среда, 22. јул 2015.

Нова књига: ВИЗАНТИЈСКИ ВИШЕБОЈ


У издању "Бдења" из Сврљига изашла је из штампе нова књига поезије ВИЗАНТИЈСКИ ВИШЕБОЈ која је награђена наградом "Гордана Тодоровић" за 2014. годину. Заитересовани нека се јаве на мејл maric.aleks@gmail.com или на телефон 064 237 22 55




КАЛИГРАФСКО ЛИВЕЊЕ ЛЕТОПИСА

(Никола Александар Марић ВИЗАНТИЈСКИ ВИШЕБОЈ)

Својом најновијом збирком песама Визан­тиј­ски вишебој, награђеном на песничкој ма­ни­фестацији Дани Гордане Тодоровић истои­ме­ном наградом 2014. године, Александар Ма­рић, песник лирског гласа какав се дуго ни­је чуо у нашој књижевности, дарује читаоца ис­посничком и ходочасничком поезијом која својим реторичким питањима трага за одго­во­ром положаја човека у „љетопису опшир­ном вјечности“ (Луча микрокозма, стих 16), за одговором који се слути и назире кроз опште токове историје, кроз успон и пад царства и песника у њему, али и обичног човека, скру­ше­ника пред олтаром укорењеним и окре­нутим ка истоку.
У овом песничком летопису, „...човек сли­чан је ливцу/ Који звоно труда живота обли­чи/ И не зна до краја тајну/ .../

Тешко је убогом да схвати
То кружење благодати и проклетства
Јер човек је сличан ливцу
Који напором обличи житије
И не зна лије ли звоно или топ“

(Цариград, звоно, топ)
Есхатолошка мисао која извире из метафо­ре контраста звоно – топ, јесте уметничко јез­гро Византијског вишебоја, она се круни у корелацији са хроносом ове збирке који је су­ма три валидна времена, од којих је будућ­ност јасно означена као последица прва два. Тако се кристалише духовни континуитет у са­мој књизи, као веза и спрега између историј­ског, личног и бесконачног времена: „Ово је покушај држања времена/ У шаци којој прсти трну и цветају...“ (Маглич, Рас, Ибар), „Поче­так тајанствен је/ Као и крај, ако га има“ (По­четак тајанствен је...).
На „...позив оваплоћене звезде/ Поетике кроз коју све је постало...“ (Дамаск, Бејрут, Васкрс) лирски субјекат одговара као песник, историчар, филозоф, теолог и читалац. Судби­на ове петорице је иста: „У мноштву, нестаје личност“, јер „Сабори круне, понемуштао је­зик“ (На живописима боја изгребана...).
Песник је онај који потенцијалом изражава своју испосничку жељу:

„О трену данашњем
Написао бих књигу
Слику бола и скрипту мрака
Летопис распродате вечности
Изнесене на бувљак науке
Међу трговце храмом и алхемичаре


О трену овом бих књигу,
А много је стих, много“

(О трену данашњем)

Хиперболом која стих умањује у односу на трен доживљене данашњице потенцирају се неподношљива слика бола и скрипта мрака као лице овога света у коме је потребно обно­вити духовно царство: „Борба траје у руке пре­несена/ Кроз виђења одабраних жива/ Чека се воља и трен већ дошао/ Да царства се узведу и позлате“ (Битка, други план).
Горе наведеном минијатуром Александар Марић уводи парадокс као битно обележје Византијског вишебоја исписујући књигу о тре­ну данашњем у коме се сјатила распро­дата вечност, исписујући је вештим потезима пера, на пергаменту књижевности, мастилом историје, мастилом сопствене и византијске крви. Стога је он историчар који кроз геогра­фију простора духовним прегнућима лебди изнад мапе старе Византије, ослушкује њена била којима се ова подаје садашњости да би на крају allegro сакралним тоном постао пес­ник-појац, ливац сопственог житија и летопи­са опширног о вечности који би да буде књига, а много је ако се о њему испева и стих!
То је основна потка филозофије поезиса у којој се идеја распламсава у корелацији са фи­ло­зофском антропологијом, метафизиком, етиком и космогонијом:

„У смени дана и ноћи
Том обреду задатом
У самом корену Поезиса
Плови филозоф у незнани
И неизмерни му крај
.................................
У смени дана и ноћи
Тој причи старој као свет
Човек сачињен од мисли
Плови у пророчки му откривено доба
И стеже га самоћа

Међу толико гласова подигнутих“

(Берђајев, женственост, средњовековље)

Теолошки сегмент Византијског вишебоја тиче се хришћанске религије, основне вере Византијског царства са седиштем у Цариг­раду (данашњи Истанбул). Раслојавање у ве­ри и језику доводи до данашњих посрнућа и општег моралног пада, беде људске и свеоп­ште несреће: „Завијају вуци близу торова/ Али људи завијају гласније и теже“ (Снег, Арктик, Давид).
Лирски субјекат као читалац има најзна­чајније место у овој књизи, он се јавља у пр­вом лицукао „ти“ и као колектив. Њему је недостижна књига коју би песник у њему да испише:

