ЕСЕЈ: О Бели Хамвашу

МУДРАЦ, РОМАНСИЈЕР, ЕСЕЈИСТА И ПЕСНИК
( О књизи изабраних есеја Беле Хамваша «Историја и апокалипса», Драслар партнер, 2010.)

Када се појавила књига са звучним насловом «Историја и апокалипса» и то у опреми са распећем на корицама, као да се отворила нова прилика, не тако честа, да се човек отисне у још неистражене дубине. Да је та сугестија тачна потврђује и кратка биографија Беле Хамваша где се он именује «мудрацем, есејистом и романсијером који је запостављен и потиснут мислилац чији сви рукописи још нису доступни, али се полако објављују и да смо све више сведоци да ће прошли век у Мађарској имати још једно крупно име, а свет једног од најзначајних мислилаца нашег доба.» У «Похвали Бели Хамвашу», која је на месту поговора ове књиге, Владета Јеротић каже да «огромно интелектуално знање није угушило веродостојно стваралачко врело» и још да је у бити тога врела Софија – Мудрост Божија. Јеротић примећује да Хамваш са подједнаком сигурношћу приступа свакој теми и суштини, било да је у питању философија, психологија, књижевност или било која друга област. Ту долазимо до запитаности. Одакле власт са једне стране, а са друге због чега је потребна толика служба Беле Хамваша?
Читајући редове ове брижљиво одабране антологије у Хамвашу сам пре свега препознао песника. У есеју у коме Хамваш созерцава VII Бетовенову симфонију на самом почетку се каже да Бетовенова музика није титанска због тога што је надљуски велика, него зато што је он «опљачкао свемир». Читајући ову књигу исто би могли помислити и за Хамваша. Јер све се нашло под лупом његовог расуђивања, сложено, повезано и има своју улогу. Али на који начин Хамваш «пљачка» могло би се илусторвати једном причом из Старечника у којој се говори о томе како пљачкаши упадају у келију неког старца да га оробе, а старац им је док су паковали плен помагао да све натоваре на кола, да би на крају приче трчао за њима са стварима које су заборавили да однесу. Овај свети старац се понашао као и Домаћин васионе, који је узрок и стваралац свега , тако и ималац и поседитељ свега, коме се не можи ништа ни додати ни одузети, поготово из угла, перспекиве и позиције палог човека. Он према људима који упадају у сфере Вишње, поступа као и у причи, знајући њихову снагу «товари» на њихова кола све што могу да понесу и на тај начин преко дрзних дарује свет и човечанство новим суштинама. Цела ова прича се у Хамвашевом случају, завршава метанојом «разбојника» који после поклоњеног «плена» схвата сву грешност својих намера и отпочиње, сад већ дарован, нови живот у сагласју са домостројем свемира и спасења. У другом случају када до метаније не дође, код похарника свемира наступа лудило и аутодеструкција, као код Ничеа кога Хамваш помиње на многим местима, што значи да дарови које су донели човечанству остају, јер су од вечности, а сам субјект због своје дисонантности губи се у буци катаклизме.
Да Хамваш не припада «најдрскијима» види се из једног места где каже да се «проблеми док су врући не могу такнути» али да се он труди да ствар ухвати на таквом месту на коме је «истина, још врело, али већ не може да испече руку». То поново сведочи ствараоца у Хамвашу, који се турди да буде умерен и у овој књизи више пута шаље позиве на умереност. А по Достојевском, свако стваралаштво и делатност иза себе имају поетику, па тако и ствраоца песника. Тако и Дучић у свом есеју «О песнику» каже да «ко је год нешто створио, он је био песник». Дучић још каже «наука види стварање и развијање, а песник разграђење и рушење. Наука види тријумф живота у новом листу који избија из старе гране, а песник већ види увелу грану у новом листу». По овој Дучићевој дефиницији, Хамваш је у овом изборнику, из есеја у есеј песник, јер увиђа пад, разградњу и неминовни крај цивилизације.
«Овде ће ускоро бити велики суд, а ја сам тамо напољу чуо бат копита апокалиптичних коњаника како се приближавају према земљи окупираној од лакомислених генерација», пише Хамваш песнику Палу Гујашу 1942. године, после повратка са руског фронта. (Објављено у панчевачком «Кварталу», август 2010. у преводу Саве Бабића, који је превео и есеје у књизи о којој је овде реч.)
