четвртак, 01. децембар 2016.

ЗАУПОКОЈЕНА ЗА ОЦА ПЕТРА Г.

Силазио си у најдубље јаме
Разваљујући сва врата
Не би ли што више
Овчица сачувао
И у блату, и у балеги
И у сваком живом песку
До колена, до појаса
А изнад, на рукама, раменима
Храм осликавао
Редовао порту у јабукама
Сањао крсно знамење
На врху Мораве, врху Груже
Сјајан и монументалан знак

У међувремену
Сабирао своје пилиће
И једва их од орлушина бранио
Јер хоће мрак на освештано
И безбожник на убожјака
А главна битка
Она у срцу, невидима, тешка
И газио те стампедо у сну
Али и у животу
Као некада Древнога

И непомјаник ти тикве
О главу лупао
Наследници лажних учења
Претили ћеле-кулом
Али опет би ти
Да само време је било то
Раме уз раме са Курсулом
За Вождом
У шанце над Краљевом
Или старим Градцем

Много се за тобом прашине
Тако да од гласова
Пеку очи
А увек када сам те сретао
Чинио си ми се јагње
Огрнуто вучјом кожом
Као и сваки Србин што је


---------------------------------
Али онај ништи и потребити
Најео се хлеба
Из твоје руке
А онај јаки и силни
Срео се са човеком
Налик малом Нестору

Иако Свештеник
Више си био човек
И то човек једнако народ
Каквом је врлином
Он китио своје врхове
И ти си китио истим
Каква га је нагриз
Хватала неспремна
И у срце уједала
И тебе је иста таква

Али како рече наш Павле
Будимо људи
Па свакоме понаоособ
Буди човек
Био си по томе човек
И веселник и мученик
И трудбеник и искушани

А чини ми се
Да бејах толико
Смео да ти затражим
Понеси ме
Да би ме на своја плећа
Ставио и носио докле треба

среда, 30. новембар 2016.

ОЦУ СЕРАФИМУ РОУЗУ


тропар, осмог гласа

У дивљини Господ
Извором показа те
Имена ангелског достојање
Оче Серафиме, надо живота
Последње време украсио јеси
И нама отпор духу времена
Наставниче дела Господњег
Моли Христа Бога
Наших душа спас

уторак, 25. октобар 2016.

КОЛО КРАЈА И ПОЧЕТКА

Фото: Љубиша Симовић
Све ће на крају
Припасти птицама
Јер тражи се слобода
И одраз у етар
Без икакве сумње

Поглед двоструки
Ка земљи, храни
Што се даје
А у исто време
Снатрење неба
И сећање на руку

Све ће на крају
Припасти незлобивима
Онима који
Имање не треже
Припашће онима
Који власти нису склони

Даће се последњима
Оно првима обећано
И биће слобода
Јер за њом
Нико неће патити

Све ће на крају
Припасти птицама
Цвећу ливадском
Украсу траве
И вољи Творца
Обућиће се људи
У шарено биље
У голубије душе

Све ће на крају...
Или то биће

На почетку

четвртак, 20. октобар 2016.

ЧЕЛОВЈЕК БОЖЈИ

Славку Стаменићу

И после много година
Много гледано из угла
Људског века
Вратиш се кући
Стар и у ритама
Којима те огрну
Велики труд нестицања

Кући која никада
Више не може бити
Твој дом
Међу људе
У чијем срцу
Буди се нека неразумљива
Блискост

Али нико те не зна
Ни твоје порекло
Ни негдање детињство
Чак ни дрвеће
Твог првог успона
Ни жена венчана
Нико

Само сеник топао
И мирисан
И преудобан
За твоје схватање
Подвига
И тиха благовест
Скорог одласка

Одласка који је
У контра перспективи
Сусрет
Са силама, небом
И Родитељем

Михољдан 2016.


понедељак, 03. октобар 2016.

