среда, 07. септембар 2011.

ПОЕЗИЈА: Павлица, језик, памћење


Павлица, језик, памћење

Ако на овом месту покушаш
Да говориш свету створеноме
О нестанку кога овај не може
Да се сети јер будући постојан
Нема у нестајању искуства

У припрати претвореној у терасу
Над видиком векова и реком
Која гледала је човека
У оба нагона обучена
Један градиви, други разградиви

Ако на овом месту узнесеш
Тихи готово нечујни уздах
Који само висина прима и чује
Огласиће се малено звоно
Узнемирено руком дечака

Само народи који памте у језику
Тренутак оживљавања блата
И држе завет духа који га покрену
Само они који се сећају
Подигнутих и праху враћених народа

Само они који сваку Божју реч живе
И дрхте овде у распореном храму
Недозвољавајући да их ваздух и зеленило
Које опседа зидине старог града опије
И завара у часу изобиља и милости

Ако на овоме месту древности
Древних времена воспојеш песн
Антифоно одјек Мусићевог здања
Вратиће уздржани моравски пев
Што у дубини Рашке пламиња

Јер у жупи смо града невидимог
И шљиве модре и округле зре
Поред пута као зрнца живота
Што теку артеријом села
Чије име чува спомен на преображеног

Који за себе каже да је апостол
Који се најмање апостолом може
Назвати јер гонио је Цркву Божју
А овде име његово установљава
И даје основ језику који се сећа

Нема коментара:

Постави коментар