уторак, 13. децембар 2011.

ПОЕЗИЈА: Срушена кућа, земљотрес


фото: Иван Терзић



Срушена кућа, земљотрес

Не поседујем ту храброст
Да одем на место знамења
Где бих тужио за детињством
Као ни да прихватим одлазак заувек



Простор у коме сенке бледе
Кућа у којој растао је свет
У трусној опомени преселила се
У трагове тешко распознатљиве

Остала је само осмишљеност
У непознатом памћењу
Где су неки људи отишли
Да живе у облику замисли

У шуму тишине која је могућа
Само у децембру наслућујем
Тај свет устројен невидимо
У савршенству сваке идеје

А покрете света чулног и датог
Осећам као талсе узнемирења
Као цунами, ураган заротиран
Или земљотрес ниспослан у зору

Да нас пробуди у просторима наде

Нема коментара:

Постави коментар