петак, 30. децембар 2011.

ПОЕЗИЈА: Дамаск, Бејрут, Васкрс


Дамаск, Бејрут, Васкрс

Не можемо никада да заборавимо
Да из тог града пут Свете Земље
Кренуо је извесни Јован Исцељени
Који са собом понео је два образа
Пресвете Богородице и дар песништва

Данас усред Ливанских шума
На аеродруму запојали су тропар
Песму узвишену Христовом васкрсењу
На језицима крштеним и позваним
На службу и живот без конца

Како је смешно из овог ракурса
Гледати на узјогуњене народе Запада
Преузнесене у љубомори и сујети
Како је страхотно одавде гледати
На расрђене народе Истока
Који граде и руше град по град

Тај позив оваплоћене звезде
Поетике кроз коју све је постало
Па вере утеловљене у ноћи зацељења
Одсечене руке, чуда на једном песнику
Који ће се и оцем Цркве назвати

Не чују разјарени и погорђени народи
Заузети ратом у име Бога
За кога су сви сазнали да је Један
Али не схватају његове поруке
Кроз пророке убијене и песнике помиловане

Христос воскресе, Христос анести
Виче древни језик и носилац
Из арапског грла излеће Феникс
И опомиње на лепоту јединства
Које збива се када на облацима се појави

Онај који облаке начинио је да су му кола

уторак, 13. децембар 2011.

ПОЕЗИЈА: Срушена кућа, земљотрес


фото: Иван Терзић



Срушена кућа, земљотрес

Не поседујем ту храброст
Да одем на место знамења
Где бих тужио за детињством
Као ни да прихватим одлазак заувек



Простор у коме сенке бледе
Кућа у којој растао је свет
У трусној опомени преселила се
У трагове тешко распознатљиве

Остала је само осмишљеност
У непознатом памћењу
Где су неки људи отишли
Да живе у облику замисли

У шуму тишине која је могућа
Само у децембру наслућујем
Тај свет устројен невидимо
У савршенству сваке идеје

А покрете света чулног и датог
Осећам као талсе узнемирења
Као цунами, ураган заротиран
Или земљотрес ниспослан у зору

Да нас пробуди у просторима наде

ПОЕЗИЈА: Цареви, братство, Руми


Цареви, братство, Руми

Један Персијанац у мени је
Одмах видео свог брата


Ако причамо о слави
Ту био је Дарије Велики
Који поштовао је сваку веру
И сваки храм богато даривао
А свештенике њине питао
О судбини, Богу и киши

Одавде се на далеку страну
Упутио Александар Велики
Који у сваком народу по град
Имењак градио је и библиотеке
Подизао и језике питао
О судбини, Богу и ветру

Ако причамо већ о Великима
Константин за кога сумњају
И да је Србин подиже град
Као мост светова да имају
Где да се склоне и храмови
И свештеници, војници и песници

Такав песник беше и Руми
Који обиђе све богомоље
И све књиге упи у себе
А Бога нађе тек у свом срцу
Сакривеног као семе које чека
Светло молитве и влагу покајања

Такво је семе у срцу Персијанца
Препознало семе у моме срцу
Која се на први поглед збратимише
Без обзира што су нам језици
Помешани, а боја коже у валерима
Који се излише из кода Адамовог

петак, 02. децембар 2011.

ПОЕЗИЈА: Поље, храм, Aдађо-Албинони

Фото Иван Терзић

Поље, храм, Aдађо-Албинони

Сваки пут кад кренем
Трагом свог ребра прислуженог
Гледам у пете и тражим
Змијски сплет што привија се
Као аргумент за прародитеље

Гледам у времену, тачки
Потамнелој у светлу, тресу се
Плодови и падају у недра
Генерацијама људским и мекоћа
Са тврдим ухваћена у грчу

Трагао сам у пољу
Међу ратарима који ђубре
Јесење њиве огољене и жуте
Помолио се за мало птиче
Фазана чије је крило сломљено

Коме је лет привремено одложен
Као наша вечност што чека.
Поред поља је река у тихом брују
А музика нечујна сколила
Небо и земљу и свира у клети

Гудало виолине забада се у ребра
Из њих крв, вода и непозната твар
Засађују поље у коме лутам
А налазим тиху византијску цркву
Смерно положену понад поља

Њене куполе хватају сунце
На западу, на заходу, у умору
Док душа дрвета покренута руком
Монахиње чији корак је и ритам
Брују реке додаје откуцаје

Трагао сам у пољу жутом
Нашао срце молитве, пој реке
И образ промишљене вечности
Душу целину моју одбеглу
У семену којим изнова ничем

ПОЕЗИЈА: Вршац, немир, Кармина бурана

Фото: Бојан Миловић

Вршац, немир, Кармина бурана

Тај врт да ли је био налик
Листопадној шуми која до тог трена
Није видела ни ветар, ни зиму
Да ли остала је гола као ми
Несвесни до тада природе и жеље

Усељавају се мисли разне и стид
Страх почиње да добија обрисе
И позив по скривању у свету
Који сав види се и не уме
Да крије нити да лаже

У шумама почињу да се настањују
Виле, разне страхом испредане
Приче, док губим ватру и воду
А ваздух и земљу стежем
У грчу тражећи узрок свему

Хор човечанства запевао је
Страсно и силно после уздржања
Пале се рефлектори дискотеке
Сија около парк и пада на дрвеће
Разнобојна треперава светлост

У градској смо шуми
Испресецаној задатим стазама
Драма се дешава на клупи
У покретима кореографије
Жеље за поновним оцеловљењем

Безуспешно се сударају принципи
Целине која тражи пуноћу
Пуноће која жуди за целином
Смирују се светла и хор сада тихује
А у немиру човек и човечица

Немиру који немире немира рађа

уторак, 22. новембар 2011.

ПОЕЗИЈА: Зимска тишина


Фото: Бојан Миловић

ЗИМСКА ТИШИНА

Покривено је све
Повратком беле воде.
Изједначила се поља
Са започетим темељима.
Овде белина обузима вид,
А дрвеће као огољене сенке
Пободене у снег.
Све је то игра природе
Задата суштином
И печатом невиности.
Наши се трагови
Откривају неминовно,
Неки зачињени блатом
Раствореног света,
Неки посребрени мразом,
А неки влажни,
Покајни до суштине траве.

У тишини пренетој
Из звезданих пространстава
Где дивови ћуте
А прашина лута
Од света до света

четвртак, 10. новембар 2011.