„Каква је зрелост потребна
Да се захвати трајање
Једног хиљадугодишњег хтења
И прозорљивост дарована
Да прошлост и будућност осмотри
....................................................
Каква је књига та што се пише
Спис уздржања и моћи над захтевима
Пренаглашене телесности и снова
Књига у којој дише семе дрвета живота
А гњили пузавица искушења“

(Цариград, Рим, Јерусалим)

У питању о књизи, лежи и читалац који је кадар да се одушеви када баш ту књигу исписану пронађе у себи, а Александар Ма­рић је налази и дарује нама, експлицитним на­ра­терима кроз вешт песнички поступак ув­ла­чења читаоца у снисходљиву игру јагњета пред вуком где се силином уметности отима живот пред злом и налази „хиљадугодишње“ трајање. У том домену и Марићева „хиљаду и једна“ песма искони свако своје слово, стих и строфу градећи „целе лепе песме“.
Песмом Пролеће, страх, Андрић читалац се индиректно поистовећује са лирским „ја“, он је онај који је у песнику и ван песника, онај који са књиге брише миленијумску прашину и чита „непоновљивог неког света речи/ саоп­штене у часовима узлета“. И док унутрашњи наратер који је само лице оног песниковог петоличја ишчитава миленијумске списе, чи­та­лац који ће посегнути за овом поезијом пред собом ће имати могућност различитог читања, јер је књига обликована иновативним поступком комбинације који претпоставља „вишебој“ читања – читање може бити по ли­неар­ној линији, може се сводити на ишчита­вање главних песама или само минијатура које следе за њима као сажет, онемуштали говор песникове душе. Те минијатуре са мар­гина показују колико је Марић извештио своје перо које епско смењује или комбинује са лирским водећи нас кроз причу без краја.
Неминовно ће се читалац, а и тумач Визан­тијског вишебоја запитати у каквој се тишини заметнула искра поновног стварања историје, каквом је духовном моћи песник исписао сво­је калиграфске стиховe, каквим је тајнама ис­пу­нио себе или их нашао у себи потврђујући оно Андрићево из Знакова поред пута:Ко успе да проникне тишину и дозове је њеним правим именом, тај је постигао највише што смртан човек може постићи.“ У какву се ти­шину спустио да би се достојним могао наз­вати: „Док падају стубови света/ И наде на­род­не гњиле“ (Цариград, песник, Хамваш)? Марић тишину дозива тишином, тихим поја­њем пред олтаром вечности и поезије, ненад­машним лексичким фондом који се криста­лише у нове тишине – у занемелост читаочеву пре него што проникне значења.
Византијски вишебој је подељен у четири циклуса, од којих су први и последњи (Пре спи­са и После списа) пролог и епилог за онај главни, осовински Вишебој који је израз дола­зећег након песниковог Првог и Другог обра­ћа­њасеби, а води до Поменика (заупокојене за два песника-византинца: Павловића и Ра­ки­тића) и коначног Расуђивања летописца.
Из скрушености нашег летописца који се сва­ким својим потезом уписује у ред песника-византинаца прасловенског духа (поред горе поменутих, тој линији припада и Иван В. Ла­лић), узноси се песнички дух доказујући ко­лико у смерности има лепоте. Зато након иш­чи­тавања ових песама (или срицања, причес­ти, молитве), након вишебоја и надметања, чи­та­лац остаје духовно обогаћен за једно немерљиво искуство.
Ово је други пут како се у нашој књижев­ности мотив Византије ставља у први план нас­ловом књиге. Први пут је то учинио Иван В. Лалић својом Византијом. Али није први пут како се мотив уопште јавља: налазимо га у песништву модерниста са почетка 20. века (Дучић, Ракић и Бојић). После ове тројице, на­кон Византије као „одбљеска спољњег сјаја и раскоши“, „театрализације историје“ и „пес­нич­ке визије историје“, Лалић пева о Визан­тији призивајући хеленски духовни значај, ме­ди­терански значај Византије за нас – Визан­тије као једног „дела наше традиције од кога смо били вештачки одсечени“, као „везу са традицијама свих традиција, Грчком“ (Ј. Хрис­тић). Овога пута, на почетку 21. века, Марић шири духовну семантику Византије, окреће се Цариграду и Риму, арапском свету, географ­ском простору који је утицао на Византију, који нам је кроз наслеђе Византије предат у аманет. Зато су протагонисти ове књиге свети ратници, свеци, песници, сликари, зидари, му­зичари... Зато је лексички фонд комбина­ција црквеног говора као носиоца старинског и модерног говора као носиоца усвојених ту­ђи­ца што указује на језик у коме се проналази мост за спој истока и запада на нашем тлу, и тиме „даје основ језику који се сећа“ (Павли­ца, језик, памћење).
Док Бог, византијски плав и чист, покушава да земљотресом и сумпором отргне своје стадо од театра заборава и ишчезнућа (без пос­ред­ника, јер пастира тренутно нема!), „Оста­је (само – М. М.) песник да царује/ Међу ре­чи­ма узвишеног рода/ И легије мисли да преводи/ У честице трајања и славе...“
Александар Марић Византијским вишебо­јем то управо и потврђује.

МИЛИЦА МИЛЕНКОВИЋ



Нема коментара:

Постави коментар