КАНОН О ЋУТАЊУ
прва
Повешћу те у ћутање
Међу тополе густо изџигљале
На обалу преображене реке
Пуне мрких влати биљне косе
У давно створени свет
Да видиш у тишини
Нечујне ствари и ситне немире
Под тек засеченом кором
Где заборављена историја
Обичног дисања царује
Уместо времена преломљеног
Кроз призму нејасних подухвата
Повешћу те ако се сетиш
Где извори наших гласова
Загађени грцају и зову нас
У ћутање међу тополе узвишене
друга
Повешћу те у ћутање
Даровано благорастворењем
Повратницима намученим
У танку размеђу неба
Тог високог привида
Превученог да вида јад
Пред вечни ток реке
Моћан и смеран
До одсеченог живота
У борбу смрти и духа
Питања да сакупљаш
По испуцалој суши
Повешћу те у ћутање
Бешумних одговора
Међу зачуђене тополе
Обележене за сечу
трећа
Повешћу те у ћутање
Смерних топола
На саму обалу дрскости
Пред горди брлог
У рањиву творевину
Презрену и саму
Да трчиш у слободи
И спустиш мисли отежале
Са травом да се поравнаш
И сваку замку обесмислиш
У реци да заплешеш древно
Постидиш сваки грех
Водићу те у ћутање
Ако прећутиш данас
Једну реч изоставиш
И душу на трен пустиш
Да васкрсне
четврта
Повешћу те у ћутање
Међу благословени мук
Да мирно у мелодији постојања
Сачекамо да прође ова смрт
Помор и расап да размине
И оде вечним током реке
Низ водену васељену
Узнемирену кружним дрхтајима
Да без суза издржиш туге
Заборавиш злости прирасле
И однегујеш плод до сладости
Без прекорачења Заповести
Повешћу те у ћутање
Златне кованице да нађеш
Дубоко у себи и Лик на њима
Препознаш заборављени
пета
Повешћу те у ћутање
Васкрс природе да снатриш
И тугу безразложну смртних
Одагнаш над младицом
Да седнеш на натруо пањ
И помилујеш лиске нове
У неометаним звуцима тишине
У радости птица и благог ветра
Под гране у благом наклону
Међу безбрижне траве
И трепераве инсекте
Међу црна благодарна срдашца
Повешћу те у ћутање
Да нови подвиг направиш
И пресадиш мир кротких
И једноставност ништих
шеста
Повешћу те у ћутање
Да ћутиш тако пуно
И зрело у дуге сате
Летњих поподнева
Повешћу те да ћутимо
Да би бар једном све
Једно другом саопштили
Без лажи и друге мисли
Повешћу те на место
Које од постања ћути
Где расте лоза тишине
Где цвета мук и тих
Повешћу те у ћутање
Међу зрна од слоноваче
Која премећу прсти светаца
Храм да воздигнемо
седма
Довео сам те у ћутање
Разбацаних тесаника
Стамених темеља храма
У трави и чичку
И као да није ненавидник
Већ немарни зидар
Разбацао заборављени говор
Око започетог дела
Довео сам те у ћутање
На земљу одвише стару
Да сможди похрањене
Молчанике под њом
Која се сама јавља
Миомиром и бехаром
Док певају хорови птица-анђела
Усред венчања тишине
И наших гласова
осма
Таји ово ћутање
Када одеш у громогласни
Свет навикнут да исисава
Речи и баца их
Таји већ посечене тополе
И већ заломљену младицу
И пањ давно извађени
Прећути и реку и небо
Све оне немире остављене
У замену за трен мука
Оћути храбро и тихуј
Колико можеш да истрпиш
Ћути дуго ћути
Све док те не замоле
Да проговориш и умреш
Поново за тишину
девета
Ако и умреш
Ти ћути и даље у бескон
Васељену да не реметиш
Јер ко живот без вапаја
Приложи
Задобио га је у безмолвију
И тишини над тишинама
Примајући васкрсне мелеме душе
Чији су рецепти
Познати само оном
Чија се се сила
Кроз Ћутање показује
Коментари
Постави коментар