос анести”.

Одговарао сам брзо, пазећи да неки поздрав не оде сам у пределе вечности, који су постали видљиви за моје очи. Видљиви, јер сумрак је ометао моја физичка чула и ја сам гледао у нове пределе. Пределе, неописиве, недохватне. Поново сам га питао за име, а он је питао мене знам ли своје. Оно које сам знао није ми изгледало истинито. Било је име које је срасло с теретом и нисам могао да га изустим. Тада је он полако почео да изговара своје име, мени тако познато, као да је мени упућено, у магновењу. Као да је изговорио моје име. Било је то предивно име. Било је то тако логично и очекивано име. Име тихо, име његово, име моје:

“Силуан”.

Нема коментара:

Постави коментар