ПОЕТСКИ ЛЕТОПИС

Претражи овај блог

дана јун 04, 2009

Преузми линк
Facebook
X
Pinterest
Имејл адреса
Друге апликације

Преузми линк
Facebook
X
Pinterest
Имејл адреса
Друге апликације

Коментари

Постави коментар

Популарни постови

Празно је дубље Бранко Миљковић Над овом дубином која се отвара иза твојих леђа бдију јата празнине и снаге док се под балдахин свитка који у вечности тумачиш склањају већ замукли гласови песника Они се преко празнине настале наместо гласова дозивају као пастири који су изгубили своје браве али речи им без Тебе нема и зато као мали Купидони нишане твоја црна замашћена слова Због тога им узимамо муку и страст за љубав туге њихове певамо и хватамо се за руке коло ватре да заиграмо без осећања за ниште сахрањене у коловрату светлости и снаге Над овом дубином која се отвара иза леђа Јерарха певају јата пуноће и снаге једва чувне синтагме којима песнике заводе живуће хране и толе а смирене васкрсавају да им буђење узалудно не буде Света Три јерарха 2021.

ЕСЕЈ:Свети Спиридон и Срби

Образ Светог Спиридона Свети Спиридон и Срби Повод настанка овог текста је у чудесном осећању празника на дан када се у православном свету који поштује јулијански календар прославља свети Спиридон, заштитник острва Крфа, а на Западу и у код православних који негују григоријански календар прослављао се Божић, један од најрадосних празника Цркве. Дан је почео тако што се већ неко време затурени црквени календар нашао у рукама моје жене и она са занимањем прочитала да је данас, то је био прошли петак, Свети Спиридон Чудотворац. И сама констатација «да је данас» а не «данас се прославља» је у нашем народу израз веома живе вере и осећања присутности светитеља који тога дана уписан у календар. Свети Спиридон је једноставно био присутан васцелог дана. Колико овај светитељ значи нашем, српском, народу илуструје једна готово библијска, епска прича о спасавању целог једног народа и његове војске и државе. Храм Светог Спиридона у Трсту Црква светог Спиридона у Трсту Прича би могла ...

Савет

Никада немој покушавати да одгајиш малу птицу испалу из гнезда или извађену из уста мачке јер једна ће упорно одбијати твоју храну и топлину док ће друга привремено жива призивати све птице свога рода и јести и јести све док се не надује и угине наједном немогућа је будућност голуждравих којима пресуди летња олуја и немогуће је васкрсење оних који су већ одређени да буду нечија храна

Степеник

Седи на степеништу човек, мој отац осврће се око себе Басамаци једина архитектура у пејзажу Салвадора Далија Издужене биљне прилике у топљено време клизе Зовем га да сиђе а он одговара Зар не видиш? Силазим, само сам сео да се одморим У Ад се спушта међу урне, међу лимунове јер зима траје и вапимо за светлом да подсети се свог лица тражи старо огледало Налази само одблесак будућих људи и боре у којима се таложе преци Зовем га опет да изађе а он ће На дну времена не постоји више пењање већ само вечни силазак Правим се да задње нисам чуо и излазим на следећи степеник на његова рамена

ПОЕЗИЈА: ДОСТОЈЕВСКИ

РУСКА ДУША (по судару песника са Достојевским ) Високе двери прошаране као торњеви Светог Василија Блаженог сигурност ненадана као благословена дубина која привија те као мајка Срце отврдло и срце хладно у додиру с њом почиње да ври благословено и самилост нека плави свет огрезао суза креће сама очишћењу Плач над коленима људским над временом проведеним у злу и греху преумљење и исповест преображај свега у топлоту у бајку детињег света Додир суштог добра невиности изражене у поклону самоунижење дивова коленопреклона молитва вапај девичанства невољнику утеха и слава Високе двери непостижне у дане промашаја степа и Сибир и Урал и Грозни и Велики и суза за њима огњена Николај онај последњи коме је првенство Траг вечности забележен у дубини руског човека који извире у висинама и као гејзир залива пустињу и претвара је у љубав и покорност распетом Сину

