СВЕТИ ПЕТАР У ПОРТОВЕНЕРЕ

 



Андреу Бочелију

 

Таложе се деценије

векови блок по блок

белог, час црног мермера

притискају сваку игру

рат и светковину

док човек у времену затечен

у тами нахватаној по забораву

прогледава песмом

крије у грлу пречицу срца

пушта гласове усаглашене

ритму протока и хармонији вечности

 

Био сам глув за речи

 

Оне постају оваплоћене

и играју древни плес

у кореографији људске коже

на тераси романичких лукова

чија је једна страна

затворена под катанцима

завета сахрањеног

у Венериним недрима

 

Док је Сан Пиетро нем

згранут масивним звоником

који израста из свода

нем, али зато стамен

у старој апсиди утроњен

и слуша глас човека

који се милогласно исповеда

 

Бејах слеп али сад видим

невероватну милост:

 

На одбеглом камењу

што би у море

другу форму постојања

остварују се из пене

сусрета мора и неба

речи затечене у игри

заподенутој на древној лири

пророка у царској преобуци

 

Алилуја, алилуја, алилуја

Коментари