ПОЕТСКИ ЛЕТОПИС

Претражи овај блог

Пријави ме на овај блог

Follow by Email

дана јун 04, 2009

Преузми линк
Facebook
Twitter
Pinterest
Имејл адреса
Друге апликације

Преузми линк
Facebook
Twitter
Pinterest
Имејл адреса
Друге апликације

Коментари

Постави коментар

Популарни постови

ЕСЕЈ: О Бели Хамвашу

МУДРАЦ, РОМАНСИЈЕР, ЕСЕЈИСТА И ПЕСНИК ( О књизи изабраних есеја Беле Хамваша «Историја и апокалипса», Драслар партнер, 2010.) Када се појавила књига са звучним насловом «Историја и апокалипса» и то у опреми са распећем на корицама, као да се отворила нова прилика, не тако честа, да се човек отисне у још неистражене дубине. Да је та сугестија тачна потврђује и кратка биографија Беле Хамваша где се он именује «мудрацем, есејистом и романсијером који је запостављен и потиснут мислилац чији сви рукописи још нису доступни, али се полако објављују и да смо све више сведоци да ће прошли век у Мађарској имати још једно крупно име, а свет једног од најзначајних мислилаца нашег доба.» У «Похвали Бели Хамвашу», која је на месту поговора ове књиге, Владета Јеротић каже да «огромно интелектуално знање није угушило веродостојно стваралачко врело» и још да је у бити тога врела Софија – Мудрост Божија. Јеротић примећује да Хамваш са подједнаком сигурношћу приступа свакој теми и суштини, било да је

+Атанасију и +Амфилохију

+Атанасију и +Амфилохију Када су Учитељи стигли међу нас ми смо већ били добро изубијани и гладни рошчића око којих отимасмо се са свињама поседнутих легионима Они су прво управили руке ка небу и из својих торби вадили томове мудрости наших златоустих и наставника и то беше Васкрс Еноха и Илије у последње дане Странствовали су као и Свети Сава и прошли свете земље дотакли се крштених језика и у наше име пред олтарима клечали међу архијерејима живописаним и пили њихову светлост и јели књиге њихове испуњавајући се ревношћу Када су стигли почеле су цркве саме у ноћи душе да светле звона да им се подмлађују кубета злате Савини извори да вре тихи народ да се придиже и сабира у литије и Вавилон тајно прелази у Јерусалим Позвали су неимаре и песнике судије и војнике сељаке и раднике и мало по мало преводили их у богослове устајао је народ као из земље трава и имена мученика из гро

ПОШАСТ НАД ПОШАСТИМА

Гласници јављају Смрт невидљива Пристала је у наше Мало пристаниште Тако значајног А тако малог госта Госта До сада нисмо угостили Ми смо гостољубиви Али нико нам Није представио Нити показао придошлицу А он се гнезди Недостојно његовог Чина У слини нашој И бали Питам се Док узимам дах И спремам се да Проговорим Живи ли у роси Мојих будућих речи Дугачки невидљиви ланац Који везује живот И баца га Међу толики отпад Наше цивилизације Исход је пристао У нашу малу луку Малу планету А ми се окрећемо Врачима, врачевима Шаманима микроскопа Познаваоцима гена И наслеђа Док они призивају Великог Духа И теше нас речима Радимо на томе И слежу рамена На питање: Када ? И успут се чудимо Некима који су се сетили Да уђу у светињу света И узнесу молитву, За наше претке Јеретичку и грешну, А за нас одступљене Сламку спаса И треперење наде Смрт се искрцала Међу нас Овога пу

УЧЕЊЕ СВЕТОГ РОМАНА

Роману Кисјову Држи и ти крст Као стих Не надај се У минуле Слаткопоје У похвале Олако изречене У келији Својој Словотворној У пештери Претвореној У скрипторијум Преписуј Све под Црвеним Дуговратим Словима* Не таји Не утаји ништа Остави трага На задатој Белини Не устраши Да читалаца Нема Јер они долазе Ево већ Рађају се Или их Промисао Осмишљава Премудро Држи и ти стих Као крст Не заборави Звона и клепала Примамљиву Њихову јеку Која уводи У Храм Међу тиховатеље И велможе Међу децу И старце Не одреци се Зова и трске Па и не био Брзописац И не баш Разумљив У часе ове Јер часи Ступају И ноћни сати Завршавају Празник И васељена Пева имену Следећем Држи и ти стих Као крст Само држи И не брини Јер време Клизи Испуњава се * Васко Попа

