уторак, 28. јун 2016.

ЋЕЛЕ – КУЛА

ЋЕЛЕ – КУЛА
По Хроници Бранка Миљковића

Време стаде
Песма утихну
Свакоје диханије
Клону
Узнеше се смрти
Прождирући
Свако благорастворење
И детињство
Још у утроби беше
Прождерано

Све што даваше
Живот усахну,
Неминовност
Краја узрасте
До неслућених
Висина
Нико немаше
Снаге
Да се окрене
Иза себе и преживи

Да ли се дан
Или ноћ сама
Са собом смењује
Јер нико више
Није бројао сате
Јер замре ротација
И небеска се тела
Помешаше
Са новом звездом
Што се са земље
Димила

Човек узе посао
Шејтану
И демони режаху
Јер дела им
Посташе добра
У односу
На људско чињење

И земља се устраши
И паде на њу
Плач и шкргут
И залуташе стабла
И корење њихово
Поче да се усправља
А планине полегоше
Под чаршаве таме
Мук

Небо заборави
На своје Сунце
А оно луташе
По непознатој
Природи
Која изниче,
Подобна сени смрти,
Из једне борбе
И непокорности

Опела нема
Ни прозбе
Само сила
Човекова
Која се у прах
Растаче
И сигурно гине
Под тешким
Делима
Која прелазе
У суд

Само остаје
Зид
И лобање нагрђене
И песма страха
Која кроз њих
Звони
И неверица
Да беше
То што беше

Авај!

Нема коментара:

Постави коментар