среда, 14. април 2010.

ЕСЕЈ: Опесмљено вјерују Милоша Јанковића


ОПЕСМЉЕНО ВЈЕРУЈУ МИЛОША ЈАНКОВИЋА
О књизи «Светачник» 2009.

Трагајући за коренима, Милош Јанковић је кренуо, као песник, ка источнику, изворишту хришћанске мисли и светоотачког предања, на које мора наићи сваки искрени тражитељ и неговатељ народног индетитета. Али он на том свом песничком путовању није остао само трагалац за народним истинама, већ се и преобразио из тражитеља у боготражитеља и од песника и словоуобличитеља постао је молитвеник и богослов. То сведочи његово обимно дело «Светачник» чији је тек први том пред нама.

Ова књига је инспирисана дугом традицијом и сталном потребом да се житија и заоставштина светила вере хришћанске увежу у исте корице, ради лакшег сагледавања и учења. У њој можемо наћи за сваки дан у години по једно опесмљено житије, молитву, созерцање и чак у неким песмама летописни запис, забележен тренутак, било историјски, било у животима светаца. У песмама, за које се аутор потрудио да буду што приступачније и разумљиивије ширем аудиторијуму, садржане су све проверене вредности православне вере, па су чак и опевани канони са Васељенских сабора који су дефинисали учење цркве и правилно исповедање вере и поштовање светих икона. Оне такође обилују цитатима и прафразаам места из Светог писма Старог и Новог завета, као и местима из дела и житија светитеља. Посебно се то истиче у песмама посвећеним светим пророцима и у песми о обретењу главе Светог Јована Крститеља, чиме га и формом и ставом Јанковић прибира овом сабору Божјих изасланика. У песми о светом Григорију Ниском он излаже у стиховима апофатичко учење о Богу који је: «Непресушан, Непотрошив, Неодредив, Несагледив, Неспознатљив, Несазнатљив...». Он се овом методом, интегрисања богословског учења, користи и у другом стихирама посвећеним великим учитељима Цркве, Теодосију Великом, Василију Великом, Максиму Исповеднику и других. Милош Јанковић се дотиче и великих православних мистика и песника, па за Светог Сименона Новог Богослова каже: «Небеска нам лира, кроз тебе пастира». Јефрема Сирина цитира на почетку песме првим стихом молитве која се чита уз Часни пост и пева «Господе и Владико живота мога», која сваког православног верника мора дубоко да дирне у срце, јер она својим садржајем и контекстом Христових страдања, али и уздржања у току поста позива на духовну будност. А кроз созерцање лика Јосифа Песмопојца он исказује и своје уверење, без којег вероватно не би ни било ове књиге «Све се може опевати и све песма може бити». У стихирама које је посветио мученицима Јанковић излаже сву драму људског живота и начело да се на зло не одговара злом и истрајност сведочења Христовог васкрсења и кроз њега јединог спасења, по цену најтежих мука и по цену самог живота.

Поред стихова посвећених Васељенским светитељима, онима који се спомињу у свим календарима и светачницима Источне православне цркве, за сваки месец постоји посебан део под називом Србљак, који је посвећен личностима и делима, као и учењима српских светитеља. Посебну пажњу привлаче стихире светитељима који су скорије уписани у календар светих, као што је Свети Николај Жички и многим мученицима српским који пострадаше у ХХ веку. Веома је потресна стихира за 28. јун по јулијанском календару када се помиње сабор новомученика Дабробосанских и Милешевских у којој су набројана сва места на којима су се у 2. светском рату налазила стратишта, где су Срби убијани због свога имена и вере православне, почевши од Јадовна па до, по дугом низу топонима, Јасеновца.

За Јанковићево певање се може рећи да је веома надахнуто и да има призвука све досадашње песничке традиције у српском језику. Јер у неким моментима избија језик «Луче микрокозме», па из неких дубина векова дође глас древног језика српског на коме је наш народ проговорио када се Богу обратио, па онда на смену заслади и запали се родољубови занос романтичара, па наједном век двадесетпрви и израз времена данашњег. Стихире су препуне речи из богословске терминологије преузете из старо српског језика, као и кованицама које су такође нови српски говор прешле прилагођавањем и превођењем старих израза. У сваком случају Милош Јанковић је овладао језиком, оним српским који му је дат као таланат и усуд да се у њему бори и да умножава дарове, али је тако и овладао језиком богослужбеним , оним језиком освештаног трена и Духом Светим озарених срца која побеђујући куцање света пролазног узнеше се оном непролазном. Завршићу примером када се сам аутор обраћа икони Пресвете Богородице Одигитрије:

« Размрси, Свечиста, моје клупко црно,
без помоћи Твоје занавек се гасим,
већ дуго је у мени то јалово зрно,
кажи да проклија, и да душу спасим.»

Нема коментара:

Постави коментар