ДИЈАЛОГ ПРЕД ЖИЧОМ

Пишемо о Оцима А ти пиши О мајци Пресабери Осећања излиј Пред нас* Стани на амвон И добру вест Саопшти Ниси Још рекао Ништа Иако послања И дневник созерцања Певаш А мени жар Утихнуо је Наједом Као кад Младост оде И ово што Видите је Холограм Загушене ватре Која тиња Дубоко, У мени дубоко И дише Ретким узлетима Унутрашњих суза Пишемо о оцима О одласку Њиховом Док бејасмо Забављени Радњама Свакодневне магије А ти пиши О мајци Предуслову Сваког живота Благослова А мени Сунце Узрок и урок У очима леже Одузима вид Додаје чежњу За Мајком Ширшајом И Прволиком У коме Сви су живи У коме смо живи *Иван Новчић

ГУМНО

ГУМНО + Амфилохију На Гумну смо Свако донео Своју жетву Са кукољем Помешану Хтео бих Да кажем Да обухватим Тренутак Али Само кажем На Гумну смо У колу Али мирно Слушамо Шта се Од мудрости Древне До нас Протегло И пушта Овде корење Не налажемо Бадњак Јер лето је То сведочи И фотографија Али залажемо Трен Трен који Рекох Да је необујмив А зачетак је Вечности Јер у почетку Беше трен И вечност Не би трајала Да је трен Не запали Али Само кажем На Гумну смо Пред каменом Који живи Пружамо Своје шаке Отворене Да видиш Шта смо понели А ти Отвараш Своје руке Јер оне Сво гумно Грле Ми спуштамо Погледе И допуштамо Да твоја реч Зрно по зрно Пребира И скида Са наших Плећа Превелике Товаре Гледајући Да само Крст остане На гумну смо Јесмо И то траје Благо теби Благо нама Пред Цетињским манастиром 2004-2020

ПЕЧАЛ ИСАИЈЕ СРБИНА

Драгану Б. Ђоковићу Таман Кад зазборих Слађе Од меда и саћа* Хранити Без присвајања Делати Без очекивања** Устреми се Онај На језик Наста комешање И растезање Гласа Врачеви Оштрим алатима И благим лицима Ухватише се У коштац Речи да спасу Намењене Тихој служби Без које Ни божанског Бруја Ни ангелског Трепета Авај, Усудих се На борбу Попети За част Човечанску Узех Са свитка Први ред Црвен и моћан Он ватру Вади Подижем копље А он време Из потаје*** Таман Кад запојах Слађе Од меда и саћа Глас мој Устраши се И живот * Димитрије Кантакузин ** Лао Це *** Бора Младеновић

САБРАТ ТВРДОШКИ

+Атанасију Пре но прођем капију за којом сама чешња поздравим гробну црквицу у којој празан ми гроб на опомену У порти волим да сретнем децу А када сви пожуре да ми руку целивају, окренем причу сабор око мене стисне се и чека речи које сам дужан Ја, мањи од свих око врата икона Богородице а унутра, по милости Боже, на костуру Адамовом апостолски благослов Желим уместо сваког достојанства да будем само сабрат тврдошки и место хвалословља осаму крај апостолског зденца Богочовеком Христом да сладим

ИЗВОЂЕЊЕ АПОСТОЛА ПАВЛА

Још мало, мало Понире Нечији глас У таму Не ниси У пећини Као неки Већ освештани Будући У себи си Још мало, мало Пут ће се скончати* Говори невидими Чији се простор отвара Укидањем слике Света на који Бацих мреже Ловац Уловљен сад Још мало, мало Стижеш у Дамаск Неслућени Иако у ропцу Паници таме Видиш Мало сунце Зри у подвижника** И ти си други Прешао мост Тунел савладао Све тише говори Лепи и бели Нетварна светлост Поново Веза са светом Мач речи На језику Народи који чекају И прећуткују Моје име *Николај Велимировић **Јевросима Ристовић

ЈАВЉАЊЕ СВЕТОГ САВЕ

Многи говоре Ко ће нам Јавити чуда* Трепери, крцка Мембрана Микрофона И кружи Обрисима Византијским Ваистину трагање Сама је слика Родитеља Пантократор Задат у куполи Мотри У грлу Застаје цитат И отидов В страну Тужду далече** Марко Док очину Сабљу Распознаје А иза Сишао Са западног портала Отац наш Толико близу Да мала деца Могу целивати Руку му И еванђеље Помилују у чежњи Образној нашој И не стаје Пред нас Чека * Давид ** Свети Сава

Омогућава Blogger

Александар Марић је рођен на Света Три Јерарха 1973. године у Београду. Објавио је књиге песама „Ст