ПЕСМА: Повратак кући


ПОВРАТАК КУЋИ

Док записујем пут
Мирис амбре излива се
Из црне пластичне кесе
У којој кутије крстоносне
Беле, тамјана и брикета
Мењају свако сећање
На вече које нас је затекло

Повратак кући
Био је тежи од одласка
У коме остала је свакодневица
Урања и извор и ушће
Преводе нехајно кадрове
Умор је само известан

Три војничке коцке
Чине триптих душека
На поду налик ливади
Натоварен као номадске
Мазге речима источњака
Јастуком, јорганом , чаршавом
И могућим сном после песме

уторак, 08. новембар 2011.

ПОЕЗИЈА: Песма ратника



ПЕСМА РАТНИКА

Ми смо ратници
Које су водили безбожни
Цареви
Ми смо ратници
Као и ви Ђурђије, Димитрије
Меркурије

Ми смо деца
Одрасла на бојишту
Животи као струне
Ми смо деца
Као и Макавеји, као
И Прокопије

У нашим рукама
Наоружане речи
Речи тужне
У нашим устима
Усклици јуриша
На ветрењаче

Зарасле су нам
Читанке и пера
Заломила
Зарасла су нам
Уста за бол
И страх

Ми смо ратници
Као и ви Ђурђије,
Димитрије, Прокопије
Ми смо ратници
Као и ви Лазаре, Дечански
Милоше

Ми смо песници
Наше су речи меци
Наше су речи молитва
И наши саборци
Пали већ су постали
преци

петак, 04. новембар 2011.

среда, 26. октобар 2011.

ПОЕЗИЈА: Заупокојена за Живорада Терзића


ЗАУПОКОЈЕНА ЗА ЖИВОРАДА ТЕРЗИЋА

Завршио се твој вишебој
Византинче
Звезде и мапе сеоба
Немају уцртане путеве
Промисла

Рекао си да си спреман
Свечовека да сретнеш
Вера твоја говори
Непосустајање
Под теретом философских урвина

Завршила се твоја борба
Као ова песма што приводи
Свој ток
Царство небеско да кушаш
Господа молимо
Амин.

петак, 21. октобар 2011.

ПОЕЗИЈА: За три бачена штенета


ЗА ТРИ БАЧЕНА ШТЕНЕТА

Нису ни први снегови прешли
Невидиму границу јесени
Лишће у жутилу
Покрива траве
А оне упорне и дрзне
Чувају стражу заспалом леглу

Заспалом у тихој одсутности
У залеђеном погледу
Кадру невиности заустављеном
А ветар нелажљиви сведок
Мрси орошена тела
Леденим дахом планина

Они су се збили у смрти
Као да се бране од зиме
Од изненадне кише
Свако за себе у хладу
Испуштеног даха
Символу страдања

петак, 16. септембар 2011.

ПОЕЗИЈА: Из књиге "Косовски прозбеник"



КОСОВСКИ ЗАВЕТНИК

О СРБИМА

Од овог повечерја
Срби су на бдењу
Ако ли ко задрема
За руку крсну славу
Да држи, ако ли коме
Ноге попусте на храстовину
Да се ослони, ко огладни
Светињом да сити,
Ко ожедни трикратко
Воду богојавску

А ко оде са бдења
Расрбљен се враћа
Као странац отачаства
пленик

среда, 07. септембар 2011.

ПОЕЗИЈА: Павлица, језик, памћење


Павлица, језик, памћење

Ако на овом месту покушаш
Да говориш свету створеноме
О нестанку кога овај не може
Да се сети јер будући постојан
Нема у нестајању искуства

У припрати претвореној у терасу
Над видиком векова и реком
Која гледала је човека
У оба нагона обучена
Један градиви, други разградиви

Ако на овом месту узнесеш
Тихи готово нечујни уздах
Који само висина прима и чује
Огласиће се малено звоно
Узнемирено руком дечака

Само народи који памте у језику
Тренутак оживљавања блата
И држе завет духа који га покрену
Само они који се сећају
Подигнутих и праху враћених народа

Само они који сваку Божју реч живе
И дрхте овде у распореном храму
Недозвољавајући да их ваздух и зеленило
Које опседа зидине старог града опије
И завара у часу изобиља и милости

Ако на овоме месту древности
Древних времена воспојеш песн
Антифоно одјек Мусићевог здања
Вратиће уздржани моравски пев
Што у дубини Рашке пламиња

Јер у жупи смо града невидимог
И шљиве модре и округле зре
Поред пута као зрнца живота
Што теку артеријом села
Чије име чува спомен на преображеног

Који за себе каже да је апостол
Који се најмање апостолом може
Назвати јер гонио је Цркву Божју
А овде име његово установљава
И даје основ језику који се сећа

четвртак, 01. септембар 2011.

УМЕТНИЧКА РАДИОНИЦА ДИПИНТОР, ART- WORKSHOP DIPINTOR: Даске за иконе, wood panel for icon with ground, d...

УМЕТНИЧКА РАДИОНИЦА ДИПИНТОР, ART- WORKSHOP DIPINTOR: Даске за иконе, wood panel for icon with ground, d...: ПРЕПАРИРАНЕ ДАСКЕ ЗА ИКОНЕ
DASKE ZA IKONE SA PREPARATUROM
Προετοιμασμένες σκαμμένες εικόνες φλαμουριάς όλων των διαστάσεων
WOOD PAN...

ЗНАМЕЊЕ: Свети праведни НОЈЕ

ЗНАМЕЊЕ: Свети праведни НОЈЕ: акрилик на картону 86*68 цм

TRAGOVI KA SOPSTVENOSTI: Todora Škoro - izbor poezije

TRAGOVI KA SOPSTVENOSTI: Todora Škoro - izbor poezije: Nagrada za poeziju “Pesničke rukoveti” 2011.    Izvor: Pobednica jubilarnih, dvadesetih "Pesničkih rukoveti" ŠKOLA DUŠE - Todora Škoro -...

среда, 24. август 2011.

ПОЕЗИЈА: Хорив, Византија, сазвучја

Житијска икона Светог пророка Илије

Хорив, Византија, сазвучја

Срми се лахор после огња
И тутњаве у којој не беше
Бог и Сила његова
Како се у први мах
Илији Тесвићанину чинило

Из смирености дубоке тајне
Извиру речи утехе и мелеми
Седам хиљада верних збрајају
Ономе који дојио је огањ речи
И громом и даждом управљао

А има ли толико одабраних
Да дубинама својим чувају
Развејано царство и веру
У трајање окушаних вредности
И сладости досегнутог неба

Свет горча у устима оних
Који траже начин да под лобању
Засведу сазвучја Божанског
Која чекају позване да чују
И прену се из отежалог заборава

За то време из облака налик срми
На Илиндан прска благодатна роса
По граду посрнуломе и тражи
Храбре да их покропи водом
Босиоком и тамјаном зачињеном

уторак, 05. јул 2011.

