понедељак, 20. децембар 2010.


ПРИДОШЛО ВРЕМЕ
(По Миодрагу Павловићу)

Зар није дошао
Прво у сламу пећине
Под надзором ока звезде
Зажигане само за ово послушање

Зар није дошао тренутак
И више него трептај
И више него век, међустепеник
Почетка и коначног испуњења

Зар није дошао тренутак
Да освану чекана обзорја
Сахрањене у књигама пророчким
И свет да добије коначан облик

Зар није дошао тренутак
Да свану благе вести
Уморним створењима пролеће
И место спокоја измољеног

Зар није

четвртак, 16. децембар 2010.

ПОЕЗИЈА: Зрна

ЗРНА

Свака се ревност причини маском
При погледу упућеном дубини
И та зрна Духом узрокована
Тешком муком набадана
Реперне тачке опредељења
Чувамо на површини видљиве
Микро светионике путницима за нама

Свака ревност срасла
Слика је могуће вечности
Али кавга заметнута на земљи
Ставља нас у поље рата
Који не зауставља се
Док тачка вечности не падне
У облику суда на жрвањ
И она зрна не добију позлату

четвртак, 09. децембар 2010.

ПОЕЗИЈА: Јулијан, Градац, Студеница...


Јулијан, Градац, Студеница...

На узвишењу на коме пристаје
Ветар да одмори своја доба
Уз скут цркве Никољаче
Привезана је бела барка
У којој тело је сачувано
Игумана Јулијана

То био је један од позваних
Рибара и душа навикнутих на муку
А бела Студеница је меморија
Васцелог крштења и пута
Лука пристаница и гребен
Са кога полећу крстоноше

И као присуство Симеоново
Што прати несумљиво госта
Који тражи кров или топлоте
Тако и овај Византинац призвани
Као да седи на трону невидимом
Или у пријемници чај приставља

Како ли се борба духова
Над његовим речима окончала
Ко ли се расколио, ко прибрао
Коме ће морати у сне опомене
Коме у сне утехе и охрабрења
А ко припаде укротитељу буре

Да трезни га шамарима ревности
Или да му шапатом спашава
Преостали угрушак душе
Ућутали су људи или се склонили
Као седи архимандрит, игуман
Лавре, учитељ патријарха, Србин

Чије се молитве разливају небом
Док удови се наши у забуни
Везују осудом или бригом
Заћутали су људи, а земља заридала
Утихнуо народ, а реке захуктале
Човек онемео, камен заглагољао

Тај човек беше као и рибари
Не писмен од овога света
И живот његов постаде вођење
Кроз опустињалу земљу
Од мане небеске је хранио
И ситио мале кржљаве птице

Ко ли се расколио данас
Када у Краљеву земља дрхти
И пуцају дебели зидови Жиче
Док Дрина разлива границу
По душама градова и људи
Који гледају на Србију као спасење

Јулијан се родио као Србин
Тражио лека души, лека телу
Сејао њиве припремљене
Семеном Христовог жита
Узнегованог молитвом и трајањем
А уснуо као Србин у Духу

И тиме дошао до споне задате
До неба Ромеја, до предворја
Неког новосазданог града
Који само носи познато име
А ничим се земаљским не може
Упоредити нити описати

понедељак, 06. децембар 2010.

ПОЕЗИЈА: Чудесно спасење, Краљево, земљотрес


Чудесно спасење, Краљево, земљотрес

То била је ноћ, прелаз доба
Баш су утихнула бдења
И негде у мирисима мора
Упалио је воштаницу псаломик
И чувара овладао дозвољени
Дремеж и задоцнели пристигао

То била је ноћ, међу димензијама
Ратар под рефлектором сишао је
На њиву са које се није попео
И орање се преображавало
У таласе и призивало море и југ
А друм се од тога заталасао

То била је ноћ, и јека земље
Расечене као мачем више силе
И сва васељена пре поласка
Небеској литургији окупљена
Да нежно спушта димљаке са кућа
Црепове да баца меком сраном

То била је ноћ, деловање невидимо
Патрон куће придржавао зид
Док се младенац не нађе у рукама
Прозори добијају снагу и држе
Образи светих на себе узимају
Силу стихије и носе куће

То била је ноћ, кратер у светлу
Призвани су неки у клети
На молитву и покајање
Непосредно пре укора и промене
Темељи су измештени и президани
Зидови, нови кровови натриљени

То била је ноћ, промене сенке
У којој је свака трулеж показала
И у којој се сва прелест макла
И маске, и лицемреје, и гордост
Отишле су са светом пређашњим
А у рекреираном остао је човек

То била је ноћ, Бога и човека

четвртак, 02. децембар 2010.

ПОЕЗИЈА: Високи Стефан, Манасија, исихасти


Високи Стефан, Манасија, исихасти
                                  + Ани Ракочевић

Запиши још и ово
Ма како ти изгледала
Ова привидна суноват
И пад мој усред лова
Смрт је побеђена, умрла је

И као што живот хрли
Ка световима обећаним
Смрт се занела у трку
Није препознала ту жртву
И пасху у телу обећаноме

Запиши слободно у Манасији
Јер каиш окамењене речи
Потрајаће преко постојећег плана
А сокола дочекаће жива рука
Која преко мора већ чека

Господар у своме одречењу
У мраку слободом изабраном
Зрна уплетена и брушена баца
У небо и ваби јата светлости
Да сиђу бар надомак срца

А ти узми све за свитак
И недовршени лов и бројанице
Манастире опасане и згарене
Па светлост нетварну, исихију
Сокола оног за облаке одасланог

И запамти смрт је побеђена
Само се заљубљена твар
У свет и коначност његову
Занела у ноћи душе
Само се занела и ништа више

понедељак, 22. новембар 2010.

ПОЕЗИЈА: Невидљива борба, Краљево, земљотрес


Невидљива борба, Краљево, земљотрес
Он погледа на земљу, и она се тресе;
Дотакне се гора, и диме се.
(Пс.103,32)


Од Артемија до Димитрија
Дрхтање срца, дрхтање земље
И копље тихо забодено
И поглед који описује псалам
И град на водама, (да ли Вавилонским?)
Тражимо благост, тражимо сан

Од Димитрија до Георгија
Куће се наше накривљене смеше
У грчу који оставља мук
Подижу се молитве и хлеб меси
За крсну службу и похвалу ратнику
Гости избрани, у миру домаћини

Од Георгија до Михајла
Од земних до небеских војвода
Још увек тресе се срце, тресе земља
Као да поје Прокопије онај псалм
У чијој руци је копље, у којег светога
Војника у служби твојој Господе

Од Артемија до Михајла
Видају напрслине, ране болне
Бесребрници Козма и Дамјан
У Жичи са њима и Пантелејмон
Бије се битка невидљива
Посред, краљем нареченог, града

Од Артемија до Димитирија,
Од Димитрија до Георгија,
Од Георгија до Михајла
Претвара се хлеб у ротонду
И како подрхтавају прсти
Темељи њени одговор дају

фОТО: ИНТЕРВЕНЦИЈА НА ЖИЧКОМ ЖИВОПИСУ ПОСТРАДАЛОМ У ЗЕМЉОТРЕСУ

понедељак, 08. новембар 2010.