У овим писмима откривају се и неки подаци о времену настанка есеја Poeta Sacer», али и осећања и стање стање духа самог писца.
« С «Poeta Sacer» сам заостао. Почетком априла, када сам довршио послове, почео сам да прекуцавам прошлогодишње студије. Најпре сам их прочитао. Био сам изненађен. Већ су ми биле готово сасвим туђе, и ја сам само понекад сасвим осећао у њима самог себе, то да сам их Ја писао. Насупрот томе ударила ме је нека страна страст, нека специфична и никада неосећана врелина. Није било усхићење. Готово да сам доспео под свој сопствени утицај. Осећао сам да се овде отворило нешто што још нигде другде нисам искусио.»
Овако је у мају 1942. описивао чудесно стање своје душе Хамваш пре поласак у рат у Украјину, као да је био спреман и припремљен Свише да прође, издржи и схвати сав суноврат рата, али и да боље сагледа стање у друштву споља и потребу за очувањем свега вредног у наслеђеној баштини. Да би наставио овај, есеј, који заузима посебно место својим стилом и осећањем, Хамваш је морао да преживи и доживи много тога.
«Коначно се смирим увече када у камиону на сламу полегамо нас десеторица покисли и дрхтећи», физичи напор и потпуни недостатак било каквог животног конфора (јуни 1942.), «Овде треба бити човек да би разумео шта значи добити вест од куће», одвојеност од куће и свакодневног живота (јули 1942.), «Суделујем сада у великим доживљајима мобилног рата – то су незамислива искуства и призори. И сваки дан ново чудо да је човек жив и подноси», учешће у ратним дејствима и препознавањем чудесног састава од кога је човек створен, «Имао сам прилике да упознам Руса и његову кућу, предео, живот. Бољшевизам је друго. Испод њега живи вечити Рус, руска душа, као океан који се само таласа, али се не мења», упознавање других и препознавање вечности у души другог народа (јули 1942.), «Велика, опасна, авантура је ово. Искушавање Бога када његова рука не би била у томе. Али овде је, толико је овде да се сваки дан сусрећем са његовим траговима», сусрет са Богом и препознавање његовог сталног и непрекедниг присуства, промисла, «Бог и рат! Овај доживљај ме прати од првог дана и молим се за мир. Видео сам трагове неколико битака и знам зашто то чиним», «Али су најлепше цркве. И најмања општина има сасвим малу саборну цркву – онаквог византијско-источног укуса, да бих је најрадије понео кући», «Рат је за мене постао искључиво религиозни доживљај. Мени је овде дата милост никада ни слућене близине са Господом. Мислим: једино бегство у мојој великој стисци био је Он» Хамвашево потпуно враћање Богу, метаноја «пљачкаша свемира» и објашњење осећања благодати које описује у писму од маја (август 1942.) И то све за време процеса развоја и стварања есеја «Poeta Sacer».
Коначно, у поменутом есеју, који бих назвао кључним за схватање Хамваша као песника, он разлаже и обесмишљава све досадашње теорије о песнику и ставља га на место последњег чувара народног Храма.
«Од тренутка када је у светом кругу песник остао сам, владавину краља, достојанство великаша, ритуал свештеника, борбени нагон војника, праведност судије, страст трагања научника морао је да прихвати, све задатке уметника витеза, лекара, пророка, философа – од тренутка песник је прерастао правог песника.»
Хамваш на другом месту каже да «тамна генерација ствара званичну књигу да би оправдала себе, тако да су мноштво помпезних теорија о песнику , по њему, празне приче.
«У стварном животу песник није израз, нити он преживљава, нити остало, него је просто луда. Луда је због тога јер се не бави новчаним приходима, не труди се да дође на утицајно место.»
То штоје Хамваш остао скоро «непознат» и «неоткривен» сврстава га у оквире ове дефиниције. Да то у XX веку није усамљен случај доказују два примера у историји нашег народа и језика, а то су Николај Велимировић, чија су дела изашла у 25 томова и Јустин Ћелијски чија дела излазе у 52 тома. Судећи по овим примерима вероватно и други језици и народи имају своје скривене и запостављене трудбенике, које ако људи заборављају Бог не заборавља, јер је свет тако устројен да «ако људи заћуте проговориће камење».
