недеља, 25. јул 2010.

ЕСЕЈ: О бронзаном дијалогу


О бронзаном дијалогу
(поводом песме Бронзани човек)

Када сам добио позив да приложим своје стихотвореније овој књизи у први мах сам помислио да је таква књига потребна и да заиста имам шта да јој допишем. Следећег трена осетио сам страх и то онај који чува од грешке, имам ли довољно добру песму о свом граду. Пребрао сам све што је објављено и оно што још увек чека и пронашао сами зачетак песме која претходи овоме тексту. Ухватио сам се у коштац са темом претка у нама, са темом која треба у разради да буде довољно краљевачка, али и довољно васељенска. То је песма о бронзаном човеку, који је део бронзаног човечанства које живи у сваком делу света и у себи садржи символику вечности и символику памћења. И једна и друга особина овог створеног света, па поринутог у поток који кружи кроз жрвањ воденице смрти, су толико поетске колико и само стварање које се састоји из раздела речи «Нека буде...» и речи «и би...» и самог созерцања Творца «и виде Бог да је добро». Тај бронзани човек, за житеље који већ по навици живе и крстаре улицама постао је готово невидљив, али за оне који се Краљево враћају или долазе у њега, он носи униформу, оружје и барјак српских војника палих у Великом рату. Под њим се на три гранитне листине сриче бројаница од топонима где су наши преци водили тешке битке, а многи и оставили кости. Тај бронзани човек нас гледа у свим стањима наше душе, и када смо ратовали и били уништавани, и када смо се самозаборављали, па и њега самог сељакали, када смо славили и дочекивали важне и «важније» госте, када смо се дизали да бранимо слободу од туђина и да исту слободу бранимо од «наших» и када смо били гневни и када смо певали, све је он видео. И као и сваки бронзани човек запамтио и оћутао све. Немушто сам са њим прозборио и питао, за мене, нека битна питања. Распитивао се о златним људима, јадао на уранијумске, оне оловне кудио и добио одговор у погледу у вечност, јер он је и саздан да гледа преко, да гледа кроз, да гледа и да не види, да устима не говори, ушима не чује. Створен је једноставно да буде што он и чини. То добро виде они који посећују Краљево, и као туристи који обилазе пирамиде у Египту и међу Египћанима не налазе њихове градитеље, већ само оне који можда личе. Занимало ме је има ли међу нама и трунке од модела који је послужио за стварање овог бронзаног човека и нисам нашао довољно добар одговор. На ово питање је одговорила песмом на песму песникиња Валентина Терзић пореклом из Краљева и њоме дала нову визуру песме. Ево њених речи:
Мој кум каже да оне последње, карактерне људе пре инвазије уранијумске деце, полако нагриза прашина, али он је војник и песник, а ја сам још увек неумерена у својим идеалима. Мислим да им прашина не може ништа! Покривају се патином да трајно сачувају сведочанство о једној земљи, већој него Ромеја и људима вишим од храстова.
И ето на крају доказа. Бронзани човек на главном краљевачком тргу ипак разговара са својим суграђанима. Значи нисам баш све измислио, боље рећи умислио. А и вас нешто да приупитам: имате ли и ви неког бронзаног саговорника?

Нема коментара:

Постави коментар