Поезија: Земљотрес у Краљеву



Земљотрес, Краљево, Вуковар

то копље забодено под срце
и крик земље и страх њен
поравнава се са вапајем и буком
тресе се насеобина и плеше
дошао ли је час да се земљи
њено врати или је опомена
то копље које Артемије пободе

пуцају векови, а копље игра
у ритму нама нечујне правде
и пукотине се на срцима
шире и пуштају да дише
заборављена вечност и Логос
та слика обузима јер очи лажу
копље Артемијево да не виде

обрушава се задужбина и школа
поставке забележене историје
лети цреп и круне се зграде
од паучине прелесне и ћара
и жетва Господња само што није
то молитва и жизн праведника
бране да оно копље не замахне

хоћемо ли се сетити грехова
док кровови нестају у трену
и града намученог руком нашом
чија икона после ове грдње
постаје град краљевског призвања
и може ли венац један да умилостиви
копље оно Артемијем пободено

дрхти Балкан и Хелада преко мора
премећу се кости Ромеја и Словена
и оних који су као бич Божји
ступили на позорницу света
и службе изашле из храмова
под небо у дом запостављени
Димитрије, молимо, за копље благо

од Артемија до Димитрија
душе се наше преслишавају
и у страху призивају Војсковођу
који држи села и градове
што и град онај и град овај држи
и правда је његова Правда
и истина његова Истина

Хвала ти Господе са светима твојим
ратницима за веру и истину
Артемијем и Димитријем
за безразложну милост
којом пробудио си нас
из сна у смрти огрезлог

четвртак, 14. октобар 2010.

ПОЕЗИЈА: Ниш, Константин, летописац


Ниш, Константин, летописац
Дејану Стојиљковићу

И дође летописац са пута
Из неке далеке провинције
Са леве или можда десне
Стране реке која истрајава
Да проговори о Царству

А цар беше нашега рода
Ако не од семена оно од земље
И вероваше у баштину
Свога оца и оца његовог
И вероваше у ново под Сунцем

Тако и хроничар за Константином
Узимаше мало од једне па од друге
Стварности човечанства и света
И све их у реалност запертену
Страхом народним преведе

И тако они који идоше за Царем
Видаше ране порушеном телу
А сумњива лица узурпатора
Копаше по лешинама, по крви
Гладни, жедни, сиротиња ума

Док губа на души народној
Проказиваше обале оне реке
И град њен као на кривца
Постављајући локаторе срама
Једнога септембра или марта


Да само још кажемо да овај (летописац)
Дође из старих римских винограда
Потоњих византијских , па српских
Оставивши неколико младица лозе
Па ако се нађе блага падина, нађе

Из рукописа: Византијски вишебој

четвртак, 07. октобар 2010.

ПОЕЗИЈА: Солжењицин, хармоникаш-гласник


Солжењицин, хармоникаш-гласник
Николи Пековићу

Има ли народа добрих и народа злих
И партија добрих или партија злих
Истина кроз речи Солжењицинове
Пробија баријере пропаганде и поље бојно
Као поприште заподенутог рата првом
Уобразиљом на место срца позиционира

А ветар прохујао је кроз ребра
Развучене хармонике и врисак
И звиждук сакривен иза завесе
У сенци која опрхвала је позориште
Дечак у телу мушкарца подиже главу
И показује лице променљиво као музика

Док разапиње тело инструмента
Лице се у представу суда преводи
И труби немо и неумољиво
У другој партији постаје анђелско
Које дува у једра бродоломника
Као спас измољен од светог Николе

Па срџба дубоког тона
И расап свих слатких смрти
Голи се живот пробија и дрхти
Пред представом и надахнућем
Којим стварана је поетика таме
Што претходила је првој наредби
Нека буде светлост

Буни се тада из крви талас
И тело венчано инструментом
Поскакује и тера сан и несвест
Уводи у зону где нада мре
И струже по дугмадима као
По наметнутој грађи и громови
Свуда по Архипелагу, по Гулагу

А лице хармоникаша узнето
Долази аплауз и човек враћа се
Детињем лицу чистом и детињем
Просијалом као у сваког весника
Благовесника извршитеља
По добијеном покајању
Поклоном враћа мач у корице
И осмехује се

Из циклуса Византијски вишебој

недеља, 12. септембар 2010.

ПОЕЗИЈА: Краљево, Хиландар, гитариста-ратник



Краљево, Хиландар, гитариста-ратник
Ненаду Стефановићу


У порти цркве у остатку старе
Градске шуме, јате се птице
А доле људи у побожној тишини
Светло из отворених двери пију

Пој узнет по правилу читања
Уочи секованија Јовановог бдење;
Мало даље уз звона која у славу
Богородице круже градским улицама

Прикупља се сабор призвани;
У центру прислуженог круга
Младић са гитаром, чији врат
Стоји усправно као мач шестосекли

Музику коју примио је Бах
Дели девицама, чуваркама храма
И родитељима који заветоваше
Децу своју у службу музицирања

Кранови над белим шкрбинама
Зидова нарушених у Хиландару
И врх кипариса на фотографији
Удостојен мало преосталог Сунца

Греда пробијена клином на тацни
И Душанова повеља развијена
Нагореле иконе и копије њине
На зиду очишћеном од чађи и влаге

Млади гитариста са лицем
Византијског ратника са живописа
Срастао са својим оружјем
Сеје комађе вечности

У напору, као да замахује мачем
Дочарава невидљиву борбу
У кадру који надовезује се
На службу птица у порти већ утихлу

петак, 10. септембар 2010.

ПОЕЗИЈА:Цариград, песник, Хамваш


Цариград, песник, Хамваш

Падају стубови промишљени
у епском посртању
изливени у калупима повратка
небо забрањено да придрже

И главе узведене до трона
венцем ловора потом трњем
даривана од Бога, па од људи
повлаче се под свод зарушени

Хоће ли духови заостали у расправи
имеђу партија смртоносних идеја
да служе тајно, међу гостима
који од храмова и хиподрума праве ограде

Или осиротела здања и пуста
да одјекну песмом и фоном
заиста после свих на трону
сада неугледном и укоровљеном

Остаје песник да царује
међу речима узвишеног рода
и легије мисли да преводи
у честице трајања и славе

Како може и уме језик
већ проговорио рајски
да освештава и благослиља
њиме верне и неверне у грчу

Знање да сакривено брани
од сумњи изречених скверно
зачине крвљу плаћене и бродовљем
распореди у праве рецепте

Док падају стубови света
и наде народне гњиле, по Хамвашу
само ће онај што буде пропојао
у тишини достојним се назвати

четвртак, 26. август 2010.