ПОЕЗИЈА: Студеница, завичај, Тагоре


Студеница, завичај, Тагоре

Седим у броду препуњеном светлом
Северна певница посећена је
Искушеником који разиграва
Шарке ма вратанцима у потрази
За правом књигом

За то време као у таласима
Налеће ветар на високе прозоре
И не ремети свети мир Немањића
Искушеник седа наспрам мене
Сагиње главу у књигу и чита

У мој новинарској торбици
Своје место узела је и књижица
Тихе монахиње Василије
Која ми за тај једанаести дан јуна
Упућује позив да преподигнем крст

А у завичају већ приправља се
Славље Тројичког дана другог
Када три младића приђоше
Једном храсту и једном праоцу
На путу ка страшној вољи Божјој

Над једним гробом на који касним
Већ двадесет година
Припремала се стихија ветра
Грома и кише, да ли благодатне
И трешње сочне и зреле и напуштене

Завиках као некада Тагоре
За ово небо слободе, о оче
Пробуди моју земљу
И кренух у тромо поподне
Пустом студеничком портом

Свега будућег несвестан

уторак, 14. јун 2011.

ПОЕЗИЈА: Харитон


Икона је оригинални рад иконописца Бојана Миљковића из Краљева

КОСОВСКА
ПОВЕЉА СВЕТОГ ХАРИТОНА

Остављам црну ризу
Сузу одбеглу у око
Камере, праслику
Сабијеног неба

Клонулом храму кубета
Главу обретену, позлаћену

понедељак, 06. јун 2011.

ПОЕЗИЈА: Палимпсест, Византинци


Палимпсест, Византинци

Пришло је недоба
Нашем времену
И речи гребане, да бачене буду
Нико не тражи у дубинама
Трагоса, дубинама бића

Тако се тајне примљене
Па богоборно запуштене
Нашле иза слова које почетак
Коначног палимпсеста
И одкуда то Византинци се окупили
У недоба, у невремену смисла

Исписују се задате речи
И наслућује ново писмо
Неизречено, а проживљено
Исписано у пустињи
У недрима србским
У лутању тристалетном

Окупљају се Византинци
На саборе васељенске
И свете службе свршавају
У недоба, у време мржње
На дар говора, у нашим
Избама просвете, чија
Деца уче знаке и вежбају
Преправљену азбуку

Задатак који је коначног
Палимпсеста, кад нови
Људи не постоје, а стари човек
Заборавио да се моли
Господе, писаре и ловце
подај, благословена писмена
и ловишта Византинацима
да могу боље у манастире
да беже

понедељак, 23. мај 2011.

ПОЕЗИЈА: Караула, Србија, Цариград


Караула, Србија, Цариград

Србија је последња караула надирућим саблазнима са Запада
Павел Тихомиров


Има већ година како су нас
Нападачи оставили на миру
Ми смо последња караула
Чувамо задату реч од вртлога
Подивљали смо овде али у поретку

Све оно од чега бранимо
Реч вреднију од сваког живота
Већ смо кушали и пића и јела
И жене које нас походише
Са причом да мушког више нема

Све то од чега бранимо слово
Полако преузели смо на себе
Делимо хлеб са лукавим али со не
Она нам као киша пада
У време када клонемо и паднемо

Украли смо у једном контра нападу
Много крвавих страница лажи
(или је то био тројански коњ)
Почели смо једни другима
Нове лекције да делимо и делимо се

Кажем хлеб нам постаде исти
Жене са њима поделили смо
Али има једно тајно место у тврђави
На које идемо чисти и покајани
Један олтар којег нам освети Небесник

Неки су већ сишли са карауле
Међу непријатеље и бљују ватру
А ми које распра једе и расчовечује
Чекамо трубу да нас подигне на узбуну
У борбени распоред да ступимо

Знамо да они који нас послаше
Да задату реч одржимо и сачувамо
Некада познају а некада нас не познају
Знамо и да смрдимо на проливену муку
И да прљави смо од крви и земље

Али ми смо граничари у зачуђености
У сатанском миру који нисмо тражили
Без попуне и без вести из Цариграда
У запитаности да ли постоји Царство
Или постојмо само ми и Граница повучена

понедељак, 16. мај 2011.

ПОЕЗИЈА: Октобар


ОКТОБАР

Капље по тротоару
Позлаћено лишће
И као онај источни краљ
Умире чим се дотакне злата

Ветар, логична хоризонтала
Пејсажа јесени
Као збуњени пас овчар
Опало стадо носи тамо амо

У вертикали остају
Дрво и човек
Гране винуте небу
Руке опуштене земљи

Мелодија је сувишна
Била би сетна
Можда богохулна јадиковка
Или сумња у ново пролеће

уторак, 10. мај 2011.

ПОЕЗИЈА: Пролеће, страх, Андрић


Пролеће, страх, Андрић

Непрепознатљив свет избија тихо
подижеш се у пећини собе
и као младићи успавани на три века
излазиш у промешану историју
подељену пролазним играчима
да прље прсте док крију карте

А страх је ступио, по Андрићу
У службу неке непознате силе
полако обузима те као пролеће
свом силом и надменим растом
а ти ниси сигуран да постојиш

На полицама затворене идеје
досегнуте честице непропадљивости
као награде у кљуновима птица
које обнављају гнезда
у новој сценографији враћаш се по књигу
бришеш прашину миленијумску и читаш

Непоновљивог неког света речи
саопштене у часовима узлета
упијаш у себе по стоти пут
а оне само као искре прскају
по соби и враћају се у одсуство
у изреченост која не трпи понављања

Страх сада мирује у траговима
док непрепозната сила бди и чека
ипак соба је брод и овај свет
измешан и промењен остаје напољу
док твоја се погрешива идеја
непогрешиво спрема за ерупцију.

уторак, 03. мај 2011.

