ПОЕЗИЈА: Цариград, пут, Тарковски

Цариград, Пут, Тарковски

Малаксавам у добру
Како стати себи на пут
Кад мудрост изостаје
Из дана у дан

Елита чува приграбљена блага
За будућност лоше промишљену
И тражи нове тапије
Од младог и суровог освајача

И док им се главе котрљају
Презир међу победницима
Расте и сваки мрзи себе
И из те мржње на другог креће

На путу лежи пас
Са звездом падалицом у оку
И живот засађен по инерцији
Помера удове ка сигуном логу

А путници уморни и лењи
Јер дотакли су свој циљ
Као код Тарковског
Седе на речном острву и ридају

Жеље беху испуњене и лажне
На месту сваког задовољења
А под водом је Црква
И Робинзони у њој пусти су

Допире возглас патмоског откривења
Заједно са урликом вука
И сан један преточен у песму
Водич страда и спава као мртав

Ко ће да опева град
Ако се он не пробуди
И жељу да крвљу се плати
Кирија хуљадугодишње намере

Ко ће да упали ватру
Кад зиме наступе и страхови
Почну да куљају из рупе
Коју остави дан тај у времену