ПОЕЗИЈА: Цариград, пут, Тарковски


Цариград, Пут, Тарковски

Малаксавам у добру
Како стати себи на пут
Кад мудрост изостаје
Из дана у дан

Елита чува приграбљена блага
За будућност лоше промишљену
И тражи нове тапије
Од младог и суровог освајача

И док им се главе котрљају
Презир међу победницима
Расте и сваки мрзи себе
И из те мржње на другог креће

На путу лежи пас
Са звездом падалицом у оку
И живот засађен по инерцији
Помера удове ка сигуном логу

А путници уморни и лењи
Јер дотакли су свој циљ
Као код Тарковског
Седе на речном острву и ридају

Жеље беху испуњене и лажне
На месту сваког задовољења
А под водом је Црква
И Робинзони у њој пусти су

Допире возглас патмоског откривења
Заједно са урликом вука
И сан један преточен у песму
Водич страда и спава као мртав

Ко ће да опева град
Ако се он не пробуди
И жељу да крвљу се плати
Кирија хуљадугодишње намере

Ко ће да упали ватру
Кад зиме наступе и страхови
Почну да куљају из рупе
Коју остави дан тај у времену

уторак, 03. август 2010.

ПОЕЗИЈА: Градац

ГРАДАЦ
сапутницима Милошу и Милану

У паузи између
Две иконе Потопа
Улазимо у тишину
Задату у ковитлацу
Векова и стења

Чују се крупне капи
Које мимо нас падају
На траву и камен
Затечену историју
И дају ритам путницима

Отварају се врата
И у њима човек
Крсти се свечано
А пред њим трептај
Три свеће већ зажигане

Са куполе силази
Узорак кише на платно
И мермер изједени
Поцрнео у смени доба
Тишина постаје потпуна

недеља, 25. јул 2010.

ЕСЕЈ: О бронзаном дијалогу


О бронзаном дијалогу
(поводом песме Бронзани човек)

Када сам добио позив да приложим своје стихотвореније овој књизи у први мах сам помислио да је таква књига потребна и да заиста имам шта да јој допишем. Следећег трена осетио сам страх и то онај који чува од грешке, имам ли довољно добру песму о свом граду. Пребрао сам све што је објављено и оно што још увек чека и пронашао сами зачетак песме која претходи овоме тексту. Ухватио сам се у коштац са темом претка у нама, са темом која треба у разради да буде довољно краљевачка, али и довољно васељенска. То је песма о бронзаном човеку, који је део бронзаног човечанства које живи у сваком делу света и у себи садржи символику вечности и символику памћења. И једна и друга особина овог створеног света, па поринутог у поток који кружи кроз жрвањ воденице смрти, су толико поетске колико и само стварање које се састоји из раздела речи «Нека буде...» и речи «и би...» и самог созерцања Творца «и виде Бог да је добро». Тај бронзани човек, за житеље који већ по навици живе и крстаре улицама постао је готово невидљив, али за оне који се Краљево враћају или долазе у њега, он носи униформу, оружје и барјак српских војника палих у Великом рату. Под њим се на три гранитне листине сриче бројаница од топонима где су наши преци водили тешке битке, а многи и оставили кости. Тај бронзани човек нас гледа у свим стањима наше душе, и када смо ратовали и били уништавани, и када смо се самозаборављали, па и њега самог сељакали, када смо славили и дочекивали важне и «важније» госте, када смо се дизали да бранимо слободу од туђина и да исту слободу бранимо од «наших» и када смо били гневни и када смо певали, све је он видео. И као и сваки бронзани човек запамтио и оћутао све. Немушто сам са њим прозборио и питао, за мене, нека битна питања. Распитивао се о златним људима, јадао на уранијумске, оне оловне кудио и добио одговор у погледу у вечност, јер он је и саздан да гледа преко, да гледа кроз, да гледа и да не види, да устима не говори, ушима не чује. Створен је једноставно да буде што он и чини. То добро виде они који посећују Краљево, и као туристи који обилазе пирамиде у Египту и међу Египћанима не налазе њихове градитеље, већ само оне који можда личе. Занимало ме је има ли међу нама и трунке од модела који је послужио за стварање овог бронзаног човека и нисам нашао довољно добар одговор. На ово питање је одговорила песмом на песму песникиња Валентина Терзић пореклом из Краљева и њоме дала нову визуру песме. Ево њених речи:
Мој кум каже да оне последње, карактерне људе пре инвазије уранијумске деце, полако нагриза прашина, али он је војник и песник, а ја сам још увек неумерена у својим идеалима. Мислим да им прашина не може ништа! Покривају се патином да трајно сачувају сведочанство о једној земљи, већој него Ромеја и људима вишим од храстова.
И ето на крају доказа. Бронзани човек на главном краљевачком тргу ипак разговара са својим суграђанима. Значи нисам баш све измислио, боље рећи умислио. А и вас нешто да приупитам: имате ли и ви неког бронзаног саговорника?

петак, 23. јул 2010.

ПОЕЗИЈА: Код спомена солунским борцима у Змајевцу


Овде око овог знамења
река је у непрекидној литији
и хори птица и становници
доњег биља узносе службе
под брдом кажу био је мост
којим су брвна ишла пут града
а на јужној падини
да била је монголска некропола
сада имамо борбени распоред
вечности подложног забораву
и сталну запитаност
имена та поклапају ли се
са значењем имена
Монгола који ко зна како
али по непогрешивом промислу
оставише своје име на падини
или их само судбина храбрих
венчава у незамисливом браку
видимом и невидимом
и ко ли од њих победи смрт
ко ли љубав највишу засади

понедељак, 05. јул 2010.

ПОЕЗИЈА: Запис са маргине


ЗАПИС СА МАРГИНЕ

Борба још траје у одјеку
И сене што наследисмо од ноћи
Праве сценографију победе
Или пораза зависно од намере

И као демобилисани војници
Бежимо распојасани кроз поља
Која не жање рука сејача
Већ оштри српови невољника

Борба ни блузу није своме крају
Који у рукама је непостижним
Рукама које описати не можемо
А благост и карање њихово знамо

Можемо ли ово дезертерство
У победу, па макар и крњу
Да преведемо до краја поља
До обале под којом река пева

Вичу и халабучу унајмљени за то
И леде срца фоном рога и бича
А ми смо далеко прогнани
Као са сцене изведени у трансу

Пратимо бразду замало сраслу
За тело земље од које је узета
Ко ће нас опевати или проклети
Ако не изађемо на брда

Борба траје у рукописе пренесена
Кроз виђења одабраних жива
Чека се воља и трен већ дошао
Да Царства се узведу и позлате

Ево певају пали и попљувани
И жедни правде у правди се толе
И милостиви у милости огледају
Глава кнежева је у царском дијаманту

А наше руке и семе које бежи
Наследиће завет у сили непристајања
Док лутаће пустаром ропства
За невидимим пастиром урлајући

Борба преведена је у одблеске
Срца и трагове црвене у пољу
И наше ропство или слобода
Заветом спасоносним пулсирају

уторак, 29. јун 2010.

