петак, 31. јул 2015.

НАЛАЗИШТЕ

НАЛАЗИШТЕ

Све доби у строгости пресуде
Обрт са светлошћу Борислав Радовић

Више нема људи
Полазимо ка новом
Храништу

Напустио нас је
Бог од камена
Отишао у прах

Нико не сме
Од људи
Да дотакне ове настане

Неко јачи дао је суд
Померање земље
Била је праведна казна

Зато ће проћи много
Јер много треба
Да заборави се

И да нова несмотреност
Крене да преподиже
Трави и глогу препуштено

Више нема људи
Који знају за пресуду
А они који долазе

У нашој несрећи и коби
Видеће само уметност
И трунке сопствене повести


Повести која се понавља


(НЕ)ИЗВЕСНОСТ

(НЕ)ИЗВЕСНОСТ

Над светом се пустила
Роса из неизвесне твари
Ноћу Борислав Радовић

Ми не знамо
Док прска вода
У искону задатој литији
Кроз земљу, мртву
Кроз живу
Да ли нас кропи благост
Или ће гљиве да проникну
Кроз сваки плод
Као ватра унутрашња

Ми смо у страху
Ако у нади нисмо
Брецамо на сваку кап
И заборављамо
Како се глава прислања
Да прими искре
Благодатне росе

Ми никада нисмо сигурни
Ако не верујемо
У узвишеност неба
И тачни прорачун милости
Којим дише васељена
На тврдом обећању

Постављена

СИНАЈСКА ЕНКАУСТИКА по песми Борислава Радовића

СИНАЈСКА ЕНКАУСТИКА

Фајумско портретисање

Восак
Не, то је свет
Спреман за обликовање

Хоће ли светло
Или само оваплоћење
Светла

Својом благом
У свему младом
И старом страном суда

Приказати
У једном захвату
И васкрсење и апокалипсу

Старац дана
И вечита младост
У воску


У свету

ЗАВИСНОСТ ОД БИЉА

ЗАВИСНОСТ ОД БИЉА

Шума

Све зависи од тога
Да ли вода у нама
Кључа или мрзне
Па пут кроз шуму
Тамни лавиринт је
Бестрагије
Или у стању другом
Излаз у пуна плућа
За одбеглог из света

Све зависи од тога
Да ли нас сенка плаши
И шумор борових крошњи
Или у контексту другом
Сенка постаје хлад
А шумор песма заборављена
Док напуштали смо детињство

Све зависи од човека
Да ли ће такт кљуном
Бити ритам живота
Или у слушању другом
Посмртни марш ненадани

Све зависи од шуме
У човеку
Букове или багремове
Водом штедре
Или трњем исплетене

Све зависи од младара
Или пањева
Од стања првог
Стања другог
И биља које ниче

Душом човековом


четвртак, 30. јул 2015.

ПАРАКЛИС У ЖИЧИ

ПАРАКЛИС У ЖИЧИ

Све је то већ одвише древно
И дрвено степениште и мали прозори
И песма која се чује са спрата
Који није спрат већ храм

Осврћем се, по зидовима
Представе житија, рођења и усековања
Крштава Јован Христа
Па Христос благосиља рану

У тренутку помислим на аутора
Живописца који све ослика
Међуратном Византијом
Гледајући на представе
Немањићких манастира

(узгред међуратно све је
изграђено у доба мира
а ми смо у неком несхватљивом
стању мировања
које издужује нерве)

Али све је то одвећ древно
И прича да на Ивањдан беше топло
И да је цвеће падало у загрљај
Ивањским венцима на главама деце

Лето крунишући

2015.


среда, 22. јул 2015.

Нова књига: ВИЗАНТИЈСКИ ВИШЕБОЈ


У издању "Бдења" из Сврљига изашла је из штампе нова књига поезије ВИЗАНТИЈСКИ ВИШЕБОЈ која је награђена наградом "Гордана Тодоровић" за 2014. годину. Заитересовани нека се јаве на мејл maric.aleks@gmail.com или на телефон 064 237 22 55




КАЛИГРАФСКО ЛИВЕЊЕ ЛЕТОПИСА

(Никола Александар Марић ВИЗАНТИЈСКИ ВИШЕБОЈ)

Својом најновијом збирком песама Визан­тиј­ски вишебој, награђеном на песничкој ма­ни­фестацији Дани Гордане Тодоровић истои­ме­ном наградом 2014. године, Александар Ма­рић, песник лирског гласа какав се дуго ни­је чуо у нашој књижевности, дарује читаоца ис­посничком и ходочасничком поезијом која својим реторичким питањима трага за одго­во­ром положаја човека у „љетопису опшир­ном вјечности“ (Луча микрокозма, стих 16), за одговором који се слути и назире кроз опште токове историје, кроз успон и пад царства и песника у њему, али и обичног човека, скру­ше­ника пред олтаром укорењеним и окре­нутим ка истоку.
У овом песничком летопису, „...човек сли­чан је ливцу/ Који звоно труда живота обли­чи/ И не зна до краја тајну/ .../