ЕСЕЈ: Блокада


Блокада

Дан је почео касно. Магла се ваљала преко кућа у пољу наговештавајући лепши дан од његовог почетка. Као и свака претпоставка која може бити тачна, а може да буде и само пројекција нечије жеље, није била тачна. Једва да сам преживо овај дан, који по резултатима није био лош, али по систему који је успоставио у мом психофизичком пољу био је веома разоран. У првом делу, за који сам нагласио већ да је почео касно, нисам могао да приђем ниједној потребној информацији, од којих ниједна није била сакривена или означена као тајна, већ су за њу многи знали и обнародована је преко локалних телевизија. Једноставно човек који је био чвор и разрешење ситуације није био ту. Отишао је из канцеларије послом по неким селима. Секретарица, обична жена, моја комшиница када није за столом за којим је, до скоро седа, информације даје као да ради у средишту најтајније организације или неке тајне службе, са обавезним потпитањима. Када сам напокон сазнао када ће мој саговорник бити у својој канцеларији кренуо сам пут неких закаснелих обавеза.
Прво сам предао рукопис мог кума да се у редакцији књижевне периодике, преломи и то је ишло како треба. Уредница је била ту и обећала да ће све бити готово до краје недеље, иначе данас је понедељак, и да ће ми јавити ако то стигне данас да заврши. Ово задње сам схватио као љубазност, не због тога што љубазна уредница није искрена, већ сам узео у обзир овај окаснели дан и моје окаснеле реакције. Шта може у оваквом дану бити на време, било да имате, а камоли да немате воље. У канцеларији прекопута председник клуба ми је дао прилику да говорим о рукопису нашег суграђанина на додели награде у фебруару, што сам прихватио, јер сам се надао том позиву. Када сам пошао да бесциљно потрошим преостало време срео сам друга из детињства, који ме је позвао на чај. То је било први пут да нас двојица седнемо негде на пиће и ја сам то прихватио као једно ново искуство. Испало је да је хтео да ме ангажује на прикупљању неких података, наравно, јер је знао да се радим за локалне новине. Али није знао да је дан у коме је хтео да ме ангажује почео касно и да нисам имао ни трунке времена чак ни да се удубим у проблематику, која је била за мене потпуно нова. Мада, када живите у малом граду није потребно само да знате које где и на ком месту службено, морате да знате и породично стање, ко му је кум, брат од тетке, пријатељ, прија?, па тек онда да кренете у истраживање. А да бисте испунили све ове предуслове морате да одрастете и сазрите у малом граду и дуго, дуго пратите шта се дешава па тек онда ако је за вајду кренути у неко истраживање, које је унапред јуриш на ветрењаче, а то нас доводи поново напоље књижевног стварања.
По растанку са другаром кога сам упутио на упућеније и тако делимично смирио савест, јер га нисам одговорио од идеје да чачка по муљу паланке, који се одједном претвори и у сенгруп у који када упаднеш смрдиш до века. Тада те полако због сопственог воња људи, један по један избегавају и одбацују. Ако те прогласе лудом тада сте срећни, а ако не иду на тебе док те не сломе, било директним нападом, ако си много загазио, било суптилним игнорисањем док се сам не угасиш или не откачиш заједно са сазнањима која нико више не жели да чује.
Кренуо сам ка пијаци да видим да ли има нека информација. Има их наравно али не и за мене, јер дан је почео касно. На пешачком прелазу срео сам библиотекара који ми са друге стране улице рече да га сачекам на пешачком острву. Док је он чекао да пређе улицу, ја се осетих као Робинсон на оству без Петка, дивокоза, спасених ствари после бродолома, па чак и без дивљих људождера. Библиотекар је био позитиван, као и сви које сам сусрео у току окаснелог дана и најавио ми учешће на радионици за децу у панинском одмаралишту. Иде наша Нова година, јулијанског календара па да нешто о томе кажем. Док сам прелазио улицу у канцеларију је стигао и онај кога сам два пута данас тражио у седишту предузећа, па сам се упутио тамо. Тајним сигналима главом, са мојом комшиницом, сада тајним агентом у фирми чији се рачуни и планови сви налазе на интернету, ушао сам у канцеларију и поздравио традиционалним хришћанским поздравом, на који сам добио одговор од мале иконе светог Георгија. Када се после краће паузе заузетости мој тражени извор окренуо ка мени видео сам свог брата близанца и тада се дан продужио. И оно закашњење је нестало и потекле су информације, које већ сви знају, а које су ми се чиниле затворене само за мене.

четвртак, 28. април 2011.

ПОЕЗИЈА: Податак о Сизифу, Иван В. Лалић


Иван В. Лалић
ПОДАТАК О СИЗИФУ

Сизиф је био Србин, па макар да је
Земљоузом стада пасао, Ефиром краљевао
У давно страшно доба вишњих кавги на земљи,
Ово је несагласје привидно, као брзина
Стрелине сенке, као близина звезда;
Био је свакако Србин, Сизиф међу људима
И међу небесницима увек на средокраћи
Седам судбина могућих,
Сизиф зван врло мудри
У љубави, у побуни, у инату, у сплетки,
Родоначелник оних који ће ковчеге камене
Са мртвим краљевима венчаним горком ватром
Вући преко брегова, река и димних долина
С југа на север и натраг, у дугој вежби векова
У којој дах се губи и тле измиче стопи –
Сизиф је био Србин

У животу најпре, затим у смрти, одлаганој увек
Усудом који га води до камена и враћа
са каменом, тешким колико Божја суза.

Они што тврде да је Сизифов камен сунце,
Што тврде да је Сизифов занат светлост,
Разлог да кажемо: јутро – Они проповедају
Да је светлост старија од несреће.

ОВА ПЕСМА НИЈЕ ОБЈАВЉЕНА У ЛАЛИЋЕВИМ ЗБИРКАМА, АЛИ ЈЕ ОБЈАВЉЕНА У ИЗДАЊУ ЗАВОДА ЗА УЏБЕНИКЕ У НАПОМЕНАМА ДРУГОГ ТОМА САБРАНИХ ПЕСАМА.

ПОЕЗИЈА: Карејски монолог


КАРЕЈСКИ МОНОЛОГ

Устворих овде у Ораховици
Ћелију за прикупљање светла
Честицу саћа вечности
Дом двојици или тројици
Који се греје послушањем
Зари песмом Давидовом
Устворих овде у Ораховици
Место

Логос
Кадар за нове суштине
У непрекинутом току пророштва
И уздржања од хране
Устворих овде
Место тиховања

Оградих слободу
Избор заточења и подвига
Ствараоцима нове древности
Творце речи
А не само пуке слушаоце њине
Устворих овде у Ораховици
Место за тиховање
слободом

среда, 20. април 2011.

