понедељак, 08. фебруар 2010.

ПОЕЗИЈА: Византијски летопис


Цариград, Рим, Јерусалим

Каква је зрелост потребна
Да се захвати трајање
Једног хиљадугодишњег хтења
И прозорљивост дарована
Да прошлост и будућност осмотри

Јер ево окушане вере
И трагова, столп Симеонов
Далеко у заборављенох земљи
Покољ стравичан и паузе
Налета преобученог зла

Те зидине које бране речи
Још увек чувају знамените капије
Кроз које су неки цареви земни
Пролазили после битака добијених
А једне Двери у Палестини стењу

Непогрешиви промисао говори неумитно
Није на Тибру утврђење Сиона
Не беше то ни на Босфору
Постоји град у који се не улази
Снагом топа или приказом коња

Каква је књига та што се пише
Спис уздржања и моћи над захтевима
Пренаглашене телесности и снова
Књига у којој дише семе дрвета живота
А гњили пузавица искушења




Цариград, Словени


Можда смо дуго били
Загледани у непостижни град
У дубини бића грешно
Пожелели туђу баштину

Док се наше главе
Приковане з непробојни зид
Мучиле у немоћи и похоти
Градом је владао Пантократор

Гледали смо лађе да купимо
Копља и гојне коње
А он цар невидљиви
Обузимао је једног по једног

И све дворе и куће
Камен и ћерпич, па злато
Бисер и сваку силу
Земља чуварка задржала је

Остало је само
Што је фрагменте неба
Могло да окуси и подоби
Крст ка висоти

Цариград, Београд, Хиландар

Лако је летописцу на извору
Отвори шаку за хлеб и со
И добија речи осољене уз нафору
А ми немушти, једва раскриљени
Затечени на заласку зимског дана
На путу завичаја жељеног

Уместо фанфара лавеж удаљен
Фрагменти возгласа света
Остављени заборављеним ходочасницима
А та мора јесу ли топла
Те очи упрте нечујној васиони
Уредно прислужену

Град који можда је наш
Није упамтио одговоре на питања
Нас странствујућих
На западној страни, порода
Непланираног човеком, анђелом умољеног

Од гласова и еха узима песник
Усто и високи владар и зида
Зидине од беле воде
За престо умирене женствености
Покров девствени и семе пренесено
Кљуном голобици за величанствени храм

фото Иван Терзић

Нема коментара:

Постави коментар