ПОЕЗИЈА: Потреба


ПОТРЕБА

Треба писати даље
пребирати нагомилане речи
ухваћене у мрежу
вођену рибарем рибара
законодавцем и творцем чуда

Треба пловити даље
до увале где разгорева
ватра уздржана силом
присуства Бога Логоса
и потрчати преко у сретење

Треба корачати даље
иако се буди море
под босим стопалима
иако дубина вапи
и зверје морско гладни

Треба сусрету даље
наоружан тврдом вером
чак и када виђење
и глас сигурни изостану
у ноћи душе у олуји

Треба се молити даље
у тмастој овој засенчености
и Божије име бројити уснама
треба певати даље речи бележити
као милост незаслужену

субота, 26. јун 2010.

ПОЕЗИЈА: Сумрак у јуну


СУМРАК У ЈУНУ

Полажем тело виолине
У саркофаг
Китајски (пише на етикети)
Са њим кључеве – звончиће
Браве што чува од несигурности

Вибрира ваздух тоном закаснелим
Који претвара се у кап
И ремети воду у кофи
Збир кише ухваћене по цреповима
Потом у бљесак резак и тутањ

Остарели јун спира мирисе
Одлаже лепи зов липе у сећање
А онај тон још увек обличен
Ослобођен сужањства додиру
Једри у равни њему доказивој

Одлажем црно тело кутије
Које имитира облик инструмента
И губим одбеглу мелодију
У такту спуштања ноћи
На мокри свет псеудолета

уторак, 22. јун 2010.

Валентина Терзић: Нека размишљања преточена у песму




Нека размишљања преточена у песму

Мој кум каже
да оне последње
карактерне људе
пре инвазије
уранијумске деце
полако нагриза
прашина
али он је војник
и песник
а ја сам још увек
неумерена
у својим идеалима
мислим
да им прашина
не може ништа
покривају се
патином
да трајно сачувају
сведочанство
о једној
земљи
већој него Ромеја
и људима
вишим
од храстова.

петак, 18. јун 2010.

ПОЕЗИЈА: Бронзани човек


БРОНЗАНИ ЧОВЕК

Срео сам га на тргу
Где живе бронзани људи
Мислио је да сам од сорте
Чије се месо у бронзу претвара

Кожа му блистава, разапета
Око неког црног сунца
Једна му рука срасла с пушком
Из друге барјак изникао

Трговци су дозивали купце
Грубо изливене у давнини
Ткиво трга је пуцало
Под тешком историјом

Питао ме је када ће
Моје месо у коју чврстину
Рекох да камени људи
Изумиру из дана у дан

Да прашина, углавном
Једе преостале људе
И да се деца уранијума
Данас играју рата и уништења

Он се зачудио
Изашао на стену
Задатим пркосом загледао у облаке
Иза којих, ваљда, живе златни људи

понедељак, 24. мај 2010.

ПОЕЗИЈА: Ратни дневник


РАТНИ ДНЕВНИК

Киснемо као војска заборављена
У блату ничије земље
Ко ће у крупни кадар
Да ступи из шума смркнутих
Да ли нас чује комора
Молитве хоће ли Бог

Киснемо у сивом, у зеленом
Као духови већ у боци
Која пластична и запушена
Чека миленијумско распадање
Ако до тих миленијума дође
Наше ће оружје планути

Овако у сивом и зеленом
У свету сакривених сунца
Расте паника унутрашња
И граби, граби камење срца
Активира детонаторе темпиране
За одложену експлозију у крви

Прокисли смо, пуни и опијени
У обручу тешког самозаборава
Остављени од себе
Сакупљени у легије Империје
Која цивилизује хорде
Што су већ заложиле Престоницу

Да се огреју и вина напију

недеља, 23. мај 2010.

ЕСЕЈ: Диптих творачки Раше Перића


ДИПТИХ ТВОРАЧКИ
Искрица на две песме Раше Перића

Делање, чињење, сочињење дела, стварање, образ прве искре речи, Логоса. Покрета поетике у почетку Бога, у почетку Творца, у његовој недокучивој и необујмивој суштини. Милост над непостојањем и извођењем суштина из небића. Љубав за творевину, благост и дугортпљење. Све то у песмама Раше Перића «Ливење звона» и «Прављење свеће» које чине својеврсан диптих, који слика човеков труд на освештаној њиви задатог, из љубави створеног, света. Главни актер диптиха: биће недокучиво себи, човек, стваралац, делатељ. Делатељ дела у славу Творца, милости, љубави. Кроз њега се слажу елементи и венчавају се, калеме, у условима тешко видљивих резултата и будућности ван власти човекове. У поступку мукотрпном, саможртвеном у динамици, наизглед таме и затамљења. Душа се човекова преко које долази творачка сила, претвара у таму, икону духа над безданом, тело његово у глину предпостања. И светло се на врхунцу зажига, логосни печат, образ и подобије, засветли, засвони срце, орган-пријемник љубави Божје. И би светло и дан први кроз човека балагодетељног оправда се.

понедељак, 10. мај 2010.

ПРИКАЗ: ""Речи о Свечовеку", монодрама Небојше Дугалића


Човечанска и свечовечанска драма

Прошлог викенда је у Краљевачком позоришту изведена претпремијера и премијера монодраме "Речи о Свечовеку" коју је по мотивима истоименог дела светог Николаја Жичког, на даске поставио и извео глумац Небојша Дугалић. Монодрама је изведена у склопу прославе 800 година манастира Жиче, а приход од продатих карата намењен је Добротвоном фонду манастира Жиче.

Ово философско-религијско и по свим караткеристикама књижевно дело Николаја Велимиривоћа многи аналитичари његовог дела, због велике сложености и вишезначности, избегавају у својим тумачењима. Због тога је Дугалић исказао велику храброст хватајући се у коштац са овако комплексним штивом, које у свом садржају садржи само висину и бисер мудрости сакупљене са свих страна света и освештане светлом вере хришћанске. У целом комаду, као и у самом делу, у првом делу кроз приче и наговештаје прилази се тој свечовечанској идеји, да би у другом делу свет био и виђен очима свечовечанским. Кроз приче Ананде Вран Гаврана провејава идеја о свебратству, о близанаштву свега што је створено, било да су то минарели, птице, биље или други људи. Дугалић је својим избором успео ту идеју разради и објасни, као што је у другом делу прогледао и проговорио речима Свечовека, објаснивши, цитирајући Николаја, да је Свечовек "оно што у лопову не краде и оно што у у паликући не пали... " Свечовек је оно добро и врлинско, оно исконско неискварено и неогреховљено у дубини сваког човека и што је најважније сваки је човек позван да ка њему крене и спере сву љагу која је на имену човечијем, као што је и Богочовек Христос, који једини од људи беше без греха у жртви својој победио смрт и отворио двери бесмртности.