ЗАНИМАЊЕ ЗА ЊУЈОРК

Александру Ђуравчевићу

Баш ме занима
Како се види слика света
Из угла макро-човечанства
Које се сабило у тачку
У семе јабуке
У коме је све младо
Свеже и ново
У коме нема историје
И непријатељ од памтивека
Не дише ти за вратом
У коме све су међе
Обесмишљене
У коме меша се човек
Са другим човеком
И гради град
Царство земаљско
Заборављен од земље
И само овлаш
Од воде напоменут

Баш ме занима
Да ли се види
Свет остао
Километрима далеко
Светлосним годинама далеко
Људима укрштених стаза
И затвореног неба
Отетих од природе
Која долази само
Као непогода
Никако као лепота
Природи у којој постоји
Живот, али и смрт
И старост и древност
Да ли је закључана прича

Баш ме занима
Да ли се бреца у сну
Човек међу милионима
Док сања да се руши
Зграда по зграда
И сновиди цркве у пламену
И море како прелази праг
Који му постави Творац
Да ли је тај човек
Међу милионима усамљен
Лишен птица и њихове песме
И оштрог звука тестере
Који царује простором
При стругању дрва
Да ли је тај човек миран
Смирен или умирен

Баш ме занима
На чему стоји та пројекција
Птице беле међу црним вратима

Зидовима џиновских размера


четвртак, 25. август 2016.

МОГУЋИ САН ДИМИТРИЈА БОГДАНОВИЋА

У скрипторијуму
Поред цркве Светих Апостола
У Расу, седи Димитрије Богдановић
Тајнословац

И баш када му једно буроковитлано
Слово оде непознатим стихом
Уђоше три песника

Кипријана Рачанина познаде
И позва га да му растумачи
Стихиру Светом кнезу Лазару
Друга двојица седоше крај ватре
Лица им златним писменима окована

Димитрије упита  за њих
А Рачанин показа прво
Крушедолца па Шишатовчанина
Имена им остадоше невенчана
речима



Из збирке АНЂЕЛИ ЖЕТЕОЦИ

среда, 06. јул 2016.

ЛАЗАРЕВА СУБОТА 2016.

ЛАЗАРЕВА СУБОТА 2016.

                           Слободану Ђорђевићу

Данас сретох човека
Који преподизао је Куманицу
Из смрти од четити века
И како ми сам рече
Много се тада намучио

А ево у празнику смо
Који се у диптих растворио
И данас беремо врбове гране
Да бисмо сутра дочекали
Васкрситеља на пулету

И учимо се послушности
Од Лазара Четвородневног
Који се на један позив
Из смрти прену као из сна

ИЗВОР ФОТОГРАФИЈЕ

уторак, 28. јун 2016.

ЋЕЛЕ – КУЛА

ЋЕЛЕ – КУЛА
По Хроници Бранка Миљковића

Време стаде
Песма утихну
Свакоје диханије
Клону
Узнеше се смрти
Прождирући
Свако благорастворење
И детињство
Још у утроби беше
Прождерано

Све што даваше
Живот усахну,
Неминовност
Краја узрасте
До неслућених
Висина
Нико немаше
Снаге
Да се окрене
Иза себе и преживи

Да ли се дан
Или ноћ сама
Са собом смењује
Јер нико више
Није бројао сате
Јер замре ротација
И небеска се тела
Помешаше
Са новом звездом
Што се са земље
Димила

Човек узе посао
Шејтану
И демони режаху
Јер дела им
Посташе добра
У односу
На људско чињење

И земља се устраши
И паде на њу
Плач и шкргут
И залуташе стабла
И корење њихово
Поче да се усправља
А планине полегоше
Под чаршаве таме
Мук

Небо заборави
На своје Сунце
А оно луташе
По непознатој
Природи
Која изниче,
Подобна сени смрти,
Из једне борбе
И непокорности

Опела нема
Ни прозбе
Само сила
Човекова
Која се у прах
Растаче
И сигурно гине
Под тешким
Делима
Која прелазе
У суд

Само остаје
Зид
И лобање нагрђене
И песма страха
Која кроз њих
Звони
И неверица
Да беше
То што беше

Авај!

понедељак, 27. јун 2016.

БЕРБА, ДИЛЕМА , ЗАДУШНИЦЕ

Када се преврше котарице
И засите се страх и глад
Почиње да куца савест
Да ли је последњи плод
На грани нама намењен
Или је он нечији живот
Било да тај живот
Има кљун или тврда крила

Колико берби нам припада
У свету који доноси род
И испуњава заповест
У коме брига постоји
Само код на чији је разум
Често бржи од трбуха
Па градимо сигурне оставе
Складиштимо туђе глади

Када се преврше котарице
И изнесу на брег
Који је тренуно гробље
Први убрани плодови
Као сведочанство рода
Заузимају место под Знамењем
Молитва се враћа на почетак
И кад и мирис тамјана
И птица у лугу пева
Као пред поноћ, а подне


Када се преврше котарице


уторак, 14. јун 2016.