ПОЗИЈА: Хиландарски монолог


ХИЛАНДАРСКИ МОНОЛОГ

Мисаона крила
Од невештаственог злата
У овом трачку времена
На стази искупљења
Природе горко зачињене
Мисаона крила

Уперивши
Оружје набијено летом
Океан препун разбијеног
Бродовља да прелети
И дављенике сопствених хтења
Осветле постом
Од нетрулежног злата

Мисаона крила
Уперивши на небеса
За лестве указане тајно
Лицима од духа и крила
Подобна и лака
Од невештаственог злата

Уперивши на Небеса
Из полутаме гробнице
Обиталишта Адамовог
Кроз тунел разрушеног гроба
За Христом ка Десном уперена
Злаћана невештаствена

Мисаона крила
На лађи уздржања управљана
Као финикс у души
Гласима меденим блажена
Мисаона крила
Од невештаственог злата
Уперивши на небеса

понедељак, 18. април 2011.

ПОЕЗИЈА: Цвети


ЦВЕТИ

Благословен грјадиј во имја Господње


На престолу творевине
Већ прокужене
И унижене до срама
Ушао си у гротло злобе
Која је набујала око Храма

Палмино грање, руке ништих
Узбуркале су етар и душе
Благословен који иде
Који се опоменуо човека
У колу греха заточеног

Кличу уста изван
Зидина лукавства
Изван угаслог града
Светлости и достојанства
Кличу оном ко иде

У име Господње, хвала
И тело тражи цара и успон
Уз лестве власти и сујете
Страх у лажи привидној чедности
Змија, она са почела, риче

Изгониш трговину и ћар
Растерујеш демоне
И учитеље лажне честитости
Јагње долази у Име
Међу вукове овештале

уторак, 29. март 2011.

ПОСЛЕ

Пуше се згаришта
извори се претворили у кал
чекано сунце пржи
по платнима
барјаци уплетени
руке нам модре и прљаве
поље... после

петак, 25. март 2011.

ПОЕЗИЈА: Цариград, звоно, топ


Цариград, звоно, топ

Тешко је нижњем проникнути
У сврху кола устајања и пада
Јер човек сличан је ливцу
Који звоно трудом живота обличи
И не зна до краја тајну

Јер када клатно зането
Осети додир нутрине облика
Занеми ако наиђе на квар
Тако су у граду седмобрдом
Звона одједном ускратила фон

У табору опсадника
Клатила се супротност изливена
Њено клатно разорно гневно
Враћало се граду
У коме је науком зачето

Топови од чије рике се круни
Неосвојива граница светова
У рукама разума бистрог
Или мутног претапају будућност

Тешко је убогом да схвати
То кружење благодати и проклетства
Јер човек је сличан ливцу
Који напором обличи житије
И не зна лије ли звоно или топ

Из циклуса Византијски вишебој

понедељак, 21. март 2011.

СА ТВОРЦЕМ УСРЕД БЕЗМЕРЈА, Милан Ђокић изабаране и нове песме



СА ТВОРЦЕМ УСРЕД БЕЗМЕРЈА

«Милан Ђокић је сликар, живописац, конзерватор. Годинама је обилазио манастире, чистио и копирао фреске. Откривао црте и резе древних записивача, налазио нове, потоње цртеже, тумачио за себе и своја поимања значења узрока и порука нишчих, богатих и несрећних, силних и убогих. Одболовао је исте болове које је боловао средњовековни живописац, веровао у вере светих записа, знак далеког и прошлог приближавао и осавремењивао. Тако се заправо нашао у просторима позије.» Овако књижевник Љубиша Ђидић започиње белешку о песнику у првој објављеној књизи Милана Ђокића, «Седми трубач» која је изашла у издању крушевачке «Багдале» 1990. године. Да су Ђидићу биле доступне Ђокићеве песме настале много пре ове књиге, од којих неке као илустрацију континуитета његовог песничког рада објављујемо у овом избору, вероватно би своју тврдњу дефинисао на други начин и то да се песник нашао у просторима до тада сакривеним који су баш за њега остављени и сачувани. Развој израза који је нарочито видљив приређивачу овог избора, јер је имао додира са ширим песничким опусом, код Милана Ђокића је дуг, али трајан процес, који још није завршен. Многе песме аутор је и по неколико пута мењао и враћао се на њих са великих временских дистанци, које се у неким случајевима мере деценијама.
Настајање и овладавање личним песничким изразом код Ђокића је морало бити повезано са његовим опредељењем да се настани у Краљеву, а не у родном Крушевцу, или Београду у коме је почело његово песничко стасавање и угледање на великане српске поезије, који су управо у исто време кретали на пут ка златном руну поезије. Пре «повратка» у Краљево њему су биле понуђене и друге шарене престонице Европе као што су Париз или Берлин, он се њих «уздражао» и кренуо тиме путем поста и задовољења малим. И као што то бива у многим биографијама књижевника, или сликара, које су у овом случају повезане, Милан Ђокић избором добија позицију у самом средишту невидимог света, који је тек требао да буде откривен. Он пролазећи топониме, обилазећи света места, трагајући за записом и потписом древних живописаца, постаје сатрудник и настављач старих мајстора, а тиме и сам постаје сасуд духа којим је сва византијска култура прожета. Ево илустрације која се налази у Ђокићевом, на први поглед само ликовном есеју, који носи назив «Над угребима непознатог трудоделника»: «Сићушни, готово неприметно урезани у нежно тело фреске, поред крадом писаних потписа или записа. Име, грешност и година. Само то. Запис о присуству, о постојању. Али те минијатуре, невеште цртеже стручњаци једва примете. Јер они говоре другачијим језиком записа или историје. Они су ванвремени, вантренутни, и постоје и непостоје, енигматични ћуте, залуд их је примећивати. Око сликара конзерватора их је увеличало без лупе. Око које је претраживало милиметар по милиметар болних места ради излечења или залечења. Сакупљати их вредно је колико и сакупљати макова зрна. Можда није? Увећање њихово дало им је простор тачним прецртавањем, умножавањем у нове димензије сагледавања. Угреби безимених нашли су путем своје невиности мисао која је зацвркутала.» «Зацвркутала» боље рећи пропојала у сусрету са песником, који је игром случаја, а боље је рећи промислом Творца и конзерватор.