Небојша Дугалић је ставио сав свој таленат и биће у службу речи великог мислиоца и светитеља, нашега доба, јер се није при извођењу користио сценским триковима, нити неким другим ефектима. Сценографија је била сведена и буквално уплетена да не би дозволила извођачу да се у било ком тренутку понесе. Сама та редукција елемената сцене, па и музике која је била веома ненаметљива, осликавала је уздрање и није много скретала пажњу, јер све је било у сврху, преко светитеља, примљених речи. Све је било подређено речима дубоких истина, јер и боја његовог гласа који је био основни истурмент казивања био је умирен и звучао је као исон који прати велику химну Богу, кога овом монодрамом поред аутора и пријемника "Речи о Свечовеку" Николаја Велимировића, са великом храброшћу слави и глумац Небојша Дугалић.

уторак, 04. мај 2010.

ЕСЕЈ:Поводом канонизације преподобног Јустина Ћелијског


СВЕТИ ЈУСТИН ЋЕЛИЈСКИ - СТРАДАЛНИ ПОЕТА
( Скромни поглед на књигу «Богоносни христолов»)


Човек страда у овом свету, јер свет какав је сада како смо више пута чули и осетили у злу лежи. Човек домаћин тога света састрадава са светом и бива узроком целукопног страдања у томе свету. Он једини страда са знањем, са свешћу о самом страдању и практично сам је узрочник и главни лик у тој драми. Главни заплет те драме је спасење човека као боголиког бића и самим тим и света коме он домаћинује. Ако је свест о страдању услов учешћа у драми спасења, онда су они најсвеснији међу људима највећи страдалници и трагичари. Један од великих страдалника био је доктор Јустин Поповић, Свети Јустин Ћелијски, Нови Богослов.

Где се обрео Јустин, у воденици смрти. За њега се свет открио као једана велика воденица смрти, која гута генерације без престанка и застанка. Колико је само страдање у спознаји те визуре света, који су други или волели до утопије или мрзели до пакла. Њен жрвањ меље све како у једној песми каже Иван В. Лалић «меље колац и конопац» и све меље без изузетка. Јустин тражи једини могући спас од овог стравичног призора, други призор, призор васкрсења Богочовека Христа. И он пева свет и уједно док га страшним сликама описује, блажи освртом и загледањем у Богочовека који проже ту воденицу и на коме она жрвањ свој поломи.

Где се још нашао Јустин, усред космичке завере замешене против наше планете, које назива острвом смрти, јер се само на њој, поред свих светова, умире. Колико је само то страдање и у самом разотривању тог савеза греха, смрти и наговарача. Колике му се само војске спремају да га растргну и да му изједу душу и срце? ( И он их својом боговидом душом све види!) И док путевима земаљским ходи, којег нема «да се у бездан смрти не сурвава», он поје и помиње оно једино ново под Сунцем, и које није ограничено ни временом ни простором, Христа Богочовека, «који је са сваке стране бесконачан и бескрајан».

У свом страдању Свети Јустин Ћелиски суочава сву људску науку, философију. И свако друго човечанско батргање и даје одговор. Врло страшан и страхотан, да се све то меље заједно са генерацијама у оној воденици, а да остаје само оно Богочовечанско, оно васкрсно, бело, од греха очишћено. Он осећа сву нагомилану бол, наталожену смрт у човеку и састрадава са Богочовеком, који пуни је човек и пуни Бог, и који без греха сав талог у крви својој и страдању пере и спира. Песник богочовечанске поезије, уподобљава се срни, њеном оку и срцу у коме сва туга бивствује и плаче за свет и све створено, а увучено у замку греха, чији плод бива у умирању.

Све се наше туге уливају у личност Светог Јустина Новог Богослова, страдалника демаскираног света, а из њега излази молитва и песма која пева о Богочовеку и дивној жртви учињеној за свет. Тој жртви богонсони христослов, Јустин затворник из Ћелија принео је своју жртву сву своју поетику и сврстао се међу Богослове, времена који неки упорно хоће да окарактеришу као постхришћанско, а оно је уствари пред апокалпично. Јер време се дели на оно пре Христа и оно по његовом Рождеству, али то друго време је и оно пред Његов други долазак, којим ће се, како је сам Господ најавио, завршити сва историја и време добити конац. Тим концем песма Цркве Христове неће уминути, тако ни њени гласови, а међу њима и дивни пој Светог Јустина Ћелијског.

четвртак, 29. април 2010.

ПОЕЗИЈА: У храму Василија Острошког


У храму Василија Острошког

У храму тишина
сат се из скривених одаја
јавља равномерним током
време тече успорено
рањено вечношћу обећаном
молитва моја још неречена

У храму тишина и цвркут
живе природе и јорговани

среда, 28. април 2010.

ПОЕЗИЈА: Честице ватре


Педесет трећа честица

Честице ватре беже
Као јата метеора залуталих
У зажежену атмосферу
Под џанариком брусе се
Оклопи нових ритера
Призваника из гробова затрављених

Честице ватре умиру
Док војска се васкрсла придиже


Фото: "Купола Ђурђевих Ступова" Небојша Савић

понедељак, 26. април 2010.

ПОЕЗИЈА:Тренутак на ливади


ТРЕНУТАК НА ЛИВАДИ

Као оседела
Поља маслачка
Чекају речи песама
Ветра-сејача
Семена
Нове жизни
Да пронесе светом
Зелене воде
Плаве границе
Вечности

недеља, 25. април 2010.

ПОЕЗИЈА: Педест друга честица у "Обнови царства"


Педесет друга честица

Куцаш тихим шапатом
Као покрет крила на фресци
Трпеза је постављена
И свећа донета из Јерусалима
Лице се твоје узности у мрак
И не знам да ли си анђео или брат

Куцаш на двери вечери
Господе да ли си ти?

четвртак, 22. април 2010.

ПОЕЗИЈА: Вулкан


ВУЛКАН

У дане када се вулкани
буне уместо робља
док куља дим и пепео
срџбе нетакнутих дубина
дарујемо себе немиром
ево гост сам у кожи волујској

У дане када се вулкани буне
гост сам ненајављени

среда, 21. април 2010.

ПОЕЗИЈА: Педесет прва честица у "Обнови Царства"


Педесет прва

Ево даћу ти воде пиј
И хране, хлеба и сира
Суву рибу у сили огрезлу
И ватру вечерњу посветићу ти
Јер у глувој ноћи си гост
И пушка ти је од влаге пожутела

Даћу ти воде па пиј
И хране, језике заборављене

Иу рукописа "Обнова царства"

уторак, 20. април 2010.

