субота, 06. фебруар 2010.

ЕСЕЈ: Песма поетика вечног



ПЕСМА, ПОЕТИКА ВЕЧНОГ

Поетика. Стање заноса у стваралачком чину. Свако човеково стварање карактерише поетика. Са неких новокомпонованих здања вришти бес или се око њега шири необјашњив страх да ће се сав свемир срушити. Око неких здања, као да се хиљаде гудача окупило и у неком зачуђујућем ритму придржавају свет. Поетика чин стварања овога света. Поетски гест Творца то је почетак поетике. А у самом почетку беше Реч.

Песма, поетика преведена у људскост, тачније у личносност. Подражавање покрета који узрочник је сваког тока или слобода смртног бића да као неки полубог ствара честице поетике и сабира их у песме. Може ли сваки човек међу речи, као у поље засађених вечности? Не. Потребан је позив, преведено поетиком, призив. По призиву песник залази међу речи и прво учи њихова имена, суштине сакривене за друге. Потом у муци и зноју, као у некој духовној градини, окопава, милује, пресађује, моли, оне високе орезује и временом сам постаје сасуд у који ће се сазрели плодови обрати.

Зрелост. Зрелост речи трпи ли тамна места, чуваре поља? Зрелост хоће напоље, да се покаже у истини коју је дуго чувала дубоко у суштини новог логоса који треба да пројави. И тада сасуд, песник има пресудну улогу. Од стања његове душе и резултата множења талената, зависи висина новоствореног дела. Узвишеност или сами патос песме. Песник на искушењу, оптерећен одговорношћу гледа у дрво своје уметности и стрепи. Има ли иза гомиле листова покушаја, занесењаштва, идеја… има ли стаменог плода достојног првог потеза, самог узрока свега у коме је поетика кључно стање.

Колико данас људе занима песма, која стреми висини, слици почетка? Колико данас песнике та песма занима? И питамо ли се ко нас приморава да се уживљавамо у поезију стомака и поезију шизофреније?

Вратимо песми врховну поетику, која се граничи са дивним током молитве, боље рећи током дијалога песника са Свепоетом, од кога и ка коме сва могућа поезија бивствује.

Нема коментара:

Постави коментар