А ево како је Драган Хамовић окарактерисао другу Ђокићеву књигу: «Збирка песама «Господ над војскама» јесте књига Ђокићевог континуитета. На поетском плану песник се и даље држи изабраних и освојених формалних одлика: прелаз између везаног и слободног стиха, необична и разноврсна сликовна атмосфера и покретна тачка гледишта, инсистирање на наглашеној звуковно-мелодијској страни исказа, као и чести и смели асоцијативни спрегови, који понекад песму чине мање пријемчивом за разумевање, али је зато чине привлачном на онај мистични симболистички начин.» Ако се базирамо на последња два израза којима је Хамовић дефинисао Ђокићеву поезију, «мистични» и «симболистички», видимо да је аутор уствари прави представник своје генерације по усмерењу и да је са друге стране сам постао слика, или песма древних мајстора и језика који је оплођен заборављеним старо-српским и црквено-словеним речима. Такоје Милан Ђокић песник сва три спрата српског језика од којих је по градацији владике Данила Крстића, први спрат говорни модерни језик, други спрат стари српски језик, а трећи црквено-словенски.
Одмах по објављивању књиге «Господ над војскама», која је изашла као прва књига, сада надалеко познате, едиције «Поезија данас» краљевачке «Повеље» уследила је и уметничка монографија посвећена Милану Ђокићу којом је поред ликовног стваралаштва обухваћен и ауторов песнички опус где на светло дана, поред песама мистичног тока, излазе и песме које подражавају и други ауторов поетски и стваралачки ток. То су песме о познатим сликарима и сликарским правцима о којима Милан Ђокић промишља, некада на врло критичан, а понекад и на један шаљив начин. Ове песме биле су окосница песничке књиге «Потез», која излази као прва књига едиције «Словар» Књижевног клуба Краљево и то као награђени рукопис, годишњом наградом из фонда др Хранислава Милошевића. Приликом композиције његове треће књиге многе песме, које ова књига доноси као нове биле су већ написане, али нису ушле међу корице «Потеза». Због тога су у овом избору песме из књиге «Потез» и нове, необјављене, разврстане у више целина, а не као песме из прве две књиге које су распоређене у целине које су именоване насловима књига у којима су објављене. Међу новим песмама издвојио се и циклус песама под заједничким насловом «Повратак» у којима Ђокић пева свој родни крај и на неки, опет мистични и тајни, начин му се враћа.
О самом односу према стварању и рађању песме најбоље говори сам аутор у свом аутопоетичком тексту «Рађање песме» у коме описује сав «порођајни» грч и динамику стварања. « Хтели бисмо, да ногом осетимо чврсто тло, где се стварност потврђује, а с тим, устрепталост чула и духа, као да смо на некој обали, али она, иако присутна, измиче, иако, невидљива. У несигурној тачки се пренемо, па опет, корак нас, сам по себи, вуче, напред, некамо и некуд. Хтели бисмо, истовремено у сан непристајања, но на хоризонту, који се наједном озари, назре се нека реч. Свакако- да је забележимо. Подлога, при руци нађено парче папира и некаква писаљка, дају повод да се иде даље и да се нижу речи, уз селективно одбацивање и прихватање из корпуса могућности. Реч једна вуче другу у ритму корака , или у ритму дисања, што се отвара из утишаности, оклопили смо се у неку руку, у њој. Сад се већ указује неки ритам, ван нас, коме се подређујемо, речи се ређају на хартији, пљуште.
Дошли смо до конструкције, а с њом иде деконструкција, безазлена игра, тако да не знамо, шта ће од тога испасти.То још није песма. Склонили смо папир са забележеним текстом, предали га тренутном забораву. Настаје привидно хлађење, другачија визура, истовремено се гледамо. И она, гледа нас, невидљива. Нешто недостаје. Сокови... После спонтаног временског интервала, отварамо је, гледамо, условно као непријатеља, вршимо поправке, ситна дотеривања. Завршница. Прво jе сричемо, затим читамо на глас. И шапатом.»

Књигу изабраних и нових песама «Ине светлости» отварају песме назначења и назирућег апокалиптичног тона, а завршава циклус песама «Кад се градила Жича» која је објављена у књизи «Господ над војскама», а има посебно место, како сама Жича у историји Србије, тако и сами спев у срцу његовог аутора.
Овом пропратном тексту додајемо и речи Срета Бошњака, приређивача Ђокићеве монографије који за Ђокића каже да је поред тога што је: «сликар, песник и есејиста, интелектуалац широког спектра интересовања, конзерватор и рестауратор старог сликарства,» и «човек дубоких осећања и сјајне имагинације, мислилац, аналитичар, заљубљеник у истину и тих мистичар озарен идејом неке исконске религиозности» и да «сваки дијалог са његовом уметношћу мора поћи од ових чињеница и у њима наћи ослонац за права питања, пре но за праве одговоре.»

Ипак завршићемо цитатом из Ђокићевог есеја «О поетском тексту» у коме он дефинише сву драму и положај песника у свету. «Препознати свој глас у средишту проблема, збивања, тј,(бити) са Творцем, у сред безмерја. Усред језика, који је задужен за именовање. Ухватити се у коштац, са тим тестом. И бити свој.»

уторак, 15. март 2011.

ПОЕЗИЈА: Мале књиге


МАЛЕ КЊИГЕ

У полици мали формати
тврде књиге, прозбене
застала тиха молитва
на страни заустављеној
црвеном памучном рампом

Ту међу простором
објава је новог закона
а старе се заклетве
затворене прибијају
међу плавим корицама

Једна почиње јутром
распоредом малих песама
које су то постале касније
прво су биле плач и јаук
чежња за рајем и Богом

Друга преграђена иконом
светитеља који се тек позлаћује
у речима са пређених
страница пророчког дневника
једног пастира, цара потом

Трећа у сликама, порукама
објава заустављања жрвња
и хори ангела и праведника
и хорде које ништавило једе
и позив Богослова Јована

У полици књиге мале
Давиди међу Голијатима томова
молитвеник, псалтир, завети
свака застала поретком дана
у читању које песма би и живот

среда, 09. март 2011.

ПОЕЗИЈА: Рудно


РУДНО

Залуд је доказивати
Постојање, овде
На граници неба
Јер сваки ће глас
Одјекнути и у свом
Шестом животу бити
Упијен од незнане
Стене или горе

Залуд је овде све
Осим дисати упорно
Хватати праменове
Ветра засејаног борјем
И стварати нови вид
Дела зачуђеног и првог
Као звоњава са две
Невидиме богомоље

Залуд је овде доказивати
У свету већ датом
Мирисима и свежином
У врту подивљалом
Слободом и постојаноћу

петак, 04. март 2011.