УТЕМЕЉЕЊЕ ГРАДА

УТЕМЕЉЕЊЕ ГРАДА

                     Емиру Кустурици

И дође овај
Од јужних страна
Из Херцеговине
Носећи на леђима
Камен
Запустелих караула
Које остави царство
Иног народа

Надомак моста приче
О братству једног везира
И једног патријарха
Који надноси се
Над зеленом реком духа
Преко које нам долазише
И свободитељ и враг

И поче да теше
Школе и гостопримнице
Цркву налик метохијској
Пред њом трагичног
Заточника косовске мисли
Све у дослуху
Са човеком који се у језик
Претворио

Који га дан и ноћ
Опомиње и јавља се
У тешким тренуцима
Јако путоказ на беспутицама

Искушеништва балканског


понедељак, 13. јун 2016.

КОНТЕМПЛАЦИЈА

КОНТЕМПЛАЦИЈА

Трпети глад
Тек онако
Из лености
Или досаде
Без аскезе
Неког марта
Који граби пролеће
И мами цвет
Из заљубљеног воћа

Правити комбинације
Тек у доколици
Саблажњавајући
Самог себе
Јеретичким мислима
Које склапају слику
Заборављеног света

Тек онако
У крајњој непажњи
Духа
Док тело бриди
Од оштрине
Ваздуха
Који испуњава
Трбух зиме

Трпети
У времену
Када обамиру
Чула
И када је само сан
Излаз
Дремеж уочи
Новог дана
У неком марту
На граници

Доба 

понедељак, 23. мај 2016.

ПОКУШАЈ ВАСКРСЕЊА

ПОКУШАЈ ВАСКРСЕЊА

Влатима траве
Покушавам да оживим
Бубу извађену
Из воде
Додирујем клонуле
Антене
Склупчане ножице
Али ништа

Покушај
Малог васкрсења
Не успева
Јер из мојих уста
Излазе речи
Које  бодре
Али су само слика
Оних моћних
Властодржних речи

Напослетку
Мај је свуда
Унаоколо ври
Од тек рођених
Живота
А многа од тих
Створења
Већ су у васкресењу

Моје речи остају
Призвуци
Или је скривено
Њихово услишење
Јер да рекох
Устани бубо

И да она потом устаде…

уторак, 12. април 2016.

КО СЕ ИЗ РАТА ВРАЋАО НИЈЕ

КО СЕ ИЗ РАТА ВРАЋАО НИЈЕ

Ко се из рата
Враћао није
Из последица
Огња
Дубоког снега
Неспоразума

Ко се из рата
Враћао није
Паралелне свести
О стварности
Измењеног погледа
На непромењени свет

Ко се из рата
Враћао није
Није ни путовао
Ка другој страни
Непријатељу у загрљаљ
Пред цеви издаје

Ко се из рата
Враћао није
Тај није ни путовао
Никада
И ништа није видео
Као што јесте

Ко се из рата
Враћао није
Само је једно
Лице света
Спознао
И не зна праву
Људску природу

Ко се из рата
Враћао није
Тај се себи
Никада до краја
Вратити неће



понедељак, 11. април 2016.

СЕЋАЊЕ НА ВРТ

СЕЋАЊЕ НА ВРТ

Знам да једини рајеви,
Који човеку нису забрањени
Јесу изгубљени рајеви
Х.Л.Борхес (Буенос Ајрес)

Сећам се тог врта
И једне његове реке
Са које су побегле птице
И само ситних риба бејаше

Заклапала су га брда
Једно испуњено борјем
Друго травом и храстовима
И љубичицама, јагорчевинама

Земља беше плодна
И плавна као Месопотамија
А људи одувек ту
Насмејани и уједно дивљи

Уствари био је то рај
Али само за децу
Поља кукуруза су се њихала
И чувала слатке клипове

Ливаде су позивале на трчање
Животиње постојале
Само да бисмо их именовали
А куће, сигурна боравишта
За повратнике из игре

Сећам се врта
Изгубљеног у времену


недеља, 03. април 2016.

