уторак, 10. мај 2011.

ПОЕЗИЈА: Пролеће, страх, Андрић


Пролеће, страх, Андрић

Непрепознатљив свет избија тихо
подижеш се у пећини собе
и као младићи успавани на три века
излазиш у промешану историју
подељену пролазним играчима
да прље прсте док крију карте

А страх је ступио, по Андрићу
У службу неке непознате силе
полако обузима те као пролеће
свом силом и надменим растом
а ти ниси сигуран да постојиш

На полицама затворене идеје
досегнуте честице непропадљивости
као награде у кљуновима птица
које обнављају гнезда
у новој сценографији враћаш се по књигу
бришеш прашину миленијумску и читаш

Непоновљивог неког света речи
саопштене у часовима узлета
упијаш у себе по стоти пут
а оне само као искре прскају
по соби и враћају се у одсуство
у изреченост која не трпи понављања

Страх сада мирује у траговима
док непрепозната сила бди и чека
ипак соба је брод и овај свет
измешан и промењен остаје напољу
док твоја се погрешива идеја
непогрешиво спрема за ерупцију.

Нема коментара:

Постави коментар