субота, 21. јануар 2012.

ПОЕЗИЈА: Слобода, Свети Јован, пресељење


Рад Зорана Китића

Слобода, Свети Јован, пресељење

+ Миодрагу Гољићу

Некада дозволим себи мисао
О слободи не суђеној, несањивој
У дане везане мразом и ватром
Која је и сама окована у ложишту
Старог шпорета чија рука сулундара
Баца се у издужено ћирилично «г»

А онај који се родио ка Претеча
Чији је орган богочувства оживео
Још док је у мајчиној утроби
Сакупљао снагу рођења и глас
Из пустиње домовине и трпезе своје
Вапије за слободом вредном живота

Зажига свећу остарели ратник
Последњи из јединице одсудне одбране
Трепери војска небеска око куће
Коју чини једна соба и једна икона
Под њима припитомљене мачке
У умиљењу међу собом и тварју

Слобода се згрчила у старост
На окућницу пуну јабука и шљива
На ватру јовандањске свеће
И сећања на велике степенике
Савладане на путу борбе
И муке без роптаја поднесене

Риче из бездана звер у невласној ноћи
Онај који је супротност Крститељева
Насрће на славу и на човека славе
Биће створено да светкује образ
И подобије свог Начелника и Бога

Смрт се засађена преступом
Примакла ратнику коме свет и време
Полаку одузимају оружје
Једно по једно, моћ по моћ
А слобода она недосањана
Чека у наручју Светог Јована

Нема коментара:

Постави коментар