ПОЕЗИЈА: Четрдесет девета честица у "Обнови Царства"


Четрдесет девета честица

Неки су људи пошли у планине
Да под камењем открију светлост
Крчили већ запречене стазе
Које су преци, заборављени људи
Оставили у нереду бежећи
Од туђих неутољених жеља
И остварених својих снова

Неки су пошли у планине
Светлости као печурака да наберу


Из рукописа "Обнова царства"

среда, 14. април 2010.

ЕСЕЈ: Опесмљено вјерују Милоша Јанковића


ОПЕСМЉЕНО ВЈЕРУЈУ МИЛОША ЈАНКОВИЋА
О књизи «Светачник» 2009.

Трагајући за коренима, Милош Јанковић је кренуо, као песник, ка источнику, изворишту хришћанске мисли и светоотачког предања, на које мора наићи сваки искрени тражитељ и неговатељ народног индетитета. Али он на том свом песничком путовању није остао само трагалац за народним истинама, већ се и преобразио из тражитеља у боготражитеља и од песника и словоуобличитеља постао је молитвеник и богослов. То сведочи његово обимно дело «Светачник» чији је тек први том пред нама.

Ова књига је инспирисана дугом традицијом и сталном потребом да се житија и заоставштина светила вере хришћанске увежу у исте корице, ради лакшег сагледавања и учења. У њој можемо наћи за сваки дан у години по једно опесмљено житије, молитву, созерцање и чак у неким песмама летописни запис, забележен тренутак, било историјски, било у животима светаца. У песмама, за које се аутор потрудио да буду што приступачније и разумљиивије ширем аудиторијуму, садржане су све проверене вредности православне вере, па су чак и опевани канони са Васељенских сабора који су дефинисали учење цркве и правилно исповедање вере и поштовање светих икона. Оне такође обилују цитатима и прафразаам места из Светог писма Старог и Новог завета, као и местима из дела и житија светитеља. Посебно се то истиче у песмама посвећеним светим пророцима и у песми о обретењу главе Светог Јована Крститеља, чиме га и формом и ставом Јанковић прибира овом сабору Божјих изасланика. У песми о светом Григорију Ниском он излаже у стиховима апофатичко учење о Богу који је: «Непресушан, Непотрошив, Неодредив, Несагледив, Неспознатљив, Несазнатљив...». Он се овом методом, интегрисања богословског учења, користи и у другом стихирама посвећеним великим учитељима Цркве, Теодосију Великом, Василију Великом, Максиму Исповеднику и других. Милош Јанковић се дотиче и великих православних мистика и песника, па за Светог Сименона Новог Богослова каже: «Небеска нам лира, кроз тебе пастира». Јефрема Сирина цитира на почетку песме првим стихом молитве која се чита уз Часни пост и пева «Господе и Владико живота мога», која сваког православног верника мора дубоко да дирне у срце, јер она својим садржајем и контекстом Христових страдања, али и уздржања у току поста позива на духовну будност. А кроз созерцање лика Јосифа Песмопојца он исказује и своје уверење, без којег вероватно не би ни било ове књиге «Све се може опевати и све песма може бити». У стихирама које је посветио мученицима Јанковић излаже сву драму људског живота и начело да се на зло не одговара злом и истрајност сведочења Христовог васкрсења и кроз њега јединог спасења, по цену најтежих мука и по цену самог живота.

Поред стихова посвећених Васељенским светитељима, онима који се спомињу у свим календарима и светачницима Источне православне цркве, за сваки месец постоји посебан део под називом Србљак, који је посвећен личностима и делима, као и учењима српских светитеља. Посебну пажњу привлаче стихире светитељима који су скорије уписани у календар светих, као што је Свети Николај Жички и многим мученицима српским који пострадаше у ХХ веку. Веома је потресна стихира за 28. јун по јулијанском календару када се помиње сабор новомученика Дабробосанских и Милешевских у којој су набројана сва места на којима су се у 2. светском рату налазила стратишта, где су Срби убијани због свога имена и вере православне, почевши од Јадовна па до, по дугом низу топонима, Јасеновца.

За Јанковићево певање се може рећи да је веома надахнуто и да има призвука све досадашње песничке традиције у српском језику. Јер у неким моментима избија језик «Луче микрокозме», па из неких дубина векова дође глас древног језика српског на коме је наш народ проговорио када се Богу обратио, па онда на смену заслади и запали се родољубови занос романтичара, па наједном век двадесетпрви и израз времена данашњег. Стихире су препуне речи из богословске терминологије преузете из старо српског језика, као и кованицама које су такође нови српски говор прешле прилагођавањем и превођењем старих израза. У сваком случају Милош Јанковић је овладао језиком, оним српским који му је дат као таланат и усуд да се у њему бори и да умножава дарове, али је тако и овладао језиком богослужбеним , оним језиком освештаног трена и Духом Светим озарених срца која побеђујући куцање света пролазног узнеше се оном непролазном. Завршићу примером када се сам аутор обраћа икони Пресвете Богородице Одигитрије:

« Размрси, Свечиста, моје клупко црно,
без помоћи Твоје занавек се гасим,
већ дуго је у мени то јалово зрно,
кажи да проклија, и да душу спасим.»

четвртак, 08. април 2010.

ПОЕЗИЈА: Три обретења тела Драже Михаиловића


ТРИ ОБРЕТЕЊА
ТЕЛА ДРАЖЕ МИХАИЛОВИЋА

Србска историја почива на четири главе. То су глава Јована Владимира, глава кнеза Лазара, Карађорђева глава и четврта глава генерала Драже Михаиловића.
Амфилохије (Радовић)

Први су рибари
У дану без сунца
Открили звезду у реци,
Тело, давно утопљеног
Изнели га у свет
Од тога им се у дланове
Уписала вечност

Па су пастири
У ноћи до врха пуној,
Срели свеца Николу
Како носи главу
Златну и миомирну

Данас се срма
Нетрулежног праха
Прикупља под коленима
Молчалника у манастиру
Урезаног у стену

Он види, али заветом
Ћути о обретењу
Трећем по реду
Које ова песма слути
И племе нада се

субота, 03. април 2010.

ХРИСТОС ВОСКРЕСЕ, РАДОСТ ДОНЕСЕ


ИЗ КАТИЗМЕ КОСОВСКОМ ПАСТИРУ

први псалам

Косовски пастир
не носи штап
овце су његове племена
родови и језици

Косовски пастир
носи мач


други псалам

Одежда му васкрсна
овце не пасу
гасе жеђ капљом крви
сите се хлебним телом

Ангел му кандило
спрам лика


пети псалам

Пастир косовски је краљ
венчан круном са сто педесет
трнова, зарушених цркава
силан у жртви, у боју крепак

Кључа земља за стопом
да је помилује Спас чекани


Из књиге "Косовски прозбеник"

петак, 02. април 2010.

