четвртак, 30. новембар 2017.

МЕТАПОЕТИКА: ГЛАЧАЊЕ ДАСКЕ




Честице белог праха мешају се са фотонима
Настаје игра слична роју
Препуном шљокица и разних ефеката
Кружни порети руком изазивају
Нове и нове кореографије и рески звук
Из наборане површине јавља се глаткоћа глечера

И дешава се чудо да груби папир
Изазива нежност површине
Док се радња понавља одлази
У други план и пред ум избија
Питање протока времемна
Живимо ли у садашњости као
Икони вечности, јер прошлост
Мину, а будућности још нема
Под руком нестају неравнине
Настале наношењем грунда

Једна ме подсети на Алпе
(беше висока, преко целе дужине)
У то долете птичица, опет икона, друге
Prunella colaris, алпског попића
Који се чудесним путевима и вољом
Населила на врх 2033, изнад мора
Која носи име бога једне
Проживљене цивилизације
Таласи под њим претворили се у башту Приснодјеве
Неочекивано неко ме позове и кружни покрет
Застане на трен у микро-дози тишине

Да нема других чини се
За себе не бих знао
Било би све као ток, као филм
Можда ни за своје човештво
Не бих знао, да нема другог
Или би само из себе шапутао
И стварао једног по једног човека
Дрво, животињу, небо, земљу
(Али био је то позив за неког другог)
Рука поново сеже своме послу
И ево површине, предуслова
Иконописања, грунд спреман
Да прими злато, боју, вечност
Да прими злато, али и лик

На свету Петку 2017.

Нема коментара:

Постави коментар