САВИНДАН 2016.

САВИНДАН 2016.

Борити се за ваздух
Док разлива се славље
У буци изазваној
Предумишљајем 
Звуци оштри
Претражују простор

Борити се за слух
Боље рећи фон
Који порађају они
Што узеше од ћутања
За вид, да гледајући
Видимо и слушајући
Чујемо
За дах, за дисање
Упркос духу времена

Борити се
Док гулуб један
На крову
Чека да слети
По мрвицу хлеба
Или на главу
Човека који смирењем

Небеса отвара

субота, 02. април 2016.

О ОДРАЗИМА

О ОДРАЗИМА

Кад јесам, а кад сенка ми јесте
Слободан Ракитић, Запис

Нешто ми говори одраз
Већ дуже време не опонаша
Моје гестове
Одраз је млађи
Када ја напрасно остарим
Чио када сам мамуран
Једино када се намерно
Осмехнем и са предумишљајем
Направим гримасу
Одраз синронизовано
Крене у пантомиму

Ништа он не осећа
Јер рођак је сенци
Он је, наизглед, човеколик
Предак и потомак
У њему се могу помешати
Вода и небо надамном
Али и стакло са дрвећем
Или путем, суседним кућама

Прозиран је, део је илузије
Коју створови, које изнедри
Земља, не препознају
Зато се птице некада обрушавају
И разбијају главе
Умиру у судару са сопственим одразом

Сенка је поштенија
Говори на којој је страни
Светлост

А на којој сам ја

О УЗДАЊУ

О УЗДАЊУ

Све у освит гласи се
Гласом освита
Слободан Ракитић

Не уздам се у људе
На ситу времена
Неће бити таквих промера
Да неко ово прочита

Ни у фондове библиотека
Завичајне збирке
Јер ко зна чији ће
Ово завичај и постојбна
Бити

Само потајно
Помишљам на Бога
И да ли сам ишта
Добро у стиховима пренео

Јер читам уназад
И видим другог да пише
Моје песме у мраку
Данашњице

У освиту будућег века
Да песма моја гласи се
Баш гласом освита тога
Надам се

понедељак, 21. март 2016.

НА ВИСОРАВНИ, ПОНОВО

НА ВИСОРАВНИ, ПОНОВО

У кратком зимском дану
Неко би рекао
Да ове планине около
Држе заробљену равницу
Подигнуту ка небу

А истина друга је
Заиграле се виле
У давнини
И преобразиле се
У високе стубове

Косе им посташе
Стране и токови воде
А вилинско поље
Сакри се по пољанама

И само понекад
Појави се утабани круг
Пред чобанима остарелим
Чије очи не могу
Видети вилинска нага тела

Неко би рекао
Заробљена је ова равница
Вилинске песме

У кратки зимски дан

О ЧОВЕКУ ВЕЧНОМ

О ЧОВЕКУ ВЕЧНОМ

Свако живи светлошћу
Неког откривења
                         Серафим Роуз

Никада нисам сањао
Нити осетио
Да ме анђео држи за руку
(јер он уствари и не држи
већ придржава)

Али увек сам био свестан
Присуства
Ту понад мене
Тик до границе
До које допире човек

Јер равно је чуду
Када у тихо и глуво
Доба
У покушају сна
Крене апологија добра

Када унутрашњи глас
(уствари човек вечни)
Поставља Васиону
Слику по слику

На своје место 

четвртак, 17. март 2016.

О ЧОВЕКУ ВЕЧНОМ

О ЧОВЕКУ ВЕЧНОМ

Свако живи светлошћу
Неког откривења
                         Серафим Роуз

Никада нисам сањао
Нити осетио
Да ме анђео држи за руку
(јер он уствари и не држи
већ придржава)

Али увек сам био свестан
Присуства
Ту понад мене
Тик до границе
До које допире човек

Јер равно је чуду
Када у тихо и глуво
Доба
У покушају сна
Крене апологија добра

Када унутрашњи глас
(уствари човек вечни)
Поставља Васиону
Слику по слику

На своје место 

среда, 16. март 2016.