Тешко је убогом да схвати
То кружење благодати и проклетства
Јер човек је сличан ливцу
Који напором обличи житије
И не зна лије ли звоно или топ“

(Цариград, звоно, топ)
Есхатолошка мисао која извире из метафо­ре контраста звоно – топ, јесте уметничко јез­гро Византијског вишебоја, она се круни у корелацији са хроносом ове збирке који је су­ма три валидна времена, од којих је будућ­ност јасно означена као последица прва два. Тако се кристалише духовни континуитет у са­мој књизи, као веза и спрега између историј­ског, личног и бесконачног времена: „Ово је покушај држања времена/ У шаци којој прсти трну и цветају...“ (Маглич, Рас, Ибар), „Поче­так тајанствен је/ Као и крај, ако га има“ (По­четак тајанствен је...).
На „...позив оваплоћене звезде/ Поетике кроз коју све је постало...“ (Дамаск, Бејрут, Васкрс) лирски субјекат одговара као песник, историчар, филозоф, теолог и читалац. Судби­на ове петорице је иста: „У мноштву, нестаје личност“, јер „Сабори круне, понемуштао је­зик“ (На живописима боја изгребана...).
Песник је онај који потенцијалом изражава своју испосничку жељу:

„О трену данашњем
Написао бих књигу
Слику бола и скрипту мрака
Летопис распродате вечности
Изнесене на бувљак науке
Међу трговце храмом и алхемичаре


О трену овом бих књигу,
А много је стих, много“

(О трену данашњем)

Хиперболом која стих умањује у односу на трен доживљене данашњице потенцирају се неподношљива слика бола и скрипта мрака као лице овога света у коме је потребно обно­вити духовно царство: „Борба траје у руке пре­несена/ Кроз виђења одабраних жива/ Чека се воља и трен већ дошао/ Да царства се узведу и позлате“ (Битка, други план).
Горе наведеном минијатуром Александар Марић уводи парадокс као битно обележје Византијског вишебоја исписујући књигу о тре­ну данашњем у коме се сјатила распро­дата вечност, исписујући је вештим потезима пера, на пергаменту књижевности, мастилом историје, мастилом сопствене и византијске крви. Стога је он историчар који кроз геогра­фију простора духовним прегнућима лебди изнад мапе старе Византије, ослушкује њена била којима се ова подаје садашњости да би на крају allegro сакралним тоном постао пес­ник-појац, ливац сопственог житија и летопи­са опширног о вечности који би да буде књига, а много је ако се о њему испева и стих!
То је основна потка филозофије поезиса у којој се идеја распламсава у корелацији са фи­ло­зофском антропологијом, метафизиком, етиком и космогонијом:

„У смени дана и ноћи
Том обреду задатом
У самом корену Поезиса
Плови филозоф у незнани
И неизмерни му крај
.................................
У смени дана и ноћи
Тој причи старој као свет
Човек сачињен од мисли
Плови у пророчки му откривено доба
И стеже га самоћа

Међу толико гласова подигнутих“

(Берђајев, женственост, средњовековље)

Теолошки сегмент Византијског вишебоја тиче се хришћанске религије, основне вере Византијског царства са седиштем у Цариг­раду (данашњи Истанбул). Раслојавање у ве­ри и језику доводи до данашњих посрнућа и општег моралног пада, беде људске и свеоп­ште несреће: „Завијају вуци близу торова/ Али људи завијају гласније и теже“ (Снег, Арктик, Давид).
Лирски субјекат као читалац има најзна­чајније место у овој књизи, он се јавља у пр­вом лицукао „ти“ и као колектив. Њему је недостижна књига коју би песник у њему да испише:

„Каква је зрелост потребна
Да се захвати трајање
Једног хиљадугодишњег хтења
И прозорљивост дарована
Да прошлост и будућност осмотри
....................................................
Каква је књига та што се пише
Спис уздржања и моћи над захтевима
Пренаглашене телесности и снова
Књига у којој дише семе дрвета живота
А гњили пузавица искушења“

(Цариград, Рим, Јерусалим)