Да је Хамваш стварно чувар народне, али и баштине човечанства, доказ су његова дела, па макар се она и свела само на есеје који су сврстани међу корице ове књиге. Али ова титула песника-чувара храма носи и позвање владања, али и службе. Све ове особине има Хамвшево дело, али и он сам јер се одазива на позив отаџбине иако увиђа сав бесмисао и скору пропаст, на лажима изграђеног, друштва. Он се чак својим делима одазива том позиву и када од званичних институција и ауторитета, за које је рекао да су нестали или је на њиховм месту сумњива особа, тај позив изостаје и тиме потврђује да и сам узима на себе све оне функције које истински песник мора да преузме на себе.
У есеју «Празник и заједница» Хамваш каже да «заједницу остварује само Последња Душа, зато се заједница може остварити само у Последњим Временима. Велики људски колектив, сусрет свих људи и јединство у божанском бивству, апокалиптично је збивање, једно од последњих и највећих догађања светске историје. Дотле постоје само ја, расе, нације, језици, религије, интереси, страсти, само дух, природа, идеја, истина.» Из овога се види високо изражена свест о заједници која никако да се оствари и патња због разједињеног човечанства, подељеног на расе, нације, народе... Он на овом месту и упућује и сигнализира на последња времена, која предходе крају историје Христовим другим доласком. До тада једина заједница која је остварива то је Црква коју је сам Христос основао и која од свог оснивања живи, као у последњим временима, и успева преко причешћа и сабора да оствари заједницу између раса, народа, нација, језика... А ван тога:
«Све што постоји је свакодневица, каткад светлија, каткад тамнија. Јер је празник апокалиптичке природе: почива у Последњем Времену. Онда када ће човек моћи да одбаци са себе своје Ја, да се испољи у свом правом бићу и да се сједини у заједницу са свим људима.» У овим пророчким речима, високе поетике, огледа се песник у својој нововременој служби, са једне, а са друге стране види се чежња за Празником у пуноти, када ће срећа једног човека бити срећа целог човечанства, а не као сада разлог за завист и љубомору другог.
И на крају, вратимо се наслову поговора Владете Јеротића «Похвала Бели Хамвшу». Јеротић и сам следујући традицију духа који у Софији почива изриче похвалу Хамвашу , као што су је певали и древни хришћански песници, и сами похвале достојни, Јован Богослов, Јован Дамаскин, Јефрем Сирин, Григорије Богослов, Симеон Нови Богослов... и таквим чином он га оглашава достојним чуварем храма и прибраја га великим поетама , иако и сам наводи да су нека Хамвашова размишљања јеретичка, али и за то имамо објашњење у делу овог «покајаног разбојника» у есеју «Хелиоса и Абелар».
«Само пролазно дело вреди објавити; бесмртно дело може остати у рукопису. И после смрти аутора служавка може слободно да рукопис скупи у корпу за рубље, да га однесе у кухињу за потпалу. Што је једном написано бесмртно, његово бивство више не зависи од људског сећања. То дело је негде другде победило, вечно и коначно. Није хтело признања, није желело глас, није жудело да поучава, није тражило новац, ни власт, и није желело да се допадне. Чему глас, новац, моћ, слава, признања? Готово свако дело се збива између човела и човека. Желим да некога убедим, желим да забавим, да поучим, да се борим, да расправљам, да освајам, да завидим. Бесмртно дело се не збива овде. Негде више. Негде дубље. И оно што се налази у њему, збива се између човека и Бога. Збило се. Чак и онда ако то нико не зна. И Бог ће га се сећати у срцу кад хартије већ буду изгореле, онако као кад се неки порфирни обелиск претвори у прах, као песак. То више није ствар књиге, њој не треба читалац. Не треба јој историограф.»
Али морамо признати после оваквог прегледа какав је изборник, или антологија «Историја и апокалипса» из великог дела овог мудраца, есејисте, романсијера и песника да његова заоставштина има особине и једног и другог, и пролазног и бесмртног, истог онаквог како Јустин Ћелијски дефинише самог човека, времевечног.