петак, 10. септембар 2010.

ПОЕЗИЈА:Цариград, песник, Хамваш


Цариград, песник, Хамваш

Падају стубови промишљени
у епском посртању
изливени у калупима повратка
небо забрањено да придрже

И главе узведене до трона
венцем ловора потом трњем
даривана од Бога, па од људи
повлаче се под свод зарушени

Хоће ли духови заостали у расправи
имеђу партија смртоносних идеја
да служе тајно, међу гостима
који од храмова и хиподрума праве ограде

Или осиротела здања и пуста
да одјекну песмом и фоном
заиста после свих на трону
сада неугледном и укоровљеном

Остаје песник да царује
међу речима узвишеног рода
и легије мисли да преводи
у честице трајања и славе

Како може и уме језик
већ проговорио рајски
да освештава и благослиља
њиме верне и неверне у грчу

Знање да сакривено брани
од сумњи изречених скверно
зачине крвљу плаћене и бродовљем
распореди у праве рецепте

Док падају стубови света
и наде народне гњиле, по Хамвашу
само ће онај што буде пропојао
у тишини достојним се назвати

Нема коментара:

Постави коментар