ПОЕЗИЈА: Повратак кући


ПОВРАТАК КУЋИ

Док записујем пут
Мирис амбре излива се
Из црне пластичне кесе
У којој кутије крстоносне
Беле, тамјана и брикета
Мењају свако сећање
На вече које нас је затекло

Повратак кући
Био је тежи од одласка
У коме остала је свакодневица
Урања и извор и ушће
Преводе нехајно кадрове
Умор је само известан

Три војничке коцке
Чине триптих душека
На поду налик ливади
Натоварен као номадске
Мазге речима источњака
Јастуком, јорганом , чаршавом
И могућим сном после песме

петак, 25. фебруар 2011.

САЊАО САМ БРАТА

Сањао сам брата
Нерођеног у овој
Подели карата
Са пуно рукава
И лажних асова

Имао је лик ближњег
Личио је на школског
Друга, помало на мене
Више на свет који
Делим у себи на кришке

Он ратује ратове
Које нисам довршио
И битке за које нисам
Био храбар бије далеко
У мени, зато је у униформи

Загрлих га за буђење
Из десног ока суза
У левом устава као опекотина
Траг сна и јаве зачин

понедељак, 21. фебруар 2011.

ПОЕЗИЈА: ЧЕСТИЦА ОБНОВЕ ЦАРСТВА


честица у обнови царства

Равном границом неба
Песма пресељених сија
Клонуле ватрене цеви
Храму уз колено
И занос пустињских осветника
Гасне под теретом неостваривог

Равном границом неба
Песма васкрслих траје

петак, 11. фебруар 2011.

ПОЕТСКИ ЛЕТОПИС: ПОЕЗИЈА: Александру Солжењицину

ПОЕТСКИ ЛЕТОПИС: ПОЕЗИЈА: Александру Солжењицину: "АЛЕКСАНДРУ СОЛЖЕЊИЦИНУ Радуј се пророче јер видео си спасење радуј се истинотрпче радуј се прогнаниче правде ради радуј се богати духом пр..."

четвртак, 10. фебруар 2011.

ЕСЕЈ: Језик технике и духа Љубинка Дугалића




Језик технике и духа Љубинка Дугалића


У времену када књига постаје и јесте роба, а поред ње и све остало живо и неживо, и када се глас песника све теже чује у мноштву гласова са велике глобалне пијаце света, Љубинко Дугалић свој песнички рукопис почиње „Упутством за употребу“ књиге. Такво упутство, могло би се рећи, и није толико потребна ствар, али Дугалић нам оваквим поступком скреће пажњу на то да се књигом данас неправилно барата и да таква (зло)употреба може довести до квара налик онима који се јављају на техничким апаратима. Пре Упутства он Почетном песмом дефинише књигу као „писану или штампану поруку“ за коју је језиком технике „потребан матерјал који оставља убедљив траг на другом матерјалу“. Тај „убедљиви траг“ сматра Дугалић има за предуслов слободу и бол, јер се „без бола и слободе писањем узалуд празнине савладавају“. Тако долазимо и до друге особине или боље рећи песничког става да поезија поред тога што мора бити убедљива, мора да буде и испуњујућа, да побеђује празнину и то речима које добијају више значење при њиховом читању. Тако Дугалић језик технике који се све више заузима места у обичном говору, ставља у контекст поезије и додаје му мало од поетског.
У Дугалићевој песми „До следећег буђења“ песник се враћа на почетке и то на својеврсно песничко рођење и прво јављање у селу Полумиру, које је по легенди добило име због сусрета завађење Савине браће, који су се по причи баш у овом селу сусрели. У песми „Књига утисака“ јавља се други тон певања супротан певању почетка, то је апокалиптички тон, у коме се поред пророчког јавља и сумња у све написно које преживљава „по бившој пучини плутаће/ узалуд исписна/ књига утисака“.
У циклусу песама „Оружја“ које носе и интригантан поднаслов „народне песме“ песник повезује садашњост и прошлост и то тако да се тумачећи прошло објашњава и најављује могућу будућност. Песник у њима трага за узроцима у дубини протеклог времена убацивањем реалиних ликова у субјективни поредак ствари који сам песник креира. Тиме ствара сценографију која је некада исписана језиком апсурда која служи да места у биографијама конкретних личности рефлектује на садашњост и то у неочекиваном следу догађаја који доводе до још невероватнијих последица. То најбоље илуструје песма која носи назив „Еугеника“ којом песник прозива узрок, тачније замисао Франсиса Галона, која је свој најекстремнији израз ималa у Хитлеровом црном походу и која на жалост, његовом смрћу још није ишчезла, јер се и данас све чешће чују гласови како је превише људи на земљи и да тај број треба смањити. А сви начини да се то оствари су језивији од било ког Хитлеровог плана.
Песник говори и о фризирању историје у песми „Оружје“, а у песми „Балкан“ особине свог поднебља, било позитивне, било негативне налази и у другим народима и поднебљима. У својеврсном диптиху „О мерачима времена“ осврнуо се на оне који говоре и владају речима. Они су по Дугалићу пред великим искушењима јер „театри од камена и без резервних места у партеру порушени су“ и све се изменило од када „пророци вернике подучавају сопственим/ уместо измишљеним примерима“. Зато су и речи „поузданије од сечива за појасом“. Да постоје и они који злоупотребљавају владавину речима говори други део диптиха и то аутор изражава сатиричном сликом „Они се јавно одмарају/ прикупљају снагу за савршеније послове/ какви су онанисње, депилирање/ и обилазак поплављених подручја“
Песма „Заклетва“ настаје преламањем у стихове учитељске заклетве учитељице Јулијане Ковачевић краљу Србије. Овим поступком он сврстава текст ове заклетве у књижевност међу све оне старе списе, повеље и хрисовуље и апелује на повратак вредностима српске просвете која је у дубокој кризи, у којој се изгубио однос према личности ђака. Јер је службено занимање учитељ који је и васпитач и извор благотворних и корисних знања је нестало, а ученик је постао само објекат који успешно треба да савлада задати програм.
Књига „Квадрат“ почиње језиком технике, па преко реакције на спољашњи свет и појава у њему, завршава циклусом песама које су одблесци унутрашњег песниковог бића и написане су лирским набојем.
Али када дођемо до завршне песме „Квадрат“ у којој он спаја поетику, процес настајања ликовног дела и покушај дефинисања Бога упоређујући га са квадратом, сликом коју је немогуће беспрекорно и тачно конструисати.
„Квадрат је Бог“ смело пева Дугалић „и немогуће је помоћу четке и и математике одмерити/ мноштво непознатих/ димензија које поседује/ компликована површина увек једнаких страница“.
Овим речима Дугалић приводи крају песму и истоимену књигу, а нас читаоце њоме враћа на почетак, јер ако смо читали књигу под називом „Квадрат“ схватили смо да смо донекле били у заблуди и да се ова Дугалићева књига зове „Бог“. А пошто читалац тек на крају сазнаје објашњење њеног наслова мораће поново да крене у ишчитавање збирке песама и у светлу последње песме у низу, и сагледа, ако је то до краја икао могуће, овај збир Дугалићевих стихотворенија.