ПОЕЗИЈА: А дође и Никодим


А ДОЂЕ И НИКОДИМ

Ако си Јосиф из Ариматеје умоли тело од оних који су га распели,
твоје нека постане очишћење света (односно тело Христово).
Ако си Никодим , ноћни поштовалац Бога, погреби га у страхопоштовању.
Свети Григорије Богослов

А дође и Никодим
У дане туге и опасности
Да литрима уља Јосифу помогне
Тело спаситеља да помаже

А дође на позив тајни
Позив којим и данас Господ
Позива војинство благоверно
Да послуже испуњењу Откривења

А дође и он, чудом Јован
Описује страшне часе васељене
И у гробу послужи прво Ариматејцу
А тиме и васкрсењу приправи тело

Богочовека Христа, који баш
У то време врата адска разруши
И дијавола свеза, и смрти дозволи
Само три дана да га држи

А дође и Никодим
У часу када су призвани у клети
У одрицању ослонци,
А издаја у раскајање обешена

А дође и Никодим
Да премости тугу
И да посведочи се непомичност тела
И истинитост пострадања

А дође и Никодим
У дане туге и стрепње
Да литрима уља Јосифу
Помогне у послушању

Какво ниједан човек
Пре Јосифа из Ариматеје
Добио није

понедељак, 29. март 2010.

ПОЕЗИЈА: Петнаеста честица у обнови Царства

Петнаеста честица

Закон стечен на пољу
Један народ словени
Узима као еликсир опстанка
И пастир његов, вукова друг
Златна семена царства
Уписује у ген, као на чело

Закон прислужен на пољу
Пољу бојном, Косову


Из рукописа "Обнова Царства"

петак, 26. март 2010.

ПОЕЗИЈА: Четрдесет осма честица у обнови Царства


четрдесет осма честица

Записивати једно братоубиство
Умножени случај одласка у поље
Кад свет био је савршен у зову
Као апокриф у певању спасења
Освећени освећеног кад одузима
Стварности и домостроју жртве

Записивати братоубиство умножено
Да ли је јерес или света коб


Из рукописа "Обнова царства"

среда, 24. март 2010.

ПОЕЗИЈА: Гроб у порти


ГРОБ У ПОРТИ

Испред овог камена
Лежи у тами гроба
Тихи спомен
На једно трајање
Појање малог бога
У блату наследног греха

Испред овог камена
Плаво назначеног
Привезаног за јужну певницу
Лежи у тами гроба
Слуга светла
И пастир

Испред овог камена
Земља чува
Прах и пепео
Одежду и дрвену капсулу
У својој тами

Испред овог камена
Лежи у тами гроба
Аврам свештеник
Бога живога
И тама га не обузима



Цитат је са гробног знамења у порти цркве у Каони (Драгачево).

недеља, 21. март 2010.

ПОЕЗИЈА: Цвети



ЦВЕТИ

Благословен грјадиј во имја Господње

На престолу творевине
Већ прокужене
И унижене до срама
Ушао си у гротло злобе
Која је набујала око Храма

Палмино грање, руке ништих
Узбуркале су етар и душе
Благословен који иде
Који се опоменуо човека
У колу греха заточеног

Кличу уста изван
Зидина лукавства
Изван угаслог града
Светлости и достојанства
Кличу оном ко иде

У име Господње, хвала
И тело тражи цара и успон
Уз лестве власти и сујете
Страх у лажи привидној чедности
Змија, она са почела, риче

Изгониш трговину и ћар
Растерујеш демоне
И учитеље лажне честитости
Јагње долази у Име
Међу вукове овештале

понедељак, 15. март 2010.

ПОЕЗИЈA: Августовско јутро


АВГУСТОВСКО ЈУТРО
(извештај о смрти једног голуба)

У новоузнесеном јутру
јењавају трагови ноћи
а ми подигнути, непогубљени
у постељама својим
носимо назнаке труда
који нам предстоји
Бескрајна њива весељене
отворила се и зове
да је милујемо и редујемо
њена усамљена пространства
пуста без нас, без живота
који разуме у нама
Један безгрешни умире
на самом полазишту дана
и перје се шири далеко
у бесконачност
коју за живота голуб
није могао слутити
Баштован, уједно и пастир
задихан пред чином
последњим лепетом живота
и једном црвеном тачком
која има близанца
на сивој подлози пута
Помера тихи споменик
живота да се сећање
то мало тело, не скрнави
и труди се да се живот
и даље поштује
иако су губи
Под тешким жрвњем
воденице смрти
коју покрену тренутак
непослушања једног
у врту Првом, у врту
који рађа универзуме

среда, 10. март 2010.

ПОЕЗИЈА: Посланица песницима



ПОСЛАНИЦА ПЕСНИЦИМА
Дејану Алексићу

Певајмо недоречену светлост
из сенке тамнице Адамовог колена
лучу која остави трага, дубоко
на рођењу, можда и пре
у почетку, у Прологу поетике
певајмо ту несхваћену Светлост

Певајмо оног који нас походи
коме ремена обуће недостојни
саму сребрну срму благодати
која чини се некада и златна
очима тварним, очима задржаним
у казни нове преобуке тела

Певајмо охерувимљену мисао
ватру свете савести Божије
одблеске вечности која тихује
под крилом Духа времена
и Књигу и монахињу њену
певајмо поезис у замаху

Певајмо помисао на род
тихи час, зачет у Жичи
материци освећеног полета
љубав за речи које букте
из давних скрипторијума
узесених са преписивачима

Певајмо у походу Духа
на Троју нашег тела
која краде нам лепоту
Хелену, душу нашу
прељубе ради и пркоса
певајмо јунаке светле у Господу

Певајмо храброст и храбро
иако тражи се данак одрицања
данак у крви језика
певајмо љубавно и занесено
загледани у Дародавца таланата
у послушању на пољу отачаства


фото:Бојан Миловић

четвртак, 04. март 2010.

ПОЕЗИЈА: Созерцање о удесу



СОЗЕРЦАЊЕ О УДЕСУ
(Како су само конаци нестали у стихији,
а Храм Пресвете Богородице остао недирнут
за којим памћење и знање нађоше заклон)

Конаке, куће наше
одморишта телу
сажеже огањ,
а Храма, уточишта
духа не таче се

тако тело непријатељ
људског спасења
на муке и сажежење,
душа недоступна му,
а поучена удесом
покајању потерана
преточена, да плод да

и као што србска тела
пострадаше тако
и кровови наткриљени
над смртним
како би дух србски чист
остао, светских замки
опустео напрасно,
у дивној Цркви уточиште
под куполом спасења

ПОЕЗИЈА: Сусрет


СУСРЕТ
Излет у Торчело

Зид опхрван пигментом
Зараслим, скамењеним у малтеру
Мора да препозна време
Када га походи песник
Иначе прети му заборав

Мора да заигра
Танком жицом идеје
И уђе свом суштином
У свет уоквирен поетиком
Нерукотвореном

Па да је и објава краја
Или можда рељеф страхоте
Мора плодом песника да окрепи
Па као и шљива добије благослов
Или смоква шкрта проклетство

Мора га познати
Јер је порив Творца утеловљен
И архивар треперења живота
Који сваку затечену наду
Ставља у корице вечног помињања

Иѕ циклуса "Пост скриптум" посвећеном Ивану В. Лалићу

уторак, 23. фебруар 2010.