У питању о књизи, лежи и читалац који је кадар да се одушеви када баш ту књигу исписану пронађе у себи, а Александар Ма­рић је налази и дарује нама, експлицитним на­ра­терима кроз вешт песнички поступак ув­ла­чења читаоца у снисходљиву игру јагњета пред вуком где се силином уметности отима живот пред злом и налази „хиљадугодишње“ трајање. У том домену и Марићева „хиљаду и једна“ песма искони свако своје слово, стих и строфу градећи „целе лепе песме“.
Песмом Пролеће, страх, Андрић читалац се индиректно поистовећује са лирским „ја“, он је онај који је у песнику и ван песника, онај који са књиге брише миленијумску прашину и чита „непоновљивог неког света речи/ саоп­штене у часовима узлета“. И док унутрашњи наратер који је само лице оног песниковог петоличја ишчитава миленијумске списе, чи­та­лац који ће посегнути за овом поезијом пред собом ће имати могућност различитог читања, јер је књига обликована иновативним поступком комбинације који претпоставља „вишебој“ читања – читање може бити по ли­неар­ној линији, може се сводити на ишчита­вање главних песама или само минијатура које следе за њима као сажет, онемуштали говор песникове душе. Те минијатуре са мар­гина показују колико је Марић извештио своје перо које епско смењује или комбинује са лирским водећи нас кроз причу без краја.
Неминовно ће се читалац, а и тумач Визан­тијског вишебоја запитати у каквој се тишини заметнула искра поновног стварања историје, каквом је духовном моћи песник исписао сво­је калиграфске стиховe, каквим је тајнама ис­пу­нио себе или их нашао у себи потврђујући оно Андрићево из Знакова поред пута:Ко успе да проникне тишину и дозове је њеним правим именом, тај је постигао највише што смртан човек може постићи.“ У какву се ти­шину спустио да би се достојним могао наз­вати: „Док падају стубови света/ И наде на­род­не гњиле“ (Цариград, песник, Хамваш)? Марић тишину дозива тишином, тихим поја­њем пред олтаром вечности и поезије, ненад­машним лексичким фондом који се криста­лише у нове тишине – у занемелост читаочеву пре него што проникне значења.
Византијски вишебој је подељен у четири циклуса, од којих су први и последњи (Пре спи­са и После списа) пролог и епилог за онај главни, осовински Вишебој који је израз дола­зећег након песниковог Првог и Другог обра­ћа­њасеби, а води до Поменика (заупокојене за два песника-византинца: Павловића и Ра­ки­тића) и коначног Расуђивања летописца.
Из скрушености нашег летописца који се сва­ким својим потезом уписује у ред песника-византинаца прасловенског духа (поред горе поменутих, тој линији припада и Иван В. Ла­лић), узноси се песнички дух доказујући ко­лико у смерности има лепоте. Зато након иш­чи­тавања ових песама (или срицања, причес­ти, молитве), након вишебоја и надметања, чи­та­лац остаје духовно обогаћен за једно немерљиво искуство.
Ово је други пут како се у нашој књижев­ности мотив Византије ставља у први план нас­ловом књиге. Први пут је то учинио Иван В. Лалић својом Византијом. Али није први пут како се мотив уопште јавља: налазимо га у песништву модерниста са почетка 20. века (Дучић, Ракић и Бојић). После ове тројице, на­кон Византије као „одбљеска спољњег сјаја и раскоши“, „театрализације историје“ и „пес­нич­ке визије историје“, Лалић пева о Визан­тији призивајући хеленски духовни значај, ме­ди­терански значај Византије за нас – Визан­тије као једног „дела наше традиције од кога смо били вештачки одсечени“, као „везу са традицијама свих традиција, Грчком“ (Ј. Хрис­тић). Овога пута, на почетку 21. века, Марић шири духовну семантику Византије, окреће се Цариграду и Риму, арапском свету, географ­ском простору који је утицао на Византију, који нам је кроз наслеђе Византије предат у аманет. Зато су протагонисти ове књиге свети ратници, свеци, песници, сликари, зидари, му­зичари... Зато је лексички фонд комбина­ција црквеног говора као носиоца старинског и модерног говора као носиоца усвојених ту­ђи­ца што указује на језик у коме се проналази мост за спој истока и запада на нашем тлу, и тиме „даје основ језику који се сећа“ (Павли­ца, језик, памћење).
Док Бог, византијски плав и чист, покушава да земљотресом и сумпором отргне своје стадо од театра заборава и ишчезнућа (без пос­ред­ника, јер пастира тренутно нема!), „Оста­је (само – М. М.) песник да царује/ Међу ре­чи­ма узвишеног рода/ И легије мисли да преводи/ У честице трајања и славе...“
Александар Марић Византијским вишебо­јем то управо и потврђује.

МИЛИЦА МИЛЕНКОВИЋ