среда, 09. фебруар 2011.

Мирослав Б. Душанић: "Lyrik - Lyric - Поезија": Спознаја

Мирослав Б. Душанић: "Lyrik - Lyric - Поезија": Спознаја


Спознаја

Сада је доба резбарења
Имамо један сок и један коријен –
Нека међу нама буде размјене.
(Езра Паунд: Пакт)


Када мој млађи брат Александар
У Краљеву запали свијећу
Било за Спокој или Дар
Моју собу у далеком Хилдесхајму
Насели Свјетлост Истока
Да ме осоколи и подсјети
Како границе нису препрека
А ни силници тако моћни
Да зауставе љубав

понедељак, 31. јануар 2011.


СТИХИРА СВЕТОМ САВИ
По Теодосију

Уледињену земљу срца
У заточењу и по усуду
Наследио си
Спознајом благодати
У тачки призива
И двери света духовног
За твоје очи отворене
Уледињену земљу срца
Људи својих

Анђелима сродан
Жудњом за чистотом
Светитељу Саво

Речима
Семе корова
Које непријатељ посади
По ноћи
Чупао си бацао
У огањ беседе
Уледињену земљу срца
Људи својих
Речима

Анђелима сродан
Жудњом за чистотом
Светитељу Саво

Обделававаши
Градину одушевљене сушти
Изливао си низ стране
Сунчане, и оне северне
Мелодије охерувимљене
Песме
Уледињену земљу срца
Људи твојих
Речима обделавши

Анђелима сродан
Жудњом за чистотом
Светитељу Саво



Вечноцватеће
Доба проповедао си
И град откривао Нови
У келији
Пренасељену псалмима
Уледињену земљу срца
Људи твојих
Речима обделавши
Вечноцватеће плодове
Благочашћа

Анђелима сродан
Жудњом за чистотом
Светитељу Саво

Слика: Полиставрион у зеленом (детаљ) аутор Александар Марић

понедељак, 24. јануар 2011.

Христолико срце света(део писма оца Јустина)

Христолико срце света(део писма оца Јустина)

Свака твар је за мене символ Бесконачног, символ Бескрајног, јер се свака твар завршава бескрајношћу, свака коначна твар залази једним крајем својим у бесконачност. Ништа није крајно, ништа сопствено своје, све је тајанствено и бескрајно. Мени изгледа да свака твар прича неку тајну Божју, тајну Логоса. Необјашњиво и, можда смешно, свака моја мисао о ма којој твари завршава се спонтано молитвом; неосетно свака мисао прелази у молитву. Ја осећам и знам да могу да мислим о твари, но да домислим недомислиму тајну твари, то није моје, не припада мени; мисао се моја еманира у молитву. Све је компликовано, све тако чудесно, свака твар има срце, живо и уздисајно срце, и како ми је тешко што нисам омолитвио себе, да свакој твари коленачки приступим, да јој се молим, да христообразно срце њено адорирам. Да није мог Сладчајшег Исуса - ја не бих имао тачку ослонца на овој планети; душа би моја ишчилела у безумљу. Јасно ми је, молитвено јасно, да је Христу било неопходно назвати Себе и Своју науку Еванђељем = Благовешћу. Заиста, до Христа и без Христа сав је свет до дна био загорчан горчином зла; име му је било горковешће; од Христа надаље свет се облаговешћује, заслаћује, обезгрешује.

Драги мој, Христос, Његово прионо присуство, Његово чаробно лице, за мене је најнеопходнија неопходност. Желећи непрестано Њега - како да ми не ишчезне душа у молитви? И да ли могу обраћати се Њему друкче него кроз молитву? Ко сам ја да философирам, да немолитвено философирам о Њему?

Мирослав Б. Душанић: "Lyrik - Lyric - Поезија": Васко Попа: КОСОВА ПЕСМА


Мирослав Б. Душанић: "Lyrik - Lyric - Поезија": Васко Попа: КОСОВА ПЕСМА


КОСОВА ПЕСМА

Ја кос
Црноризац међу птицама
Склапам и расклапам крила

Чинодејствујем насред свога поља

Претварам у кљуну
Кап росе и зрно земље у песму

Ти боју сутра буди леп
Што ће рећи праведан

Ти зелена царицо траво
Ти једина победи

Ти победо усрећи царичине слуге
Који је црвеним млеком хране

Усрећи и њене слушкиње звезде
Које је у живо сребро облаче

Певам
И палим једно перо из левог крила
Да ми песма буде примљена

Ava Justin - Vreme je isecak vecnosti deo 2/2

Ava Justin - Vreme je isecak vecnosti deo 1/2

среда, 12. јануар 2011.

Валентина Терзић: Судба песника

Судба песника
Као да си у руке
узео муњу када си у мраку
запалио свећу.

Хаику песник,Мацуо Башо
"У похвалу песника Рике"


Мој кум и ја
ретко се срећемо
у родном граду
необјашњиво је све то
зашто је тако,
али зато почесто
сретнемо се
у другом стиху,треће строфе
наших песама.
Шта је то друго
до судба песника!
Речи се остављају
за боља времена
и спонтане сусрете
које прижељкујемо.

субота, 08. јануар 2011.

ПОЕЗИЈА: ЗИМА НА БАЛКАНУ (РЕВЕРС)



ЗИМА НА БАЛКАНУ (РЕВЕРС)

Полако падају капије дана
У снег неспособан да прими
Трагове обећане залуталима
У зими без мећаве и светла

Ко пише у соби где ноге зебу
А главе се кувају у бућкуришу
Изазваном спорним очекивањима
И брише реч по реч

На суседовој кући место прозора
Заузеле су чкиљаве осматрачнице
Ко се надао рату у стварности
Препуној добрих намера и срдачности

Правимо грудве од развејане
Идеологије и задатих принципа
Довољно лаке и убојите
Да прелете сваки плот и шанац

Изгубљени за сваки празник
Тражимо наше трагове у снегу
И од проливених крикова
Не видимо их и не памтимо