МЕДИЈИ: Репортажа у "Франкфуртским вестима"




23. 02. 2010. 00:00h | D.MARKOVIĆ

KRALjEVČANIN ALEKSANDAR MARIĆ ODREKAO SE PODOFICIRSKOG ČINA
Pušku zamenio stihovima

Okrenuo sam se pisanju, porodici i Bogu, pa kako mi bude, kaže Marić


Koliko su duše ljudske različite i koliko neki pate zbog odluke o svom životnom putu donetom u nekom vremenu za nama, govori primer Aleksandra Marića, nekadašnjeg podoficira JNA. On je po cenu karijere i bezbedne budućnosti koju je do tada vojni poziv podrazumevao, početkom 2.000 godine samovoljno okačio pušku o klin, kako bi kao slobodan čovek bio, ono što u duši jeste, poeta.
- U vojnu školu sam se upisao dok se vojni poziv poštovao. Pripadao sam poslednjoj generaciji Srednje vojne škole u Beogradu, koja je školovanje završila 1992. godine. Bio sam siromašan dečak, odrastao sam uz majku i kao svaki poeta previše verovao u dobrotu, svoju zemlju i ljude u njoj. Krio sam da pišem pesme jer jednom vojniku to nekako nije priličilo. Niko nije znao za moje pesme o pravoslavlju i molitvama - priseća se Aleksandar, sada već priznati pesnik s nekoliko objavljenih knjiga.
Dobar podoficir sam bio! Jedini sam ja dobrovoljno skinuo uniformu početkom 2000. godine. Svi su se čudili, a ja skidoh teret sa srca. Prikupim svoje pesme, okrenem se porodici i Bogu, pa kako bude - priča Aleksandar. Ovakvoj odluci donetoj u trenu kolege nisu mogle da se načude. Većina od njih je kasnije penzionisana, ili su takođe otišli iz vojske. U međuvremenu, Aleksandru, sada već priznatom pesniku, rodio se drugi sin Arsenije. Žive u majčinom stanu od 35 kvadrata, na Ratarskom imanju. Supruga Radunka pravi ramove za ikone. Posle vojske, stalni posao nikada nije imao i ne žali se.
- Lako sam prihvaćen u umetničkim krugovima Kraljeva. Četiri godine sam radio u Gradskoj galeriji na izboru programa. Već 2003. godine objavio sam zbirku pod naslovom "Studenica, Studenica" i za nju dobio nagradu na konkursu u Kragujevcu. Zatim knjigu "Kosovski prozbenik", koncipiranu kao molitvenik sa psalmima i pohvalama zemlji Srbiji. Moja najzapaženija poetska zbirka je "Anđeli žeteoci" - kaže Marić.



Čita se u Nemačkoj i Kanadi



Kao dobar pesnik, skroman i tih čovek, Aleksandar je omiljen u kraljevačkim umetničkim krugovima. Sarađuje u lokalnim novinama, a otvorio je blog na
Internetu, na kome predstavlja svoje pesme.
- Interesantno je da ih čitaju naši ljudi u Nemačkoj i Kanadi - kaže Aleksandar.


Извор Франкфуртске вести

СВЕТИ ХАРАЛАМПИЈЕ




МУЧЕНИШТВО ТВОЈЕ ЗА ВЕРУ
ПРИМЕР ТРПЉЕЊА ПОКАЗА СЕ НАМА
КАО ИМЕ ТВОЈЕ КОЈЕ СИМВОЛИЗУЈЕ
ОНОГ КОЈИ СВЕТОСТ ЗАРИ
МУЧЕНИШТВО ТВОЈЕ КАО МЛАДИЋКО
У СТАРОСТИ ПОКАЗАНО
УКРЕПЉУЈЕ НАС У ВЕРИ
КАО ВОДА ХЛАДНА У ЖЕЂИ
МУЧЕНИШТВО ТВОЈЕ ХАРАЛАМПИЈЕ
ОБРАЗ РЕВНОСТИ НАМА СЛАБИМА
КОЈИ БЕЗ ТВОГ
МОЛИТВЕНОГ ЗАСТУПАЊА
ПРОПАДАЈУ
ХАРАЛАМПИЈЕ СВЕТИ ПРИДРЖИ НАС!

субота, 20. фебруар 2010.

ПОЕЗИЈА: Студеничка припрата


СТУДЕНИЧКА ПРИПРАТА

Овде се и смирени корак
достојно чује и дах
незнатно шуштање одеће

Овде се и покрет руком
као вечношћу дела наша
пресељава у фон

Јер су небески појци
придржавали неимарима камење
и трошну сигу тврдли у небо

Тако се и трептај чује
а како неће покајни глас
и човек решен на живот

фото: Иван Терзић

четвртак, 18. фебруар 2010.

ТЕМА: Васко Попа


ХЛАД

«И нама мучног овог и зло пређеног пута жалним путницима – од зла и неистине, како се рече, не могавши да одахнемо – указа се сен насред пута.»
Димитрије Кантакузин

Овај преко потребан предах Васко Попа дефинише, прво у сферу срца. Тај хлад и одмор је липа насред срца. Хлад који она ствара расхлађује захуктале мисли. Оне се са њом боре и успевају да прозеблим својим осећањима подметну огањ од самог плода срца. Срце, дакле, сагорева, изгара.

Замор земаљских путника ка постојбини небеској, Попа илуструје другим преписом Кантакузинове слике. Путници саградили кућу под хладовином и не желе даље. Ушанчили се, од дрвене грађе срца, дом подигли као ров, платно границе одсудне одбране. И трају у свој својој судбини и удесу. Та кућа је неуспела небеска ћуприја, која умире и васкрсава у непрекидном и незауставимом точку историје. Кућа насред друма.

Фото: www.milovic.net

уторак, 16. фебруар 2010.

ПРЕПЕВИ: Изабранима - Сергеј Сергејевич Бехтејев



Сергеј Сергејевич Бехтејев

ИЗАБРАНИМА

Блажен је који у дане метежне
У дане опште грубости људске
Неисквареном душом опстајава
У снежно белој чистоти

Блажен је који у година преступа
Чува пресветли идеал
Од свакодневних искушења
Који умом и срцем истрајава

Блажен је који житије бројаницама
Уписује у плочу светог записа
Који као дественица чува
Савест и веру праотаца

Блажен који Родину није предао
Који се на Цара подигао није
Који је путир муке и суза познао
Без малодушног роптања

Стари Футог 1921. године


Препевао са руског: Александар Марић


Хор Свети Јован Дамаскин ( који ову песму изводи на руском)