Андреу
Бочелију
Таложе се деценије
векови блок по блок
белог, час црног мермера
притискају сваку игру
рат и светковину
док човек у времену
затечен
у тами нахватаној по
забораву
прогледава песмом
крије у грлу пречицу срца
пушта гласове усаглашене
ритму протока и хармонији
вечности
Био сам глув за речи
Оне постају оваплоћене
и играју древни плес
у кореографији људске коже
на тераси романичких
лукова
чија је једна страна
затворена под катанцима
завета сахрањеног
у Венериним недрима
Док је Сан Пиетро нем
згранут масивним звоником
који израста из свода
нем, али зато стамен
у старој апсиди утроњен
и слуша глас човека
који се милогласно
исповеда
Бејах слеп али сад видим
невероватну милост:
На одбеглом камењу
што би у море
другу форму постојања
остварују се из пене
сусрета мора и неба
речи затечене у игри
заподенутој на древној
лири
пророка у царској преобуци
Алилуја, алилуја, алилуја
Коментари
Постави коментар