понедељак, 09. март 2009.

ЕСЕЈ: Жичко созерцање


ЖИЧКО СОЗЕРЦАЊЕ


Може ли данашња поезија да се такне бар делића Неба, у времену земаљске журбе и све осетније кризе свих вредности. Кризе од грчке речи крисис што значи суд. Сви осећамо тежину тог суда. Тражимо начина да се извучемо са што мањим последицама, трагамо за сламком спаса. Има ли места поезији? Имали хлеба песницима? Хлеба? Узмимо ову уморну, како се по новом каже сморену цивилизацију као једну поетску пустињу. Пустињу којој не мањка воде, већ само Неба. Када је у пустињи безводној кушан Господ наш Исус Христос Спас наш, Богочовек а не сламка, његов одговор био је да човек не живи од хлеба већ од сваке речи која из Божијих уста излази. Одговор је од речи, живи се дакле од речи. Шта данас заточници речи да кажу на кушање у пустињи која ускраћује Небо? Шта данас да раде залутали гласници поетике на поље сатанске економије и поприште тужне и залудне борбе за опстанак оних којима је Небо обећано? Да траже речи које могу украдено Небо да окусе. Да траже мале оазе дубоко у свести језика и високо у свештеном путу жртве народа који том језику припада. Да траже у тишини међу зидинама које осамсто година или већ миленијум ћуте своје Небо и предају га у безмолвију честицу по честицу ходочасницима, а међу њима и песницима као семе будуће песме која суду не подлеже. И шта да раде када не могу да се сакрију, јер именовани су песницима, делатељима поезије. Поезије. Опет стара реч поесис и опет грчка што значи стварање. Тако обележени у свету који урушава и урушава се, који разара и разара се, не могу никуда. Вичу гласови плаћени на поете, одредите се према овоме, осудите оно, дајте подршку сада и овде, певајте нам успехе, певајте нам поразе наших непријатеља, дајте нам хвалу, ћутите нам о Богу. Шта да одговори песник Неба. Једино „Заиста вас не познајем“ а како и да их познаје када се урлици њихови мере секундама, а дружбе оностране трају минутима и грађевине стоје у данима. Како да их познаје када ништа њихово не трпи меру вечности и пада када стане пред суд будућег века. Па шта песници да чине? Да траже Небо у себи и када га нађу да га певају свету и тако пустињу пораза претворе у њиву победе, на којој коров, смрт и грех немају шансе.

Нема коментара:

Постави коментар