ОБРЕТЕЊЕ ВАВИЛА СИНАТА

Обрели смо се

у тајном склоништу

где одбегох

када свет нарасте

у мени преко мере

када се учини страна

свака позната ствар

 

Док грејемо се

на ватри букових

разбацаних срца

ви бисте хтели

под прозирни кров

да завирите

и легнете самном

на одар дивљи

 

На постељу грубу

око које ме ноћима

лисац оплакује

и медвед чека

да се загаси ватра

ваше сузе

моје сузе извлаче

и сада смо сви

целовити људи

 

Ево и начелника

града онога

из кога изађох

како срцем озареним

осветљава шумске стазе

и тражи човека

јер и до њега дође

глас моје тишине

и муња невиделе светлости

 

За коју у овој тмуши

прогледавам


Коментари