петак, 02. децембар 2011.

ПОЕЗИЈА: Поље, храм, Aдађо-Албинони

Фото Иван Терзић

Поље, храм, Aдађо-Албинони

Сваки пут кад кренем
Трагом свог ребра прислуженог
Гледам у пете и тражим
Змијски сплет што привија се
Као аргумент за прародитеље

Гледам у времену, тачки
Потамнелој у светлу, тресу се
Плодови и падају у недра
Генерацијама људским и мекоћа
Са тврдим ухваћена у грчу

Трагао сам у пољу
Међу ратарима који ђубре
Јесење њиве огољене и жуте
Помолио се за мало птиче
Фазана чије је крило сломљено

Коме је лет привремено одложен
Као наша вечност што чека.
Поред поља је река у тихом брују
А музика нечујна сколила
Небо и земљу и свира у клети

Гудало виолине забада се у ребра
Из њих крв, вода и непозната твар
Засађују поље у коме лутам
А налазим тиху византијску цркву
Смерно положену понад поља

Њене куполе хватају сунце
На западу, на заходу, у умору
Док душа дрвета покренута руком
Монахиње чији корак је и ритам
Брују реке додаје откуцаје

Трагао сам у пољу жутом
Нашао срце молитве, пој реке
И образ промишљене вечности
Душу целину моју одбеглу
У семену којим изнова ничем

Нема коментара:

Постави коментар