ПО КЛЕОПИ

ПО КЛЕОПИ

Ја спавам, а срце је моје будно
                                      Песма 5.2

Неко у мени бди
Ухваћен стегама света
Надомак врата срца
Зебе ум сишао
Са свога пиједестала
Каже Клеопа
Сузе почињу саме
Сусреће се човек
Са заборављеним Богом
У себи
Среће се несавршени
Са савршенством


Неко у мени бди

четвртак, 04. фебруар 2016.

ГАЗ, КЊИГА, БОРХЕС

ГАЗ, КЊИГА, БОРХЕС

Писах водена слова
        Слободан Ракитић

Шта записујемо
Тиме што крочимо
У воду
Стазу преко реке
На којој сами ток
Благосиља покрет
Милује тело

Је ли то порука
Далеким морима
До којих ова вода
Мора стићи
Или се то сигнали
Дају небу
Камену под стопалом

Газим, записујем
Па опет преко истог
Састављам палимпсест
На старој као свет
Књизи реке
Књизи која тече

Никада не можеш
Отворити исту страницу
Као и код Борхесове
Књиге од песка
Исту реку није могуће
Два пута загазити

Јер река се променила
Допунила се младом водом
А човек допунио искуством

Он, али сасвим други неко


Фото: Златко Пангарић

понедељак, 25. јануар 2016.

ДАМАСКИНУ

ДАМАСКИНУ

У сребро ћу да скујем своје красте
                                     Иван В. Лалић

На слици
Боље речено
Образу забележеном
У архивама
Мајсторских радионица
Зачетих у Византији
Око главе ти је марама
Која говори
Да си из Сирије
Једном руком
Грлиш мастионицу
Издужену у духу
Другом исписујеш
Грчким словима
Свитак што вијори
Поручујеш
Да човек је виши од звезда
И све друго
Из извора знања
Што измолио јеси

А ожиљак на руци
Оној исцељеној
Не видим
(је икона је ситна)
Али слутим
Са твојих усана
Стални молебан
Пресветој

На твојој слици
На листу календара
За децембар 2015.


четвртак, 14. јануар 2016.

ИЗЛАЗАК НА ВИСОРАВАН

ИЗЛАЗАК НА ВИСОРАВАН

У просторима наде расте светлост
                                     Иван В. Лалић

Треба изаћи
На замишљену висораван
Али не тако брзо
Већ полако као Мојсије
Уз Синајску гору
Трепетом и усхићењем

На висораван јер нема
Хоризонта осим неба
И свечано је прогласити
Освештаним простором
Убрзано садити дрвеће
Храстове, липе, брезе

Онда из срца
Пустити наду под крошње
Чије су гране жиле светла
А листови миријаде фотона
Пустити је као што се открива
Дуго чувана тајна

Изаћи на висораван
Са које види се будући век
И небо је на дохват руке
На дохват срца


среда, 06. јануар 2016.

О ТАЈНИ

О ТАЈНИ

И што на ухо шаптасте
Проповедаће се на крововима
                               Лука 12,3

Чујете ли звук ветра
Који пролази кроз невидиме
Фруле ваших речи

Разабирате ли речи сопствене
Изречене једва чујно
Оне тише од мисли

Чујете ли фијук и звиждук
Великих уста неба
Како препричавају тајне

И видите ли како се подиже
Са куће кров
Са душе вео

Да оголи се сакривено
И по природи или намери

Запоје, зарида

недеља, 03. јануар 2016.

О ДОБ(Р)ИМА

О ДОБ(Р)ИМА

Сва су доба у нама
И када старац пева
То младост се његова
Преображава невидима

И када младић подиже
Глас и устаје на бој
То зрелост његова
Тајно уређује за себе свет

Сва су добра у нама
И злато којим се небо купује
И сребро издаје

Јер човек је биће пуноће
И све у њему клија
Или ожиљак живота има


Сва су доба у нама

субота, 02. јануар 2016.

КЕЛИЈА: Смирење I



1.

Умирујемо траву надошлу
Покоравамо њену плаху вољу
Међу травама узнели се
Чичкови и цветови погордили
Багремље и врзина се грабе порте
Није им довољна улога зида

Умирујемо траве изџигљале
Од  надимајуће ноћне кише