ШЕРБЕЏИЈИ

Ко ће на послетку Живети у кући У соби Која измиче из кадра Човек са Крлежиним Шеширом Или мој отац Избегли човек Ни жив, ни мртав Ни поморац Ко ће рећи Не гласно, у себи У пазусима агаве Становаћу И бити верни Слушалац Тог непрекидног Исона мора Који нас тера Да изазивамо струне Под прстима И оне урасле У наше душе Кад затворим Своје телесне очи Видим стварност Великог плавог Солариса Камене куће Људе лепе, а непозанте Пар на обали Што пева језиком Шекспира Језика који тежи Над морем овим живим Да се бар као мрежа Развуче Ко ће на крају Живети Усред овог мора И била његовог Који се јавља у такту Невидимог срца Испијати нектар Поред камина Из малих сузарника Док се спомиње свог завичаја И поносно пева За својом планином А мала деца У стању непомућеног раја Уз дремеж замишљају Његову Аркадију Јер само она могу Поново да је виде У непреки...

ЕСЕЈ:Поводом канонизације преподобног Јустина Ћелијског

СВЕТИ ЈУСТИН ЋЕЛИЈСКИ - СТРАДАЛНИ ПОЕТА ( Скромни поглед на књигу «Богоносни христолов») Човек страда у овом свету, јер свет какав је сада како смо више пута чули и осетили у злу лежи. Човек домаћин тога света састрадава са светом и бива узроком целукопног страдања у томе свету. Он једини страда са знањем, са свешћу о самом страдању и практично сам је узрочник и главни лик у тој драми. Главни заплет те драме је спасење човека као боголиког бића и самим тим и света коме он домаћинује. Ако је свест о страдању услов учешћа у драми спасења, онда су они најсвеснији међу људима највећи страдалници и трагичари. Један од великих страдалника био је доктор Јустин Поповић, Свети Јустин Ћелијски, Нови Богослов. Где се обрео Јустин, у воденици смрти. За њега се свет открио као једана велика воденица смрти, која гута генерације без престанка и застанка. Колико је само страдање у спознаји те визуре света, који су други или волели до утопије или мрзели до пакла. Њен жрвањ меље све како у једно...

МЕДИЈИ: Репортажа у "Франкфуртским вестима"

23. 02. 2010. 00:00h | D.MARKOVIĆ KRALjEVČANIN ALEKSANDAR MARIĆ ODREKAO SE PODOFICIRSKOG ČINA Pušku zamenio stihovima Okrenuo sam se pisanju, porodici i Bogu, pa kako mi bude, kaže Marić Koliko su duše ljudske različite i koliko neki pate zbog odluke o svom životnom putu donetom u nekom vremenu za nama, govori primer Aleksandra Marića, nekadašnjeg podoficira JNA. On je po cenu karijere i bezbedne budućnosti koju je do tada vojni poziv podrazumevao, početkom 2.000 godine samovoljno okačio pušku o klin, kako bi kao slobodan čovek bio, ono što u duši jeste, poeta. - U vojnu školu sam se upisao dok se vojni poziv poštovao. Pripadao sam poslednjoj generaciji Srednje vojne škole u Beogradu, koja je školovanje završila 1992. godine. Bio sam siromašan dečak, odrastao sam uz majku i kao svaki poeta previše verovao u dobrotu, svoju zemlju i ljude u njoj. Krio sam da pišem pesme jer jednom vojniku to nekako nije priličilo. Niko nije znao za moje pesme o pravoslavlju i molitvama - priseća se Ale...

GREAT THURSDAY IN MARIUPOL

Who were baptized with Christ, they have put on Christ The table we sit at is invisible, it is the ether between us, the separation belt no roasted fish which we could fill the baskets with nor five buns which feeds many It's hard intensified fight between us pulling inertia knives fall across the table they stab into places on which it is conceived grape, seed which cheers man's hearth We can't reach you you can't reach us words are multiplied they bury the first word which we do not want to remember because here we arrived in the hard armor s to this feast Waiting for the moment for Lord of the feast to replace us with tramps and put them at our places because we have put on… because you have put on… worthy of reserved seats but eludes us heavenly Last Supper and there i...

Омогућава Blogger

Александар Марић је рођен на Света Три Јерарха 1973. године у Београду. Објавио је књиге песама „Ст