понедељак, 21. март 2011.

СА ТВОРЦЕМ УСРЕД БЕЗМЕРЈА, Милан Ђокић изабаране и нове песме



СА ТВОРЦЕМ УСРЕД БЕЗМЕРЈА

«Милан Ђокић је сликар, живописац, конзерватор. Годинама је обилазио манастире, чистио и копирао фреске. Откривао црте и резе древних записивача, налазио нове, потоње цртеже, тумачио за себе и своја поимања значења узрока и порука нишчих, богатих и несрећних, силних и убогих. Одболовао је исте болове које је боловао средњовековни живописац, веровао у вере светих записа, знак далеког и прошлог приближавао и осавремењивао. Тако се заправо нашао у просторима позије.» Овако књижевник Љубиша Ђидић започиње белешку о песнику у првој објављеној књизи Милана Ђокића, «Седми трубач» која је изашла у издању крушевачке «Багдале» 1990. године. Да су Ђидићу биле доступне Ђокићеве песме настале много пре ове књиге, од којих неке као илустрацију континуитета његовог песничког рада објављујемо у овом избору, вероватно би своју тврдњу дефинисао на други начин и то да се песник нашао у просторима до тада сакривеним који су баш за њега остављени и сачувани. Развој израза који је нарочито видљив приређивачу овог избора, јер је имао додира са ширим песничким опусом, код Милана Ђокића је дуг, али трајан процес, који још није завршен. Многе песме аутор је и по неколико пута мењао и враћао се на њих са великих временских дистанци, које се у неким случајевима мере деценијама.
Настајање и овладавање личним песничким изразом код Ђокића је морало бити повезано са његовим опредељењем да се настани у Краљеву, а не у родном Крушевцу, или Београду у коме је почело његово песничко стасавање и угледање на великане српске поезије, који су управо у исто време кретали на пут ка златном руну поезије. Пре «повратка» у Краљево њему су биле понуђене и друге шарене престонице Европе као што су Париз или Берлин, он се њих «уздражао» и кренуо тиме путем поста и задовољења малим. И као што то бива у многим биографијама књижевника, или сликара, које су у овом случају повезане, Милан Ђокић избором добија позицију у самом средишту невидимог света, који је тек требао да буде откривен. Он пролазећи топониме, обилазећи света места, трагајући за записом и потписом древних живописаца, постаје сатрудник и настављач старих мајстора, а тиме и сам постаје сасуд духа којим је сва византијска култура прожета. Ево илустрације која се налази у Ђокићевом, на први поглед само ликовном есеју, који носи назив «Над угребима непознатог трудоделника»: «Сићушни, готово неприметно урезани у нежно тело фреске, поред крадом писаних потписа или записа. Име, грешност и година. Само то. Запис о присуству, о постојању. Али те минијатуре, невеште цртеже стручњаци једва примете. Јер они говоре другачијим језиком записа или историје. Они су ванвремени, вантренутни, и постоје и непостоје, енигматични ћуте, залуд их је примећивати. Око сликара конзерватора их је увеличало без лупе. Око које је претраживало милиметар по милиметар болних места ради излечења или залечења. Сакупљати их вредно је колико и сакупљати макова зрна. Можда није? Увећање њихово дало им је простор тачним прецртавањем, умножавањем у нове димензије сагледавања. Угреби безимених нашли су путем своје невиности мисао која је зацвркутала.» «Зацвркутала» боље рећи пропојала у сусрету са песником, који је игром случаја, а боље је рећи промислом Творца и конзерватор.

А ево како је Драган Хамовић окарактерисао другу Ђокићеву књигу: «Збирка песама «Господ над војскама» јесте књига Ђокићевог континуитета. На поетском плану песник се и даље држи изабраних и освојених формалних одлика: прелаз између везаног и слободног стиха, необична и разноврсна сликовна атмосфера и покретна тачка гледишта, инсистирање на наглашеној звуковно-мелодијској страни исказа, као и чести и смели асоцијативни спрегови, који понекад песму чине мање пријемчивом за разумевање, али је зато чине привлачном на онај мистични симболистички начин.» Ако се базирамо на последња два израза којима је Хамовић дефинисао Ђокићеву поезију, «мистични» и «симболистички», видимо да је аутор уствари прави представник своје генерације по усмерењу и да је са друге стране сам постао слика, или песма древних мајстора и језика који је оплођен заборављеним старо-српским и црквено-словеним речима. Такоје Милан Ђокић песник сва три спрата српског језика од којих је по градацији владике Данила Крстића, први спрат говорни модерни језик, други спрат стари српски језик, а трећи црквено-словенски.
Одмах по објављивању књиге «Господ над војскама», која је изашла као прва књига, сада надалеко познате, едиције «Поезија данас» краљевачке «Повеље» уследила је и уметничка монографија посвећена Милану Ђокићу којом је поред ликовног стваралаштва обухваћен и ауторов песнички опус где на светло дана, поред песама мистичног тока, излазе и песме које подражавају и други ауторов поетски и стваралачки ток. То су песме о познатим сликарима и сликарским правцима о којима Милан Ђокић промишља, некада на врло критичан, а понекад и на један шаљив начин. Ове песме биле су окосница песничке књиге «Потез», која излази као прва књига едиције «Словар» Књижевног клуба Краљево и то као награђени рукопис, годишњом наградом из фонда др Хранислава Милошевића. Приликом композиције његове треће књиге многе песме, које ова књига доноси као нове биле су већ написане, али нису ушле међу корице «Потеза». Због тога су у овом избору песме из књиге «Потез» и нове, необјављене, разврстане у више целина, а не као песме из прве две књиге које су распоређене у целине које су именоване насловима књига у којима су објављене. Међу новим песмама издвојио се и циклус песама под заједничким насловом «Повратак» у којима Ђокић пева свој родни крај и на неки, опет мистични и тајни, начин му се враћа.
О самом односу према стварању и рађању песме најбоље говори сам аутор у свом аутопоетичком тексту «Рађање песме» у коме описује сав «порођајни» грч и динамику стварања. « Хтели бисмо, да ногом осетимо чврсто тло, где се стварност потврђује, а с тим, устрепталост чула и духа, као да смо на некој обали, али она, иако присутна, измиче, иако, невидљива. У несигурној тачки се пренемо, па опет, корак нас, сам по себи, вуче, напред, некамо и некуд. Хтели бисмо, истовремено у сан непристајања, но на хоризонту, који се наједном озари, назре се нека реч. Свакако- да је забележимо. Подлога, при руци нађено парче папира и некаква писаљка, дају повод да се иде даље и да се нижу речи, уз селективно одбацивање и прихватање из корпуса могућности. Реч једна вуче другу у ритму корака , или у ритму дисања, што се отвара из утишаности, оклопили смо се у неку руку, у њој. Сад се већ указује неки ритам, ван нас, коме се подређујемо, речи се ређају на хартији, пљуште.
Дошли смо до конструкције, а с њом иде деконструкција, безазлена игра, тако да не знамо, шта ће од тога испасти.То још није песма. Склонили смо папир са забележеним текстом, предали га тренутном забораву. Настаје привидно хлађење, другачија визура, истовремено се гледамо. И она, гледа нас, невидљива. Нешто недостаје. Сокови... После спонтаног временског интервала, отварамо је, гледамо, условно као непријатеља, вршимо поправке, ситна дотеривања. Завршница. Прво jе сричемо, затим читамо на глас. И шапатом.»

Књигу изабраних и нових песама «Ине светлости» отварају песме назначења и назирућег апокалиптичног тона, а завршава циклус песама «Кад се градила Жича» која је објављена у књизи «Господ над војскама», а има посебно место, како сама Жича у историји Србије, тако и сами спев у срцу његовог аутора.
Овом пропратном тексту додајемо и речи Срета Бошњака, приређивача Ђокићеве монографије који за Ђокића каже да је поред тога што је: «сликар, песник и есејиста, интелектуалац широког спектра интересовања, конзерватор и рестауратор старог сликарства,» и «човек дубоких осећања и сјајне имагинације, мислилац, аналитичар, заљубљеник у истину и тих мистичар озарен идејом неке исконске религиозности» и да «сваки дијалог са његовом уметношћу мора поћи од ових чињеница и у њима наћи ослонац за права питања, пре но за праве одговоре.»

Ипак завршићемо цитатом из Ђокићевог есеја «О поетском тексту» у коме он дефинише сву драму и положај песника у свету. «Препознати свој глас у средишту проблема, збивања, тј,(бити) са Творцем, у сред безмерја. Усред језика, који је задужен за именовање. Ухватити се у коштац, са тим тестом. И бити свој.»

Нема коментара:

Постави коментар